Tragovima jedne knjige

Praktički humanizam Andrije Krešića

Knjiga Andrije Krešića Humanizam i kritičko mišljenje u zajedničkom izdanju Službenog glasnika i Republike bila je povod za organizovanje dva razgovora o filozofskom humanizmu Andrije Krešića i o zanimljivoj vezi i interakciji između jedne plodne biografije i istorijskih tokova, odnosno zbivanja u kojima je autor bio neposredan svedok i akter.
Prvi razgovor održan je u knjižari Službenog glasnika 8. aprila 2010. godine, a drugi u prostorijama Republike. U prvom razgovoru su, pored Andrije Krešića, učestvovali inicijatori nastanka ove knjige Božidar Jakšić i Nebojša Popov, kao i vrsni znalac Krešićevog filozofskog dela Zdravko Kučinar.
U redakciji Republike 16. aprila učesnici u razgovoru su bili: Nebojša Popov, Božidar Jakšić, Zagorka Golubović, Branka Prpa, Mirko Đorđević i Andrija Krešić.

Nebojša Popov
Ne bih da detaljno govorim o epohama, ni onoj komunističkoj ni ovoj sadašnjoj.
O savremenoj epohi bih ipak rekao nekoliko reči. U njoj se, svedoci smo, gomila mnoštvo netačnih, proizvoljnih pa i zlovoljnih činjenica i interpretacija o onoj, bivšoj epohi. Čak toliko zlovoljnih da čovek poželi da ulepšava onu epohu, što bi opet bilo problematično. Umesto da govorimo o epohama ovoj i onoj, hteo bih da vas podsetim na mesto na kojem se danas nalazimo. Mesto je uvek vezano za vreme i događaje, za istoriju koja traje nezavisno od toga kako se menjaju epohe.

Nalazimo se u zgradi koja je podignuta pre više od pola veka za jednu neobičnu instituciju. To je Institut društvenih nauka koji je svoj rad započeo negde 1957. godine, u vreme izvesnog izmirenja sa SSSR-om i u punom naponu ideologije ondašnje Jugoslavije, ideologije koja je bila veoma samouverena, kao svetski značajan fenomen. Namera vlasti je bila da se u ovoj zgradi smesti institucija koja će biti trust mozgova ondašnjeg društva i koja će biti alternativa ili protivteža Akademiji nauka i Univerzitetu.

Stvar je utoliko zanimljivija što tadašnja vlast koja propoveda tu ideologiju ima realističnu procenu da ne može potpuno da kontroliše rad tih dveju institucija, pa je htela da stvori svoje kadrove koji će taj problem da prevaziđu. I tako je projektovana ova zgrada, u sredini zgrade su se nalazili kabineti koje su koristili, po tadašnjem mišljenju, najveći naučni mozgovi koji su, kako se tada govorilo, »sagorevali

