Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

U aprilskoj Republici Aleksandar Molnar je objavio članak o uticaju Karla Šmita na dela Zorana Đinđića. Sajt »Peščanika« preuzeo je Molnarov članak, s namerom da se o njemu otvori rasprava, jer je reč o neobičnoj kritici Zorana Đinđića kao predsednika vlade Srbije. No, raspravu nije lako otvoriti. Potencijalni učesnici mogu biti obeshrabreni teorijskom tvrđavom Karla Šmita, čije koncepte Molnar koristi u analizi teorijskog i političkog delovanja ubijenog premijera. To je moja prva primedba: nije dovoljno jasno zašto je bilo potrebno da se toliko insistira na uticaju Karla Šmita na Zorana Đinđića. Molnar tvrdi da je Đinđićeva vladavina bila jednako suvereno diktatorska kao Miloševićeva i Brozova, a ova dvojica sigurno nisu poznavala dela Karla Šmita.
Ova analiza dela Zorana Đinđića je u stvari drugi deo Molnarove studije o recepciji Karla Šmita. Prvi deo se odnosi na Šmitov uticaj na teoriju i praksu Slobodana Samardžića. Taj tekst je objavljen u prethodnom broju Republike (mart 2010). Oba članka su stavljena pod isti naziv: »Blokade socijalnom učenju«. Po Molnarovom mišljenju, Samardžić i Đinđić, svaki na svoj način, reprezentuju »patološku« blokadu socijalnom učenju u Srbiji. Oba blokatora učenju na greškama proističu iz Šmitove teorije, koja je sama po sebi simptom patološkog učenja u Nemaca još od 18. veka. Molnar objašnjava da do institucionalizacije te patologije dolazi tako što se sprečava učenje kroz beg u »tradicionalistički, pa u krajnjoj liniji i mitski diskurs koji preko prava, i posredstvom ustavnog prava, stiže u sferu politike«.
Budući da je reč o prezentiraju učinaka dveju ličnosti – Slobodana Samardžića i Zorana Đinđića, moje drugo (uvodno) pitanje se odnosi na upadljivu nesrazmeru u pogledu značaja ličnosti koje su označene kao blokatori socijalnog učenja Srbije. U skladu s kojim naučno-metodološkim pravilima se poredi jedna minorna politička ličnost kao što je Slobodan Samardžić i njena »politika« (poznatija kao politika Vojislava Koštunice), sa Zoranom Đinđićem, liderom Demokratske stranke, ključnom političkom ličnošću u borbi protiv Miloševićevog režima tokom devedesetih godina i premijerom Srbije koga je državna bezbednost ubila atentatom? Disproporcija njihove važnosti i uticaja metodološki ne dozvoljava da se glavna teza dokazuje paralelnom analizom ove dve ličnosti. To bi bilo isto kao kada bih poredila uticaj Miloševića i Milana Paroškog na devedesete godine u Srbiji.
Ova nesrazmera neodoljivo nameće Koštunicu kao boljeg reprezentanta »bega u tradicionalizam« u političkoj praksi, što i jeste Molnarov cilj (teorija i priča o Šmitu je prikrpljena, naročito u slučaju Đinđića). Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što je teško razumeti premijersku politiku Zorana Đinđića bez (kontra)delovanja Koštunice. Da je izabran Koštunica, Molnarova analiza bi izgledala drugačije, jer ne bi mogla da izbegne dinamičnu interakciju između Đinđića i Koštunice, kao dvojice najuticajnijih političara koji su došli na vlast 5. oktobra 2000. Izostavljanjem jednog glavnog glumca, Molnarova zanimljiva »srpska drama« je izgubila na »umetničkom dojmu«, a dobila na tendencioznosti koju prikriva šematizovana primena šmitovskih koncepata. Iz istog razloga su kritike i pohvale Zorana Đinđića slabo uobličene preciznim kriterijumima. Zato su dobile na maštovitosti i komociji.

koncept odgovara nacionalističkom begu u tradicionalizam i mitu o Kosovu (detaljno opisano u tekstu o Samardžiću), a drugi koncept odgovara Đinđićevoj »mesijanskoj« fiksaciji na pridruživanje Srbije Evropskoj uniji u bliskoj budućnosti. Ta fiksacija se može ostvariti samo jednom »modernizacijskom diktaturom«. Đinđićeva proevropska diktatura je doživela poraz, a od njegovih prividnih uspeha nije ostalo ništa do fiksacija na Evropsku uniju. Molnar ovaj poraz sumira na sledeći način: »Boreći se protiv ‘retrogradne’ i ‘prevaziđene tradicionalističke politike’, Đinđić je doživeo poraz od jednog njenog vida (ovaploćenog u liberalnom nacionalizmu, iz čijeg je krila kasnije nastao Mitrovdanski ustav), dok je sam postepeno afirmisao njen drugi vid – diktaturu«.
