Pre više od godinu dana Komitet pravnika za ljudska prava (Yucom) i Helsinški odbor Višem tužilaštvu u Beogradu zbog izazivanja rasne i verske netrpeljivosti podneli su krivičnu prijavu protiv književnika Dobrice Ćosića, jer je u svom delu Vreme zmija – Piščevi zapisi 1999–2000 Albance i druge narode bivše Jugoslavije »opisivao na diskriminišući način«. Krajem prošle godine Tužilaštvo je odbacilo rečenu prijavu pošto je ocenjeno da pisac »nije počinio krivično delo« za koje ga terete NVO. Podnosioci prijave nisu ni očekivali da će tuženi biti procesuiran, stvar je inicirana »da bi se pokrenuo ozbiljan razgovor o Ćosićevom delovanju u događajima koji su doprineli raspadu Jugoslavije i ratovima na njenim prostorima«, kaže Sonja Biserko.
Vikač Tužilaštva preneo je stav firme, rekao da je u pitanju »lično viđenje i izražavanje pisca o određenim istorijskim događajima«, a tuženi da svoja dela ne namerava da brani na sudu i da su njemu čitaoci jedine sudije i advokati. Šta to piše »otac nacije«. Da krenemo od člana 317 stav 1 domaćeg Krivičnog zakonika: »Taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana, uzima za saveznika Ameriku i EU u borbi protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda«. Ne štedi ni Slobodana Miloševića (»... taj beskrupulozni političar sa poltronima u Vladi«, »taj bezdušni vlastodržac«, Politiku i »onog pregojenog od ćevapčića i suvog paprikaša« (Dragan Hadži Antić), Mađarima bi da otme Sentandreju, crnogorski političari su »plitkoumni i narcisoidni«, Đukanović i družina »mafijaši«, a Novak Kilibarda »vajni pisac i nekadašnji Srbin«. Josip Broz treba da se u svom metalnom kovčegu vrati u svoj zavičaj, gde će da bude najznačajniji grob... Dovoljno od pisca koji ne kuca velika slova, znake navoda, tačke i zareze.

U broju 472–473 objavio sam: inaugurisan je Ivo Josipović, treći hrvatski predsednik. Lako je Hrvatima. Oni su počeli da biraju najbolje izmeđ’ sebe, iza čega trajno stojim. Josipović je prvi predsjednik RH koji je nedavno govorio pred Parlamentarnom skupštinom BiH, gde je došao »kao prijatelj k prijateljima, kao susjed k susjedima, bez ikakvih skrivenih namjera, kako bismo mi u Zagrebu rekli, bez fige u džepu«.
»Ovim su se prostorima stoljećima izmjenjivali pa i prožimali plemenitost, duboka

prijateljstva i razumijevanje, ali i zlo, krv i stradanje. I s pravom se pitamo da li Bošnjaci, Srbi i Hrvati, BiH, Hrvatska i Srbija jedni drugima predstavljamo prokletstvo prošlosti ili blagoslov budućnosti. Odgovor je u nama, u našoj sposobnosti da iz povijesti izvučemo pouke i te pouke pretvorimo u viziju mirotvorstva, razumijevanja i suradnje. Ali, što ćemo s našom prošlosti? Sa zlom prošlosti koja nas poput olovnih kugli drži u mjestu, i ne da nam u budućnost? Tu prošlost ne treba zaboraviti, ali u njoj ne smijemo živjeti. Da bi zauvijek ostao u prošlosti, zločin se mora susresti sa svojom kaznom, a žrtve s poštovanjem. Ne postoje zločinački narodi, postoje samo zločinci i zlodjela, koja su to gora kada su počinjena navodno u ime naroda. Ovdje, u BiH, i Bošnjaci i Hrvati i Srbi imaju svoje žrtve, svoje stradalnike prema kojima osjećam duboko poštovanje i sućut, bez obzira na to

kojem narodu pripadaju. Svaki izgubljen život gubitak je sviju nas. Sutra ću otići na mjesta strašnih zločina, da zločin još jednom doživi osudu, da se poklonim žrtvama kojima je jedini grijeh bio što su bili drugi, drukčiji. Smatram to plemenitom spremnošću na oprost i zajedničku budućnost. Samo pravom i pravdom i možemo naše narode očistiti od zla međusobna okrivljavanja za prošla nedjela, osigurati da se zlo više nikada ne ponovi. Ne dogodilo se nikad više!«
Posle Sarajeva Josipović je na obeležavanju 65. godišnjice proboja logoraša Jasenovca rekao da je ustaška vlast u NDH »kopirala nacističku politiku i ne samo što je pristala odigrati kvislinšku ulogu nego je prihvatila i politiku progona i likvidacije ljudi proglašenih nepoželjnima zbog svoje rase, nacije, vjere ili političkog uvjerenja«.