na radu«. I da kadrovi ne bi traćili vreme bilo je predviđeno da stanuju u istoj zgradi, u njenim krilnim delovima. U centralnim delovima nalazili su se i amfiteatri za vođenje debata. Uloženo je dosta novca, formirana je jedna od najbogatijih biblioteka u gradu i državi, samo je Narodna biblioteka imala više knjiga ali u pogledu sociološke i filozofske literature ova pri Institutu je bila bogatija, jer su kupovane knjige iz celog sveta. Bila je to jedna vrlo kreativna epoha, stimulativna.
U tu i takvu atmosferu je stigao, početkom šezdesetih godina, i Andrija Krešić iz Sarajeva, kao upravnik Odeljenja za filozofiju. On u ovoj knjizi navodi kako je nastao njegov rukopis Političko društvo i politička mitologija što je u stvari kritika sistema u SSSR-u, a posebno je interesantno što analizira kritički i temeljito domete tzv. kritike kulta ličnosti na Dvadesetom kongresu KP SSSR-a i tokom kasnije Hruščovljeve delatnosti. U vreme otopljavanja jugoslovensko-sovjetskih odnosa to je bila rado eksploatisana tema, međutim, Andrija Krešić je svojom analizom otišao dalje, tvrdeći da se u suštinskom smislu ništa nije promenilo, ostao je monopolski položaj komunističke partije i mesta za drugačije mišljenje nije bilo. U ondašnjoj atmosferi slobodnog mišljenja i dijaloga moglo se očekivati da čovek slobodno razmišlja i kritikuje. Međutim, uvek je postojala neka rezervisanost, neka mentalna rezerva u toj aparaturi koja je govorila: da, ovo je interesantno ali nije za objavljivanje. Tako da je taj rukopis Andrije Krešića neko vreme tavorio u arhivi, a mogao je da ga pročita onaj ko je radoznao, rukopis je umnožen jer je služio za debate. Ono što je karakteristično za taj period »staljinizma sa ljudskim likom« jeste to da Andrija Krešić nije izgubio posao, nije privođen, ali je rukopis uhapšen. Rukopis je dugo bio u apsu. I to je sada jedan interesantan podatak koji može da bude tumačen kao kuriozitet, mada mislim da je više od toga. Naime, tokom burnih događaja znamenite 1968. godine, koji su imali svetski karakter i značaj, i kod nas, jer su doneli novi zamah kritičkog mišljenja, u tom novom ambijentu i novom kontekstu rukopis je izvučen iz bunkera, štampan je i knjiga je postala bestseler narednih nekoliko godina. Objavljena je pod naslovom Kritika kulta ličnosti.
Zašto je to više od kurioziteta? Zato što govori o jednoj intenciji autora i kao mislioca i kao praktičara, kao humaniste, da posmatra mogućnost ličnog angažmana, moralnog, društvenog i političkog u interakciji s okolinom i kontekstom u kojem se nalazi. Dakle, ne kao neki posvećeni monah ili moralni čistunac, nego kao radoznalo, aktivno i komunikativno živo biće koje nalazi podsticaj za ono što bih nazvao praktičkim humanizmom. To je bio jedan širi talas, jedno šire strujanje. Smatram da se u njegovom celokupnom delovanju kroz duže vremensko razdoblje može uočiti personalistički momenat koji stalno traži mogućnosti da kroz dijalog, kroz komunikaciju sa drugima, nalazi rešenja za ostvarenje individualne i zajedničke slobode.
I na kraju bih samo rekao sledeće. U ono vreme, ko god je hteo i bio spreman na nešto rizika, premda ne preteranog, mogao je biti slobodan da misli i dela. A naplavine o kojima sam govorio na početku, kao što su te zlonamerne, netačne i zlomisleće interpretacije o prethodnoj epohi, skrivaju i maskiraju upravo tu realnost koja je bila i dinamična, interesantna, sa mnogo problema, ali istovremeno i sa mnogo poleta intelektualnog, moralnog i socijalnog. Verujem da će ljudi koji ovu knjigu budu čitali naći dovoljno podsticaja da razmišljaju i o onom i o ovom vremenu. Božidar Jakšić
Dok je Nebojša govorio o socijalnom kontekstu, ja bi rekao nekoliko reči o autoru. Ne zato što je bio moj učitelj, nego i zato što je reč o jednom tihom i postojanom praksisovcu, čije delo potvrđuje njegovu istrajnost na životnom putu na koji je krenuo pre Drugog svetskog rata i kojim još uvek ponosno ide. Ova odrednica bila bi nedovoljna, a da se u isti mah ne kaže da je Andrija Krešić uvereni antifašista, kritičar autokratskog, politokratskog totalitarnog, sistema vlasti i kritičar nacionalizma. U isti mah jedan agnostik koji je imao izuzetno veliko razumevanje ljudske potrebe za Bogom i za verovanje, izuzetni poštovalac ljudskih verskih ubeđenja, a u isti mah i komunista, i u doba jednog ateizma kao zvanične borbene ideologije on je bio čovek krajnje širokog razumevanja drukčijih ljudskih uverenja.
Knjiga sadrži pet razgovora koje smo Nebojša Popov i ja vodili s autorom, u leto prošle, 2009. godine. U jednom trenutku sam se i uplašio da smo Andriju suviše izmorili našim pitanjima, jer su razgovori bili kontinuirani i trajali su po sat i po do dva. Nebojša i ja smo se trudili da iz Andrije kao iz kakvog bunara izvučemo i one činjenice za koje smo pretpostavljali da je on želeo da ih ne iskaže, znali smo da je suzdržan i skroman, jer se plašio da to neko može protumačiti kao neku samohvalu.
Knjiga sadrži i neobjavljene rukopise, beleške i dokumenta. Naravno, daleko od toga da ona pruža kompletan uvid u celokupno delo Andrije Krešića, jer npr. uopšte nismo obuhvatili njegov rad na planu logike, a poznato je da je iza njega ostalo 17 velikih svezaka predavanja iz logike i ontologije. Skrenuo bih posebnu pažnju na dva rada koja nisu ranije objavljena. Prvi predstavlja njegove teze koje su nastale početkom sedamdesetih godina »Socijalizam i druga Jugoslavija«, i jedan kraći esej nastao početkom devedesetih godina »Nacionalna izdaja kao vrlina«. Ova dva rada nisu publikovana ni u Praxisu ali su među mnogim kolegama cirkulisala. Ne zaboravite da je to bilo doba velikog socijalističkog poleta, velikog ugleda SFRJ u inostranstvu, i sada se odjednom pojavljuje jedan pisac koji sve to dovodi u pitanje.
A Krešić je kritički sagledavao stanje u državi i društvu i još tada je vrlo jasno video da bez demokratije nema države i nema društva i to je saopštio na vrlo direktan način.
Njegova sposobnost da vrlo koncizno, jasno i nedvosmisleno izrazi svoja zapažanja, svoju intelektualnu misao, jeste nešto što ga krasi i kao naučnika i kao čoveka. Isto tako treba imati u vidu da ni njegov drugi esej »Nacionalna izdaja kao vrlina«, nastao devedesetih godina, ne može da ne pobudi pažnju onoga koji na bilo koji način pokušava da kritički sagleda svet oko sebe. Trebalo je ne samo znanja i odvažnosti nego i jednog visokog morala u toj euforiji raspada Jugoslavije kada su svi nacionalni barjaci bili istaknuti visoko, a sve ostalo se smatralo mondijalističkim smećem, da se napiše jedan takav esej. Pokušao sam da čitav taj materijal nekako sistematizujem i to sam uradio u nekih šest odeljaka u knjizi.
Prva tri odeljka, dva potpuno a treći delimično, zapravo su autobiografska kazivanja Andrije Krešića. Tu je prikazan put jednog rudarskog sina, put koji ga je odveo u SKOJ, zatim profesionalni rad i javni angažman koji je zapravo nastavak nečega što je bio njegov habitus u ratu – ilegalac, antifašista i partizan. Odlazi u Rusiju gde 1948, nakon našeg sukoba sa Kominformom, ima veliki uticaj na naše studente da se vrate u zemlju, premda Andrija o tome nije želeo mnogo da govori pa sam se morao pozivati na svedoke koji su bili prisutni kada ih je Andrija ubeđivao da je njihovo mesto u Jugoslaviji a ne kod Staljina. Od nekih 600 studenta u zemlju se vratilo 540.
Zatim, knjiga sadrži i određene njegove tekstove koje sam okupio oko tri naslova njegovih radnih fascikli: prvi, »Za demokratsku Jugoslaviju«, drugi »Svi naši nacionalizmi« i treći »Kritika politokratije«.
Rekao bih još samo dve stvari. Andrija Krešić je izbegao izuzetno snažne zagrljaje dva dogmatizma: katoličkog dogmatizma kao sasvim mlad čovek i komunističkog kao već zrela ličnost.
Ophrvao se i ostao svoj prema vrlo zanosnim ponudama jednog i drugog dogmatizma. On je poslat u Sovjetski Savez da se uči na izvorima marksizma-lenjinizma, a objavio je knjigu Kritika kulta ličnosti. Kao mlad čovek odoleo je ponudama da postane fratar i možda teolog, a mnogo kasnije i izuzetno primamljivoj ponudi Matice hrvatske 1970.