Uzrok Đinđićevog poraza Molnar vidi u mesijanstvu i diktaturi kao drugom obliku »bega u tradicionalizam«. On u svom zaključku kaže da je Đinđić završio na poziciji koju je nekada sam kritikovao: »(Đinđićeva) kritika koja je komunizam otpisivala zbog mesijanske ideje (dugoročnog ulaska u komunistički eshaton), (zbog) pribegavanja suverenoj diktaturi i degradiranju ustavnosti na ‘obično’ zakonodavstvo, na kraju je i sama završila u jednoj drugoj mesijanskoj ideji (ekspresnog članstva u Evropskoj uniji) i nastavku pomenutih praksi vršenja suverene diktature i degradacije ustava, (i zato) nema potencijal da Srbiju značajnije pomeri na putu političkih reformi«.
Priču o neuspehu Đinđića da uči na greškama (Molnar kaže da je Đinđić to uzorno umeo samo dok se borio protiv Miloševića), Molnar varira na bezbroj načina i u raznim kombinacijama. Navešću samo neke, da bi se stekla jasna predstava o karakteru Molnarove kritike. Prvo, Molnar je konstatovao da je Đinđić doživeo poraz i da je od uspeha koje je postizao protiv svojih protivnika ostala samo opsednutost Evropom. Drugo, Đinđićeve modernizacijske ideje (koje polaze od poznate »filozofije srpske istorije«) su beznadežno anahrone, sličnije su Ataturku i Petru Velikom nego Havelu i Valensi. Treće, avanturizam i kockarski mentalitet do gubitka života je vidljiv u ključnim odlukama; tako, na primer, od male pobede 5. oktobra 2000. on pravi veresiju i odmah skače na krajnji cilj – članstvo u EU, umesto da krene od manjeg cilja – započinjanja institucionalne demokratizacije 2001. Četvrto, Đinđić razdvaja članstvo u EU od intrinsične evropeizacije Srbije, što je povezano sa suštinom – njegovim diktatorskim metodama. Njih Molnar opisuje kao običnu diktaturu – decizionizam, političke mahinacije u parlamentu, u smislu navlačenja većine i nedostatka legitimiteta za zakone i reforme, nameru da ukine podelu vlasti biranjem predsednika države u parlamentu (mada tu ne leži osnovna podela vlasti), neverovanje u demokratiju, postavljanje sebe iznad zakona kao arbitra, taktike da se održi na vlasti itd. Metode suverene diktature (koncept koji je preuzeo od Šmita) svode se prevashodno na plan da se ustav donese bez ustavotvorne skupštine. Sve to u cilju »pakovanja Srbije za Evropsku uniju«. Molnar citira Đinđića koji povodom godišnjice 5. oktobra kaže da »ćemo sve prepreke na tom putu ka Evropskoj uniji uklanjati, bilo da se zovu Milošević, da se zovu ustav, bilo da se zovu zakoni«.
Iz ovoga bi trebalo da bude jasno da se Đinđićev plan – da brzo izvuče Srbiju iz »ideološko-mitske« nedođije i prebaci je sa nebuloznog »trećeg puta« na put ka Evropi i zapadu – slomio o samoga Đinđića koji je bio mesija, kockar, avanturista, običan i suvereni diktator opčinjen ciljevima brzog ulaska u EU.
Molnar na kraju kaže i nešto dosta neobično. Đinđićev način vladanja jednom polarizovanom zemljom gomilao je protivnike njegovoj diktaturi – od parlamenta do podzemlja. Na kraju je, zaključuje Molnar, »hicima iz snajpera završila ova neobična diktatura, a uvođenje vanrednog stanja pokazalo je da Srbija više nema diktatora koji je bio u stanju da konačno sprovede u realnost teoriju suverene diktature Karla Šmita«.
U Molnarove zaključke treba uvrstiti i to da je Đinđićeva diktatura sa ciljem ulaska u Evropu u stvari pomogla pobedi konkurentskog projekta: pobedio je Koštunica, tako što je uspeo da ostvari nacionalno-vrednosnu homogenizaciju političkih stranaka i biračkog tela preko apsolutizovanja mita o Kosovu i, konsekventno tome, uspostavi apsolutnu vlast (u obliku »totalne pluralističke partijske države«), donošenjem Mitrovdanskog ustava u kojem je Kosovo dobilo centralno mesto.

