Teme nuklearnog naoružanja i globalnog zagađenja, u paketu sa klimatskim promenama, sličan su alarm. Obe se tiču ljudske (samo)destrukcije, delovanja nečeg pogubnog u čovekovoj prirodi što ga čini globalnim (samo)ubicom, jedino manje svesnim svoga činjenja od teroriste sa ulice nekog od gradova; ali i jedan i drugi su sopstveni i ubica i žrtva, i još ubica drugih. Nema nacionalne ni ekološke ni nuklearne politike, svaki čin tu je odmah globalan. Najbolji pokazatelj trebalo bi da bude instrukcija za korišćenje: kada je uputstvo za neupotrebu važnije od upotrebne vrednosti, što pre to bolje je staviti moratorijum na takvu stvar/tehniku. Nuklearno naoružavanje u samom začetku podrazumeva razoružavanje, što je suluda logika. Zbog globalnog zagađenja prirode i zagrevanja potrebna je reanimacija preostalog sveta, i to animacijom ljudske vrste da za sebe osmisli nove izvore energije. Više nije važno ni koliko košta, jer se radi o životnom osiguranju. Na istoj smo Nojevoj barci i veliki zagađivači i mi, mali korisnici, bezazleni oponenti kompanija i otpadnici ideologije: »Od sutra ću biti ljubitelj prirode«. Mala vajda i od nas ukoliko nas (prirodu i nas) oni ne shvate ozbiljno.
Kao i za neke druge tragedije, neki su krivi, a svi odgovorni, koliko god nam se to ne sviđalo. Globalno zagrevanje je posledica globalne »logike« da postoji nacionalna suverenost u činjenju čije posledice sežu kako do najudaljenijih geografskih koordinata tako i u daleku budućnost (verovatno već skraćenu). Već više od 60 dana moguće je uživo, na nekom od TV kanala, gledati prenos ekološke katastrofe u Meksičkom zalivu – živi snimak sve mrtvije oblasti. Lista posledica katastrofe, koja se desila upravo na Dan

prljavo kupatilo: »Gde li se kupaju oni koji se kupaju ovde?« Jedino što to beše njihov izbor, iako čudan. Naše, kao i ptičje, riblje, krablje itd. pitanje je kako da prežive oni koji se okupaju ovde.
Zato odgovor na ekonomsku pitalicu: koliko košta sutra ovde glasi: dovoljno današnje pažnje. Inače, vizija bi mogla da se opiše jednom neugodnom parafrazom: kada su nestajali pelikani nisam se bunio jer nisam video kako njihova sudbina može da pogodi mene. Kada su nestajali galebovi sa horizonta nisam brinuo, jer nisam romantičar kojem su oni potrebni na horizontu. Kada su zagadili ribu i kornjače nisam se žalio, jer spadam u one čija je trpeza bogata i bez njih. Kada sam ja došao na red ne samo da se niko nije bunio, već po mene niko nije došao, jer nije bilo koga da dođe. Morao sam da odem sam, kao samoubica koji nema čak ni svoga likvidatora. Bio sam svačiji likvidator, na kraju i vlastiti.
Zvučalo patetično ili ne naftna mrlja više je mrlja na savesti čovečanstva nego što je (pod)morska. Ma kojem ateizmu ili veri pripadali život je jedinstvena prilika. Čak i oni savesniji nisu od velike vajde ako za sobom prirodi ostave samo testament svojih savesnih tuga. Ostali, daltonisti za boje prirode i moralne obaveze prema njoj, ne boluju od nostalgije za prirodom koje ponestaje. Oni su upravo hirurzi koji je nepotrebno amputiraju. Izvorno (grč.), nostalgija znači bolno mesto. U nečijim životima zauzima sve veću zapreminu, za neke druge je smešna boljka.
Priroda je jednostavna, čak i kada je najbučnija, najopasnija i gotovo surova (kao u vulkanu, poplavama, tornadu). Zato što je poštena, nepotkupljiva i nezlonamerna. Ona je kao haiku, ne sadrži ništa suvišno, čak i kada izgleda drugačije. Novi cvet, ništa novo pod kapom nebeskom; a ipak, apsolutno nov, neponovljiv. Ko još gleda u čuda prirode. Ko još gleda tako da primećuje. Na ovoj planeti jedino mi ljudi ne vidimo ono što je uvek tu; što se podrazumeva; što podrazumevamo. Vidimo ga kada nestaje. Paradoks ljudskog gledanja na stvari. I bića.