godine u nacionalističkoj euforiji maspoka. Matica hrvatska mu je širom otvorila vrata za sve što poželi samo da prihvati njene ideje. Nije kroz ta vrata prošao, odbio ih je glatko. Znam do koje su mere držali do Andrije Krešića i u Bosni i Hercegovini i do koje mere je odbijao sve ponude koje su mu sa stanovišta političkog aparata bile nuđene. Naravno, uslov je bio da malo koriguje svoje stavove. On je to uporno

odbijao. Sećam se kako su mu partijski forumi, povodom predstojeće sesije Korčulanske škole otvoreno poručili da tamo ne treba da ide jer je na najvišem mestu odlučeno da članovi SKJ na ovu školu ne idu. Krešić je odgovorio otprilike: primljeno k znanju. I, naravno, posle se sa referatom pojavio na Korčulanskoj letnjoj školi.
Malo je ličnosti koje su u jednom dugom životnom veku ostale samosvojne i uporne u odbrani onih osnovnih ljudskih vrednosti kao što je ljudski život, dostojanstvo i sloboda. Da ne govorim o njegovoj kolegijalnoj i ljudskoj solidarnosti sa svakom ličnošću koja je bila ugrožena. Dakle, pred nama je delo jednog humaniste ali pred nama je i jedan humanista od stila kakvi se retko pojavljuju i u bogatijim društvima od našeg.

Pošto su dva prethodna izlaganja bila posvećena epohama u kojima je stvarao Krešić, odnosno njegovoj ličnosti, ja sam sada na skučenom terenu. Ali dozvolite mi da pokušam da skiciram šta u ovoj knjizi čitalac treba da dobro zapazi. To su kratki tekstovi, po rečenica-dve, u kojima se mnogo toga kaže i ostavlja prostor za razmišljanje o onome o čemu svedoči ova knjiga. Jako je korisno što je izdavač oformio biblioteku »Svedoci epohe«. Epoha se menja: tranzicija, prelomi, zaokreti, revizija, druga čitanja, pomračenja, poremećaj kriterijuma, neraspoznavanje vrednosti – sve je to na sceni. Jedna ovakva biblioteka može pripomoći da se ipak malo jasnije vidi šta je bilo u epohi koja je ostala iza nas, šta je zapravo značila druga Jugoslavija o kojoj imamo svedoka, ali rekao bih i aktera. Svedok koji nije akter je, zvučalo to paradoksalno ili ne, nepouzdan svedok. Andrija Krešić je i akter i svedok. O čemu svedoči?
Odmah treba reći da imamo autora koji svedoči o onima, a i o sebi lično – koji su bolja strana druge Jugoslavije, koji su učestvovali u njenom stvaranju. Krešić je akter stvaranja i svedok je njenog stvaranja, borbe za održanje njenih vrednosti i onog što je ta država proklamovala kao svoj temelj. Svedoči o tome kako se to što je stvoreno postepeno urušavalo i kako se došlo dotle da je trebalo samo prstom taknuti pa da se naizgled stabilna građevina sama sruši. Međutim, on svedoči o onom boljem. Mlad, talentovan, bistar dečak iz rudarsko-radničkog društvenog sloja, bio je odmah zapažen i bio je na meti fratara da ga odvedu u te janičare duha, stavljajući mu fine izglede da napravi jedan udoban i pristojan život. On je imao snage da to odbije. U knjizi ima svedočanstava kako u ranom detinjstvu uticaj dobrih učitelja može da pripomogne da se što pre i lakše nađe pravi put. Postao je skojevac i komunista. Danas većina s prezirom govori o tom i takvom izboru. U svedočenju Andrije Krešića, međutim, reč je o čoveku koji se bori za socijalnu pravdu, čoveku koji se bori protiv okupatora a za slobodu svoje zemlje. Danas se olako zaboravljaju te temeljne vrednosti ovog izbora: da se bude borac, skojevac, komunista. Ovo je svedočenje i o tome kako neko nije rob ideologije. Pripadao je onoj strani koja je, boreći se za slobodu, izašla kao pobednik iz rata, ali je uvek bio kritičan prema mnogim stvarima koje su se dešavale u društvu. Ozbiljan kritičar, a ne puki kritizer – jer je u ključnim trenucima razvoja društva bio na važnim položajima i iz te perspektive mogao je da uoči kako ne valja raditi, svestan da to neće imati nekog velikog efekta, jer je znao da u politici važe drugačiji kriterijumi i aršini kada se mere ljudske vrednosti i briga za društvo i državu. Zbog toga se povlačio i nije želeo da se profesionalno bavi politikom jer je shvatio da se glavom ne može kroz zid. Nije bio spreman za one nepotrebne, besmislene žrtve, već se čuvao da u svakom trenutku, kad god se ukaže prilika, kaže svoju reč. A bio je na mestima gde se ta njegova reč mogla čuti. Čuti da, ali nažalost nije se slušala. Iako je u političkoj hijerarhiji bio visoko kotiran imao je sve predispozicije da napreduje. Meni je upečatljivo upozorenje njegovog oca da se nikako ne bavi politikom jer je politika »sumnjiva rabota«. I zaista, Krešić je bio u političkim forumima, ali nikada kao političar profesionalac.
On je vrlo rano uvideo temeljnu slabost društva za koje se borio, pa je onda smisao svog delanja nalazio u ukazivanju na greške tog društva, na saopštavanje istine o njemu, a bez istine i samospoznaje jednog društva nema njegovog napretka.
Ovo je svedočenje značajan prilog istini o drugoj Jugoslaviji, njenim značajnim slabostima i njenim dostignućima i vrednostima. Ovo je jedno svedočenje koje ne dâ da se olako pristaje uz jednostrane ocene hvale ili osude, pokude ili uzdizanja već jedno trezveno procenjivanje jednog istorijskog zbivanja, jednog istorijskog hoda u kojem je učestvovao.