Podelila sam ovaj kritički osvrt na dva dela. Prvi je teorijski, tj. bavi se uticajem Šmita i njegovog pojma »suverene diktature« na Đinđića. Drugi deo se odnosi na Molnarovu političku analizu, koju sam već izložila sažeto. Pri tom, moja lična pozicija nije odbrana Đinđića po svaku cenu, jer ne bih da rušim »mit« o ubijenom modernizatoru Srbije kao najčešćoj sudbini svih srpskih modernizatora. Naprotiv, smatram da je još od prvog ozbiljnog preispitivanja politike Zorana Đinđića – imam u vidu zbornik Latinke Perović (Zoran Đinđić: Etika odgovornosti, 2006) – trebalo da otpočne zdrava kritika njegove politike.1

Važan problem Molnarove studije odnosi se na šematizovanje (izjednačavanje) Šmitovog uticaja na Samardžića i na Đinđića. Šmitov uticaj na Đinđića Molnar dokazuje preko nekoliko citata iz Đinđićevih članaka, koji su objavljivani u Književnim novinama i onda objavljeni kao knjiga: Jugoslavija kao nedovršena država (1988). Krajem osamdesetih godina, dok je još bio filozof, Zoran se bavio kritikom realnog socijalizma i raspadom komunističke Jugoslavije. Tom prilikom je, po svom eklektičkom običaju, citirao brojne autore najčešće liberalne orijentacije, ali i druge, kada mu je ustrebalo, pa je tako citirao i Šmita. Molnar navodi i njegov nekrolog povodom Šmitove smrti, u kojem Đinđić u ponečemu hvali Šmita. Ovih nekoliko okolnosti Molnar preuveličava do presudnog Šmitovog uticaja na Đinđića, kako teorijski, tako i na njegovu premijersku politiku koju karakteriše kao »suverenu diktaturu«. A malo preciznija analiza Đinđićevih mladalačkih radova (filozofiju napušta sa 36 godina), pokazala bi da je gotovo svako čitanje nove literature ostavljalo na njega »presudan uticaj«, jer očito nije bio sazreo kao filozof i teoretičar.
Nategnutost Šmitovog uticaja na Đinđića ogleda se i u tome što je Molnar, prvo, strogo razdvojio Šmitove koncepte politike i suverene diktature, kao da između njih ne postoji veza,2 a zatim ih je pretvorio u dva »tradicionalistička bega« koja navodno karakterišu Srbiju. On je u krajnjem rezultatu – blokiranju Srbije – praktično izjednačio dve sasvim različite koncepcije: jedna je nacionalistička, bazirana na organskom shvatanju zajednice (nacije), a druga je zasnovana na ideji moderne države i bazirana na ideji političke zajednice građana, koju je bez sumnje Đinđić zastupao u periodu u kojem Molnar prepoznaje presudan uticaj Šmita. Dok je prva pozicija afinitetski povezana sa Šmitovim poimanjem nacije i politike definisane na dimenziji prijatelj-neprijatelj, dotle Đinđićeva »samorefleksivna« i »samonormirajuća« politička zajednica,kao i njegovo decidirano odbacivanje organske zajednice i »prirodne teleologije« (i svake druge teleologije), kao temelja konstitucije moderne liberalne države, ne može imati nikakve teorijske, ali ni praktične veze sa Šmitovim konceptom suverene diktature koji mu Molnar pripisuje.