Prvi osnovni sud u Beogradu doneo je rešenje kojim se optužnica protiv šestorice okrivljenih za pretnje novinarki B 92 Brankici Stanković odbacuje. Vikačica suda Ivana Ramić rekla je da se »ne radi o krivičnom delu ugrožavanja sigurnosti koje se toj šestorici stavljalo na teret, već o uvredama na javnom skupu«. Koleginici ostaje mogućnost postupka po privatnoj tužbi od čega je, čujem, odustala. Zna Stankovićeva kada, kako i do koliko pravde bi stigla. Da se pitam, na nekoliko godina bih ukinuo našu fudbalsku ligu, inače veoma nejaku (nekvalitetnu), a Snežani Samardžić Marković, ministarski sporta, predlažem da se povuče. Sud, odnosno rđav propis, očito je, štiti huligane. Nešto slično rade i policajci koji rado vizitaju »siću« a u širokom luku obilaze »žestoke momke«. Jedan primer: Vladan Marković (značka 126083) uz pomoć »pauka« po Novom Beogradu diže automobile i sa parkinga. Uglavnom sirotinjske »jugiće«, preskačući džipove zadrigle gospode obrijanih glavurina.

Nešto o Titu, Vuku i srpskom antifašizmu. Trideset godina je od smrti Josipa Broza Tita! U Kući cveća, gde je sahranjen (bez komunističkih obeležja), poštovaoci i dalje dolaze i polažu cveće. Ni posle tri decenije nema jasnog stava o njegovoj istorijskoj ulozi jer se taj deo istorije, kaže Branka Prpa, posmatra sa druge ideološke pozicije. »Imamo segmentarna istraživanja pojedinih razdoblja i fenomena, ali nemamo ozbiljan istoriografski rezultat kada je u pitanju druga polovina 20. veka.«
Ali postoji saglasnost da je njegova smrt pokrenula razgradnju bivše jugoslovenske zajednice i da su ga prvi napustili oni koji su mu se najglasnije i najduže zaklinjali, okoreli komunisti. Primera bezbroj. Pre nekoliko godina prisustvovao sam razgovoru Dušana Pekića i Milorada Pupovca. Pomislio sam da Petrova gora ne postoji i da je Pekić prežestok čak i za Šešeljeve radikale. Jedan bivši sudija, svojevremeno partijski šef u svojoj ustanovi prikazuje se kao najveći antikomunista i reve (njače) na Tita kao da je Adolf Šiklgruber (Hitler) u pitanju. Moj »omiljeni« lik Vuk Drašković i ove je godine vodio svitu na Ravnu goru. Tražio je ono ukidanje presude jugoslovenskog komunističkog suda (?!) kojom je na smrt streljanjem osuđen vođa četničkog pokreta, kao i »konačno otkrivanje mesta gde je Mihailović pokopan«. Bradonji koji se dugo ulizivao komunistima savetujem da batali bavljenje politikom. Na dobitku bi bio i on, posebno građani.
Predsednik naše zemlje bio je na antifašističkom skupu u Moskvi, ali su soldati izostali. O tome danima kolaju različite skaske. Znatiželjnike koji su radi da se o ovome obaveste »iza zavese«, mimo zvaničnog lažnog iskaza lansiranog u zarobljenim medijima, upućujem na prilog istoričarke Dubravke Stojanović u »Peščaniku« 23. oktobra prošle godine. Ovde samo da svet dobro zna koliki značaj pridajemo naočalama i nalivperu Draže Mihajlovića (Vojni muzej, prema E-novinama) i da nas vidi kao onu mladu koja je – malo trudna, a malo nije.