Andrija Krešić je, dakle, odbio da ide u fratre i odlučio je da svoj život posveti filozofiji. Nakon rata drugovi su ga nagradili odlaskom u Rusiju da bude na izvoru marksizma. Ne treba zaboraviti da taj koji je birao da pošalje mlade ljude u Rusiju – dobro je birao. Birao je najbolje. Tamo su bili Andrija Krešić, Gajo Petrović, Ivan Kuvačić i mnogi od najtalentovanijih i docnije najuglednijih filozofa. To je bila ona generacija koja je praktično stvarala našu filozofiju. Ne treba zaboraviti da je kadrovski sve bilo na tankim granama. Petronijević, koji je tada još bio živ, nije napravio školu, on je bio ličnost koja nije to ni mogla da uradi, u Hrvatskoj isto tako, Bazala nije ostavio školu. Stručnih kadrova, filozofa, nije bilo dovoljno. Krešićeva generacija je brzo studirala i studije je stoga shvatala kao obavezu. To je generacija koja je dve godine posle diplomiranja i doktorirala. Generacija koja je htela da stvara novi svet i novo društvo, tražila je i nove puteve u filozofiji.
Andrija Krešić je bio prvi među njima. Navešću jedan podatak. Bila je diskusija u tzv. Naučnoj sekciji Srpskog filozofskog društva, referisala je Zaga Mićić o identitetu, a tada je jedina tema svih diskusija bez obzira na naslov teme bila – dijalektika. Profesor Dušan Nedeljković, koji je sebe smatrao četvrtim klasikom i imenujući Hegelovu logiku kao dijalektiku, nametao je takvu vrstu diskusije. Svi su se onda bavili logikom. Ovde prisutna Zaga Golubović nije! Zašto je to tako? Postoji jedan važan razlog. Logika vas je oslobađala od eksplicitnih ideoloških sadržaja, pa ste mogli u tim temama malo slobodnije da se krećete. Listom su se pisali doktorati o logici, pa i doktorat Andrije Krešića. U toj, dakle, diskusiji na sednici sekcije Srpskog filozofskog društva Andrija Krešić prigovara Zagi Mićić da je neodrživo tvrđenje da postoji apstraktni identitet, a uz to on tvrdi da i u metafizičkom saznanju ima dijalektike. To danas zvuči nekako prirodno, ali u vreme kada se smatralo da dijalektika stoji nasuprot metafizici, to je bilo i te kako izazovno. Dušan Nedeljković, koji je po običaju uzimao reč poslednji, da zaključi, rezimira i proceni, tada kritikuje dva Mihajla – Markovića i Popovića koji su, takođe, smatrali da nema apstraktnog identiteta, ali ne kritikuje Andriju Krešića! Krešić je već bio autoritet koji se ne može lako kritikovati, pa ga Nedeljković hvali i slaže se s njim da metafizičko nije suprotnost dijalektičkom!
Andrija Krešić odlazi u Sarajevo da utemelji katedru filozofije i preuzima niz poslova na planu institucionalizacije naše filozofije. Dovodi Vanju Sutlića iz Zagreba koji je dugo vremena davao ton sarajevskoj filozofskoj školi, Šarčevića iz Skoplja, i to se obično u istoriji naše filozofije zaboravlja. U institucionalnom utemeljenju naše filozofije Krešić ima izuzetnu ulogu i on je to uradio na način kojim se može ponositi jer je efekat tog njegovog rada bio vidljiv i trajan.
U našem društvu su, uprkos kritici Staljinovog režima, i dalje rado preuzimani njegovi modeli pa i ova izgradnja tzv. crvene akademije, o kojoj je Nebojša govorio, dolazi desetak godina posle sukoba sa Staljinom i Kominformom. Tako da je ta vrsta hibridnosti političkog kretanja – a svedočanstva o tome ima i u ovoj knjizi i na to treba čitalac da obrati posebnu pažnju – bila prisutna u značajnoj meri. Ipak, javni diksurs je verbalno bio antistaljinistički, stvorene su određene navike za slobodnije ispoljavanje mišljenja svuda, pa i u nauci i filozofiji, tako da se u praksi prosovjetski modeli nisu mogli primiti čak ni u toj »alternativnoj akademiji«, kako ju je Nebojša nazvao, odnosno u nekadašnjoj Višoj partijskoj školi a posle Institutu društvenih nauka. Institut je po svojoj strukturi trebalo da partijsko-politički pokrije celo područje univerziteta i Andrija Krešić je doveden na čelo Odeljenja za filozofiju da to napravi po nalogu Partije. Andrija Krešić, međutim, nije svojim radom u tom odeljenju sledio zamisao te »crvene akademije«. On je vodio računa – i to je ono što je za njega karakteristično – da stvar sagleda uvek u celini a ne da je izvlači iz konteksta. To se naročito vidi iz jedne debate koju je on organizovao na početku rada tog odeljenja. Naša filozofija se skoro celu jednu deceniju bavila pitanjima kako može naći svoje mesto i funkciju u društvu, a da ne bude ideologija i – kako u tom uvodnom tekstu u 25 teza Krešić formuliše – da se bavi i dnevno-političkim temama a da bude i ostane filozofija po načinu obrade tih pitanja. Trebalo je naći jedno filozofsko stanovište koje ostaje filozofsko, a razmatra sva pitanja, naročito aktuelna, koja se ne mogu olako prepustiti politici i ideologiji i njihovoj interpretaciji. I to je ono što karakteriše našu filozofiju u toj deceniji u najvećoj meri. Dakle, Krešić je prihvatajući funkciju da tako zamišljeno odeljenje vodi odmah postavio temelje jednom kritičkom radu u filozofiji i to je u toku svog života dosledno sprovodio.
Pored katedre u Sarajevu, pored Odeljenja Instituta društvenih nauka, Krešić je vodio i Jugoslovensko filozofsko društvo u jednom od najdelikatnijih i u našoj filozofiji nedovoljno objašnjenih momenata. Gajo Petrović, koji spada u one ljude u koje se može imati najviše poverenja kada je reč o oceni zbivanja u našoj filozofiji posle rata, pokušava da napravi jednu periodizaciju i određuje 1959. godinu kao neku prelomnu godinu – kada se od staljinizma i od sovjetskog dogmatskog marksizma definitivno odvajamo. Ne bih se složio da je to baš ta godina, jer je to bio proces, ne postoji jedan trenutak u kojem možemo reći da se neka promena odigrala. Naime, reč je o sastanku filozofa u Sarajevu gde se diskutovalo o perspektivama jugoslovenske filozofije. Ali sastanak počinje, po starom ritualu, pozdravnom rečju potpredsednika Jugoslovenskog udruženja za filozofiju koji konstatuje da je to savetovanje organizovano u čast godišnjice stvaranja KPJ i završava rečima: »Živeo drug Tito – neimar SKJ«. Iako se tu govorilo slobodnije, iako je tu počelo novo uobličenje naše filozofije kao kritičke misli, ipak je taj skup predstavljao još uvek jedno traženje puta filozofskog mišljenja i angažmana.