Moju tezu o suvišnosti Šmita u analizi teorije i prakse premijera Đinđića dokazuje i činjenica da Molnar pominje Šmita tek na 6. stranici svog teksta o Đinđiću. U stvari, pošto je već postavio svoju glavnu dijagnozu o »tradicionalističkom begu« »mesijanske diktature«, koju navodno sprovodi Zoran Đinđić, Molnar kreće unazad, u Šmitov teorijski uticaj na Zorana Đinđića. No, ta analiza je i oskudna i neubedljiva. On uopšte ne uzima u razmatranje Đinđićeve brojne radove iz perioda njegovog bavljenja filozofijom. Još je zanimljivije da se nije potrudio da objasni koncept »suverene diktature« prema samom Šmitu. U stvari, taj deo rasprave upadljivo nedostaje,3 sem nekoliko opservacija u jednoj fusnoti, iako je to noseći koncept za navodno razumevanje Đinđića kao teoretičara i političara. Čitalac razuđeno luta ne znajući šta taj koncept uopšte znači. Molnar čas pominje da je za taj koncept važna svrha, zatim se ubacuje kršenje zakona ili nedostatak legitimnosti za društvene reforme4 (»mahinacije u parlamentu«), da bi se ustvrdilo kako je za taj koncept presudno suvereno donošenje ustava (bez ustavotvorne skupštine), na način svođenja ustava na obično zakonodavstvo. Za ovo poslednje se Đinđić naročito optužuje kao suvereni diktator, mada za vreme njegovog premijerstva ustav nije donet. Ako je to kriterijum, onda je suverena diktatura opšte mesto u Srbiji, i nije karakteristična za Z. Đ., jer ni pre ni posle njega ustav nije donela ustavotvorna skupština. Ovaj dar-mar u korišćenju koncepta »suverene diktature« se tu ne završava. Ispada kao da taj koncept Molnar koristi u Đinđićevoj interpretaciji, a ne u Šmitovoj. Zatim se igranka nastavlja tvrdnjom da je Đinđić pogrešno interpretirao Šmitov koncept i da mu se u stvari dopao njegov koncept »klasične diktature«. Tako se do kraja ne zna šta koncept suverene diktature podrazumeva kod Šmita, šta kod Đinđića filozofa, a šta kod Molnara koji tvrdi da je Đinđić vršio suverenu diktaturu.
Da bi Đinđića nekako približio Šmitu,5 Molnar mu odjednom pripisuje niz svojstava koja su potpuno suprotna »mesijanskom diktatoru«, pa ga naziva konzervativcem kome je najviše stalo do reda i poretka; optužuje ga da se oslanja na koncepte »organske zajednice«, »političko jedinstvo« (jer politički pluralizam ne dozvoljava »suverenu političku volju«), »političku kulturu« (mada ne znam šta je tu loše) i »totalnu mobilizaciju«. Ovo se izgovara u ključu u kojem treba da prepoznamo suprotni pojmovni okvir, karakterističan za onaj drugi »beg u tradicionalizam« i koji jeste oslonjen na nacionalističko-organicističke pretpostavke.
Posebno je zanimljiva Molnarova tvrdnja da je Šmitov koncept »suverene diktature« sve vreme lebdeo pred Đinđićevim očima, valjda pretpostavljajući da je Đinđić morao čuvati taj koncept najmanje trinaest godina tj. sve dok nije postao premijer,6 kada je rešio da postane suvereni diktator.

Krenuću redom kako sam Molnarove postavke izložila.
1) Teza o dva jednaka blokatora socijalnog učenja u današnjoj Srbiji neodrživa je. Naročito ako je u istom rangu tako označena Đinđićeva dvogodišnja vladavina. Pandan dominantnom nacionalističko-mitskom diskursu u svim njegovim varijantama, a one su brojne i apsolutno dominantne i u starijoj i novijoj srpskoj istoriji, može biti samo komunistička diktatura, jer samo ona ima karakteristike suverene diktature, o čemu je i sam Đinđić lepo pisao. U stvari, ako ćemo baš po Šmitu, nacionalističkom diskursu o neprijatelju i naciji (kao narodnom organizmu), koja mora stalno biti u pripravnosti i jačati svoje tajne i vojne službe, u jednakoj meri odgovara koncept suverene diktature, baš kao i komunističkoj eshatologiji. To je koncept koji ih povezuje. Pokušaj da se Đinđićeva vladavina izjednači sa diktaturom komunističke eshatologije nema nikakvog smisla, a o tome se radi kad Molnar kaže da je Z. Đ. pao na pozicije koje je kritikovao. Ostaje da on sam objasni zašto je nacionaliste izjednačio sa modernistima, i da li je za to dovoljan razlog taj što Đinđić nije raspisao izbore za ustavotvornu skupštinu, pogotovu ako se uzme u obzir kakva je bila situacija posle 5. oktobra, a ona Molnara upadljivo ne zanima.