Pravi prelomni trenutak, i to je nepobitan fakat, jeste međunarodni filozofski skup »Čovjek danas« u Dubrovniku 1963. godine. Andrija Krešić predsedava ovim skupom filozofa, vodi ga i daje mu odlučujući, novi ton. Tom prilikom Krešić nije dao reč Jovčuku, šefu sovjetske delegacije, da zaključi i oceni ovaj skup. Naime, Sovjeti su smatrali da na te skupove uvek dolaze delegacije filozofa koje iznose tzv. oficijelna, državna stanovišta. Krešić je jasno, u uvodnoj reči, rekao da takvo nastupanje ne može da bude na filozofskim skupovima, da nije svojstveno filozofima, i da tu svako govori u svoje ime i iznosi svoje stanovište. Sovjetski filozofi su bili zaprepašćeni! Krešić je nastojao da pokaže da na skupu nisu predstavnici država koji iznose svoju ideologiju, niti postoje nekakve »državne« filozofije. To je danas nama toliko samorazumljivo i normalno, toliko prirodno, ali u ono vreme to nije bio slučaj. Bilo je značajno usprotiviti se sovjetskom načinu razmišljanja i nastupanja u filozofskoj komunikaciji i jednom zauvek uspostaviti meru budućih odnosa u filozofskom životu i prema filozofiji. Tada je napravljen važan raskid sa starom praksom.
Dogodilo se na ovom skupu još nešto značajno. Tada već poznati Erih From je bio u Dubrovniku i sve što se zbivalo na tom savetovanju za njega je – prema njegovim rečima – bilo otkriće. Zašto ovo pominjem? Zbog jedne važne i u istoriji filozofije previđane činjenice. Erih From je posle Dubrovnika ostao na prvoj Korčulanskoj školi koja je bila najspontanije organizovana, kao neka vrsta kružoka za seminarski boravak studenata i nastavnika. From beleži da je to jedan od najlepših doživljaja u njegovom filozofskom životu. On je baš prolazio sličan razvitak kao i naša filozofija – sve više se usmeravao na antropološka pitanja, na problem savremenog čoveka. Godine 1961. piše svoju knjigu o Marksovom shvatanju čoveka, a 1965. godine izdaje čuvenu knjigu Socijalistički humanizam gde, među 32 priloga, ima šest jugoslovenskih filozofa. Ta knjiga je suštinski uticala na to da se u svetu obrati velika pažnja na jugoslovensku filozofiju. Ne treba zaboraviti da Praxis kreće tek 1964, kad i Korčulanska letnja škola, a još nije imao veću svetsku afirmaciju. From kao uticajan autor, sa tada već svetskim autoritetom, mnogo je doprineo skretanju svetske pozornosti na to šta se zbiva u Jugoslaviji, ne samo izborom jugoslovenskih autora već i ocenom njihovih dometa. To dragoceno Fromovo svedočanstvo pomoglo je da se u svetu sa mnogo više pažnje gleda i na Praxis kao časopis i na praksis filozofiju kao filozofsku orijentaciju. Kod nas se u našoj praksis filozofiji jako mnogo govori na način koji je skoro zabrinjavajući. Ima tu i boljih i lošijih ocena, ali mene zabrinjava jedna stvar: što je dominirajuća ocena ona koju je dala policija. I po tome ko pripada praksis grupi i po tome šta je ta grupa zastupala. Pročitajte brojne tekstove: u praksis grupu spadaju samo oni koji su proterani sa Filozofskog fakulteta i oni su zastupali samo one teze onako kako ih navode policijski izvori. To je dominirajuća ocena. To je zabrinjavajuće. Praksis orijentacija je mnogo šira. To su pokazali časopis Praxis i Korčulanska škola. I ona se ne može vezivati samo za ličnosti koje su ovde delovale. Veliki broj filozofa iz inostranstva je pripadao tom pokretu. Mi možemo to sužavati, vrlo usko to definisati i onda jednostavno pobrojati pet-šest imena. Tako postupa danas naša literatura. Zbog takvog prilaza i takvog odnosa prema istoriji naše filozofije u mnogim publikacijama nisam uspeo da pronađem imena za koja lično znam da su bili praksisovci. Tako se, na primer, često izostavlja i ime Andrije Krešića.
Ništa se u filozofiji ne može olako uprošćavati, pa ni pomenuto pitanje o praksis filozofiji. Bio je to širok pokret jednog humanističkog tumačenja i sleđenja onih impulsa koji idu od Marksa i koji se više usmeravaju na kritičko razumevanje novog sveta i društvenih odnosa, na kritiku novog fenomena iskrivljavanja istorijskih tokova itd.
Dodao bih, na kraju, još nešto. Knjiga o kojoj govorimo mnogo je bogatija sadržajem i misaonija nego što izgleda na prvi pogled i s obzirom na to da je i biografskog karaktera. Mnogi tekstovi su kratki, sažeti – kako Krešić uvek i piše. Ali u knjizi se mogu naći pasaži, čak rečenica ili dve, iz kojih sledi zaista zanimljiv mogući tok razmatranja ključnih i danas aktuelnih tema. Uzmimo, na primer, današnju »tranziciju« našeg društva i problem radnika koji je svakim danom sve izraženiji. Na jednom mestu Krešić pravi analogiju i pita se, naravno kritičan prema onome što smo imali u drugoj Jugoslaviji, šta sa društvenim vlasništvom? On tu daje jednu vrlo zanimljivu napomenu: ako bi se radnicima omogućilo da učestvuju u onom što su sami stvarali, pa da u nekoj vrsti akcionarstva aktivno učestvuju u radu preduzeća i poboljšanju produktivnosti i rentabilnosti, onda bi, poput srednjovekovnih kmetova koji su oslobađanjem od ropstva dobijali mogućnost da rade za sebe, a samo deo prihoda ustupe feudalcu – i sami mogli biti zainteresovani da što više i kvalitetnije proizvode. U svakom slučaju, Krešić nudi jednu alternativu koja ne ide za jednim grubim, nemaštovitim, nepreduzimljivim i prostim vraćanjem na stare modele, već se zalaže da se, zahvaljujući određenom civilizacijskom i tehnološkom napretku, iskoriste sve mogućnosti i da se ne ponašamo tako kao da sve prethodno nije valjalo, da ga treba izbrisati iz prakse i sećanja i početi sasvim iznova!

Andrija Krešić
Pokušaću da kažem nešto podsećajući prisutne kako je nastala ova knjiga. Kao inicijatori pojavili su se Božidar Jakšić i Nebojša Popov. Predložili su da se sastajemo i da ja pričam o svom životu i radu, da će to biti snimljeno i objavljeno.
Akcenat tih razgovora je bio na mom javnom angažmanu u politici i profesionalnom angažmanu u filozofiji – barem sam ja želeo da tako bude – a da manje govorimo o ličnom životu. Ja sam od svog detinjstva siromašnog rudarskog sina u kasnijem životu dospeo, što se političkog angažmana tiče, u vrhovne forume ondašnje Jugoslavije. Bio sam član Predsedništva SKJ, Predsedništva SSRNJ, delovao u Saveznoj skupštini u kojoj sam bio u više saziva poslanik i predsednik skupštinskog odbora za nauku.

Dakle, stalno sam bio sa političarima i na ivici iskušenja da se i sam preobratim u profesionalnog političara. No, ja sam sledeći očev savet – ali ne samo njegov savet nego sam i sam uvideo da nisam čovek za profesionalno bavljenje politikom –svoj život posvetio filozofiji kao jedinoj profesiji.
Posle te inicijative, koju su Nebojša i Boža pokazali, došao je glavni posao koji je obavio Boža Jakšić. On je praktično bio urednik i priređivač te knjige, napravio je raspored tekstova, dao naslove i podnaslove. Odabir naslova i podnaslova dao je sasvim novu notu čitavom tekstu, što čitaoca može zainteresovati, privući i držati mu pažnju, jer bez njih prosečan čitalac kad se susretne samo s naslovom, a bez odgovarajućih podnaslova koji mu pružaju obaveštenje o čemu se u daljem tekstu radi, gubi interesovanje za čitanje. Boža je dakle »spasao« tekst mog pričanja u diktafon i tako ga čitaocu učinio, verujem, zanimljivim. To je jedan njegov doprinos. Drugi doprinos je bio da zaviri u moju zaostavštinu, u fascikle s neobjavljenim rukopisima, beleškama i tako dalje, i da nalazi ono što bi moglo biti i od važnosti za koncepciju knjige, što bi moglo biti važno ne samo za istoriju moga života nego bi govorilo i o kakvoći tog političkog, ideološkog, intelektualnog života kakav sam ja imao. Te rukopise i beleške sam čuvao iako pišući ih u ono vreme nisam verovao da bi mogli biti objavljeni, a ako bi i bili objavljeni mogli bi naškoditi i meni i onome ko ih je objavio. Ostali su tako, što se kaže, za moju dušu i nadao sam se da će mi jednog dana možda zatrebati kada za njihovo objavljivanje dođe vreme ili da nekome jednoga dana posluže za neku buduću studijsku rabotu. Boža je to lepo uklopio s onim što sam ja u diktafon izgovorio i tako je nastala jedna skladna celina knjige. Podnaslov knjige Tako je govorio Andrija Krešić je zapravo parafraza Ničeovog dela Tako je govorio Zaratustra. Ali kod Ničea taj naslov vrlo dobro obaveštava čitaoca o čemu se radi u knjizi, jer je Zaratustra bio istorijski dobro utemeljen i poznat pojam, što nije slučaj s ovom imitacijom Ničeovog naslova i Boža je vrlo dobro uradio što je dao naslov Humanizam i kritičko mišljenje a ovo drugo stavio u podnaslov.
Sam naslov je vrlo dobro pogođen što se tiče mog nastojanja i pokušaja bavljenja tom vrstom humanizma. Ja sam u njemu prepoznao, a naročito u Božinom predgovoru gde on govori o toj saglasnosti mišljenja i delanja, humanističko značenje one Marksove formulacije kritike svega postojećeg koju je Gajo Petrović afirmisao kao osu oko koje će se kretati i časopis Praxis i praksis filozofija. I ako mi u životu preostane još malo vremena, rado bih bacio jedan sistematski pogled na to šta pod tim tačno mislim, gde bi kritika bila bitni sastojak humanizma kao filozofije i ne samo kao filozofije, nego kritika kao bitni sastojak objektivnog humanizma ili istorijske humanizacije sveta koja se može pokazati kao nešto što je nesumnjivo.
Ja sam u toj knjizi video jedan poklon nad poklonima i daleko sam od toga da je to nekakav revanš za nešto što sam im u životu učinio u onim trenucima kada su bili kao asistenti udaljeni sa univerziteta od strane režima. Daleko sam od toga da je ta moja intervencija u tom njihovom životnom iskušenju zasluživala neku njihovu posebnu pažnju prema meni. Ne, oni nisu meni bili dužnici. Da ja to nisam učinio, a znajući da mogu učiniti, ja bih se zavadio sa vlastitom savešću i ne bih bio svetla obraza da pogledam sebi i drugima u oči.
Ova knjiga je dakle poklon na kojem im ostajem dužnikom na neodređeno vreme. To neodređeno vreme može imati jedno određenje, a to je da je duže od svačijeg određenog vremena pa i moga određenog vremena, što znači da ta knjiga u tom smislu može svedočiti i biti nešto što kruniše moj intelektualni život.