2) Teza »o mesijanskoj diktaturi« takođe je neodrživa. Kakvo je to mesijanstvo, opsednutost i fiksacija čiji je sadržaj članstvo u EU? Pa zar to nije najrealističkiji i najpoželjniji cilj za sve zemlje koje su se izvukle posle pada Berlinskog zida, i neupitna namera svih suseda Srbije (već i za vreme Đinđića, sem Crne Gore)? Zar 2004. godine nije u EU ušlo sedam zemalja bivšeg varšavskog pakta, a 2007. još dve (Rumunija i Bugarska)? Zar nije bilo normalno da Srbija, kad se oslobodila Miloševića, i sama požuri ka punopravnom članstvu, s tim što 2010. godina nije bila realna iz brojnih razloga. Pa ako je Đinđić označio tu godinu nerealno, a jeste, zar to nisu činili i mnogi drugi, pa i danas se gađaju sa tzv. grčkom inicijativom po kojoj će Srbija biti u EU 2014. godine. To je prosto opšte mesto. Meni bi više ličilo na Antonića i Vukadinovića da članstvo u EU nazivaju mesijanstvom i opsednutošću, nego na Aleksandra Molnara. Ostaje teza da je neophodno intrinsično razvijati evropejstvo u Srbiji, kroz kulturu, vrednosti, demokratske i kontrolne institucije, vladavinu prava, novi ustav preko ustavotvorne skupštine itd. Ne znam zašto je posebno Đinđić označen kao onaj koji je raskinuo ta dva paralelna procesa, kada se svi sećamo koliko je govorio o tome da se Srbija sama mora promeniti da bi postala evropska. I koliko je ta intrinsična evropeizacija bledunjava i dan-danas.
3) Pitanje Đinđićeve diktature bi trebalo da bude centralno mesto, ali je ono nekako najslabije argumentovano u Molnarovoj studiji. Sve što navodi, manje-više je opšta praksa u načinu vladanja posle Miloševića, a i posle Đinđića. S obzirom na kretanje ka »totalnoj pluralističkoj partijskoj državi« (o čemu sam i ja pisala u Republici), čak se može ustvrditi da danas u Srbiji ima manje demokratije nego u tom prvom i najtežem periodu, posle pada Miloševića. Dovoljno je pomenuti politizovanu reformu pravosuđa u rukama današnje proevropske vlasti, položaj parlamenta koji je sveden na sekciju vlade, ili način donošenja Mitrovdanskog ustava. Kontrola medija je danas veća a sloboda izražavanja na nižem nivou nego za vreme premijerstva Z. Đ. U pogledu koncentracije moći, čini se da Molnar veruje da je Đinđić zaista kontrolisao sve važne sfere državne vlasti i privrede. To ne odgovara realnom stanju, jer se znalo da nije on kontrolisao vojsku, nego Koštunica, a nije kontrolisao ni dobar deo državne bezbednosti.
4) No, moja intencija nije da branim Đinđića. On se nije uzorno demokratski ponašao; planirao je prečice i računao da će nadigrati svoje protivnike, što mu je mahom polazilo za rukom. Nije imao podršku za raskid sa prošlošću (a i sam nije bio načisto s tim) i većinu reformi koje je predlagao. Zato to nisu bile šmitovske odluke nego proizvod realnog odnosa snaga i sukoba evropske i antievropske (srpske nacionalističke) politike. On nije planirao ustavotvornu skupštinu, jer to nije mogao da ostvari. Svi njegovi predlozi i manjeg obima od toga su nailazili na apsolutnu blokadu DSS-a i Koštunice. Decizionizam, arbitrarnost, diskreciono odlučivanje, jesu bile karakteristike njegove vladavine. U vezi s ovim poslednjim, koliko da unesem duh tadašnjeg vremena, citiram Đinđića u vezi sa poštovanjem zakona: »Ja sam 6. oktobra bio za to da se otpuste sve sudije, da se otpuste svi novinari RTS-a, da se otpuste svi zlikovci. Nije tajna da ja nisam bio u većini i nije tajna da sam ja retko kad u ovoj zemlji bio u većini, i nemojte da me krivite. To je, dame i gospodo, bio legalizam, većina je htela legalizam. Legalizam znate šta znači? To znači striktno primenjivanje zakona i Ustava Slobodana Miloševića i to da ih primenjuju ljudi Slobodana Miloševića, sve drugo je nelegalizam«.