Nebojša Popov
Prilikom promocije knjige Andrije Krešića najviše je bilo reči o istoriji i biografiji. Pitamo se o modalitetu odnosa istorije i biografije, gde se dodiruju, sudaraju, razilaze i sukobljavaju. To se posebno odnosi na tokove, odnosno procese koji su se zbivali u proteklih nekoliko decenija u našoj zemlji, o čemu zapravo govori ova knjiga. U njoj možemo pratiti mnogo šta od onoga što se događalo u mladosti Andrije Krešića, naročito tokom njegovog gimnazijskog školovanja, pratiti jedno specifično iskustvo urbanih elemenata u pokretu otpora (to je onaj narodni zajam za antifašistički pokret protiv NDH 1941. godine), zatim iskustvo iz partizana, SSSR-a, Sarajeva, Beograda, formiranja i delovanja Jugoslovenskog udruženja za filozofiju čiji je Krešić bio predsednik, te Praxisa i Korčulanske škole gde je bio među osnivačima i aktivnim učesnicima. Te tokove i procese možemo uporedo pratiti sa sličnim tokovima i procesima koji su se zbivali tih godina u jugoslovenskoj kulturi. Kada je reč npr. o filmu, onda imamo jedan zamah kreativnosti. Najprimetniji je novi talas filmova, sličan francuskom novom talasu, koji je kod nas od strane državnog aparata nazvan »crnim talasom«, pa je godinama sva sila vlasti vodila borbu protiv širokog i snažnog talasa oslobođenja, kao protiv »crnog talasa« u čitavoj kulturi.
Posebno su interesantni neki momenti dodirivanja istorije i biografije, uslovno rečeno neki čvorovi, gde se oni zapetljavaju. Posebno je zanimljivo vreme 1959–1960, uoči Bledskog savetovanja i sam Bled, zatim nešto što je samo pomenuto, a to je otpor Predsedništva Jugoslovenskog udruženja za filozofiju, kada je Andrija bio predsednik, zahtevu najvišeg partijskog i državnog vrha da se otkaže ili zabrani jedan skup filozofa u Vrnjačkoj banji, u jesen 1964. godine. Ta 1964. godina je vrlo interesantna i po jednom skupu koji je bio u Novom Sadu. Bio je to jedan od skupova koji su održavani pod naslovom »Marks i savremenost« a ovaj je bio posebno zanimljiv po tome što se predsednik ideološke komisije CK SKJ Veljko Vlahović pojavio kao referent s temom o otuđenju, a profesor Gajo Petrović je, kao da je u pitanju bilo koji drugi učesnik, iskritikovao Vlahovićev referat navodeći, koliko se sećam, dve načelne i 16 ili 18 konkretnih primedbi. Nastala je velika pometnja. U kuloarima se čak govorilo da će skup biti raspušten. S tim u vezi je još jedan momenat koji se tiče Andrije Krešića. Reč je o