5) Najmanje se slažem s Molnarovom tvrdnjom da »ništa nije ostalo« od Đinđićevog vođenja vlade. Još se manje slažem s tvrdnjom da je doživeo poraz. Više vladinih resora iz tog vremena je radilo inovatorski i s velikim uspehom, kao što je bila reforma obrazovanja (setimo se šta je Koštunica od nje napravio čim je došao na vlast), borba protiv podzemlja koja je u velikoj meri uspela, strategija Gordane Matković za ukidanje siromaštva, osnivanje Saveta za borbu protiv korupcije itd. No, postavlja se pitanje da li su Đinđića politički porazili »nacionalni liberali« Vojislava Koštunice, kako tvrdi Molnar, ili je on bio poražen tako što su ga ubili? U kontekstu Molnarove kritike diktatorskih metoda Z. Đ., u kojem smislu on tvrdi da je Đinđićeva politika poražena, ako je on naprosto bio ubijen. Izgleda da je bio prisutan neki veći i uticajniji diktator od njega. Da li se ubistvo računa u političku pobedu? Šta bi Šmit o tome rekao? Po meni, tu je ležala i dogodila se »suvereno diktatorska« odluka kojom se spasavala nacija i »mitološki diskurs«, ali i njene tajne službe. Ono što je došlo posle potvrđuje moje tvrdnje.
6) I za kraj, a u kontekstu prethodnog, smatram da je Molnarov grandiozni teorijski zaplet sa Šmitom na čelu završio u banalnosti konstatacijom da je Đinđić svojom diktaturom stvarao sebi neprijatelje,od parlamenta do podzemlja. Pri tom preskačem to što Molnara ne interesuje ko je sedeo u tom parlamentu i koga je to Đinđić nervirao, i da li su ti isti potpuno blokirali parlament, kao i to da je »iznervirano« podzemlje bilo sekcija državne bezbednosti. Otkad je takvo podzemlje toliko demokratsko i ne podnosi diktaturu, pa mora da smakne diktatora? Jednostavno rečeno, Molnar je zaključio da je Zoran Đinđić ubijen zato što je bio diktator. Jer, »hicima iz snajpera« je okončana ova neobična diktatura. Pokazalo se da u »Srbiji više nije bilo diktatora koji je mogao da realizuje Šmitovu suverenu diktaturu«.

1 To je u najboljem smislu u ovom zborniku učinio Vladimir Gligorov, u svom radu: »Ratnici i trgovci, pragmatizam i legalizam«, isticanjem nedostatka legitimnosti Đinđićevih reformi, prevelikom dozom »diskrecionog odlučivanja« i drugim relevantnim zamerkama. Videti: Latinka Perović (ur.): Zoran Đinđić: Etika odgovornosti, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2006.
2 Oni su povezani: Šmitovo shvatanje politike i odbrane nacije od neprijatelja intrinsično zahteva donošenje suverenih odluka koje nisu ograničene zakonima i ustavom. Kao protivnik liberalnog rešenja, Šmit najvišu moć vidi kao neutralnu, onu koja samo vrši nadzor bez ikakve odgovornost, pa se logično opredeljuje za suvereno odlučivanje. Videti: Vladimir Gligorov: »Benjamin Constant and Carl Schmitt go to Russia«, Constitutional Political Economy 8, 271–281, 1997.
3 Upućujem čitaoca da uporedi trud koji je Molnar uložio u objašnjenje pojma političkog u tekstu o Samardžiću, gde se opširno govori o teorijskim nazorima Šmita i njegove recepcije u teorijskim radovima Samardžića. Ničeg sličnog tome nema u drugom delu rada.
4 Na nedostatak legitimnosti je s pravom već ukazao Vladimir Gligorov: »Ratnici i trgovci, pragmatizam i legalizam«, op. cit.
5 Recimo, kada navodi stav Z. Đ. da ustava nema bez subjektivnih prava, što naravno odstupa od Šmita koji slobodama i pravima nije sklon, Molnar kaže da se Đinđić odjednom toga odrekao da bi, navodno, ostao veran Šmitu, pa zato prihvata Lumanovo sistemsko-funkcionalističko shvatanje slobode i prava, čiju ulogu u modernom društvu vidi kao integrativnu: uspešno afirmiše različitosti kroz njihovu integraciju u zajednicu jednakih građana.
6 Uzgred budi rečeno, Molnar tvrdi da je »suverena diktatura« stalno lebdela pred očima Zorana Đinđića. Ova tvrdnja je malo čudna, s obzirom na to da Molnar kaže za Đinđića da je u prvih deset godina svoje politike, kao borac protiv Miloševića, bio uzoran, da je učio na svojim greškama i stalno napredovao, sve do precizno postavljenih ciljeva svoje politike. Pa kad se toliko preokrenuo i rešio da se seti Šmita i postane njegov suvereni diktator? To Molnar pokušava da objasni nekakvim psihološkim svojstvima Zoranove ličnosti, kao što su one da je on »intelektualni avanturista«, »kockar« itd.