tome da je u atmosferi tog talasa oslobađanja stvaralaštva u svim oblastima umetnosti, filozofiji, sociologiji, časopis Gledišta – Zagorka Golubović je bila jedan od osnivača – najavio novu seriju pod nazivom časopis za društvenu teoriju i kritiku. U jednom od prvih brojeva nove serije objavljen je tekst Andrije Krešića o anarhizmu koji je bio tema posebnih kritika, naročito zakulisnih o kojima se malo zna, ali je ipak nešto od tih kritika objavljeno u knjizi Jagoša Đuretića koji je tada bio urednik Gledišta. Došao je isti taj Veljko Vlahović 1964. godine u redakciju Gledišta da razgovara, u stvari da ih opomene – »zar vi ne znate ko je na vlasti u ovoj zemlji?« Posle tog novosadskog skupa objavljen je u partijskom časopisu Socijalizam jedan vrlo značajan intervju sa Milentijem Popovićem, jednim od najvažnijih ideologa toga vremena. Tu je vrlo jasno i ubojito

poentirana žaoka protiv onog što je vlast nazivala »apstraktni humanizam«. To se tada tako zvalo i ovo navodim zato što imam nameru da nešto kažem i o praktičkom humanizmu Andrije Krešića od kojeg im je tek preselo. I u tom vrlo oštrom napadu na kritičko mišljenje u Jugoslaviji pomenut je jedan pojam koji kod nas nije bio uobičajen – bogoiskatelj. Dakle, oni koji imaju neke sumanute ideje o nekim višim autoritetima istine i pravde smatrani su suludima. Ovo pominjem zbog toga što će u ovom razgovoru verovatno biti pomenute neke dodirne tačke između hrišćanskog personalizma i jednog osobenog personalizma koji se može izvesti iz ideja i prakse Andrije Krešića.
Pored tokova koji se mogu pratiti u knjizi i ovih »čvorova« koji su u knjizi dosta jasno prikazani, ima interesantnih događaja koji nisu toliko isprepletani kao ovi čvorovi niti složeni kao ovi procesi, a to je tekst Andrije Krešića o trećoj Jugoslaviji koji govori o tome kako se može preoblikovati Jugoslavija, dakle preoblikovati a ne reorganizovati, što je vrlo važna razlika, jer i sama vlast je s vremena na vreme proklamovala navodno neke reforme koje su u stvari predstavljale neku vrstu minimalne reorganizacije. Drukčije se rasporede kadrovi, još ponešto se tu petlja, ali suštinski se ne dira u monopol vlasti. Ali propaganda je te reforme, odnosno bolje reći kvazireforme, toliko naglašavala da ih je uzimala kao kriterijum za razlikovanje »naših ljudi« i »nepodobnih«. I to traje do dana današnjeg, jer se smatra da su kritičari onog vremena, i to naročito filozofi i sociolozi, krivi što nije ostvarena privredna reforma 1965–1968. godine. Među tim »krivcima« je bila i jedna grupa sa Filozofskog fakulteta koju je upravo vlast sastavila – a to mnogi previđaju – jer nije se ta grupa sama izabrala, sama osnovala, pa imala neki politički program, nego je vlast konstruisala tu grupu iz svojih potreba, kaznila ih je kao krivce za kvarenje omladine i propast reforme. No, nije bilo dovoljno to što su isključeni iz nastave i izbačeni iz institucija, nego nekolicina njih koji su se zaposlili u Institutu gde je Andrija Krešić bio direktor, našli su se na udaru vlasti koja je zahtevala da budu izbačeni i odatle. To se zvalo »dotući poražene snage«. Čovek kakav je Andrija Krešić nikako nije mogao tu crtu da pređe, kao što nije ni ranije prelazio crtu svog shvatanja angažmana u politici. Zbog toga je već sredinom sedamdesetih godina otišao u penziju.
Postoji u knjizi jedno mesto gde se može zadržati pažnja čitaoca i usmeriti na ozbiljno razmišljanje. To je Krešićeva opaska da u ovom krugu inače vrlo razvijenog kritičkog mišljenja nije domišljena politička alijenacija. To je jedna autorefleksija koja traži dalje istraživanje, da se ispita dokle je tu zaista kritičko mišljenje išlo, gde se i kada zaustavljalo i koje su posledice toga.
Naravno, do današnjeg dana jedna od glavnih trasa razmišljanja u ovoj knjizi jeste odnos politike i vlasti, sa čime mnogi imaju problema, ali kada se pažljivije gleda ne bi trebalo da imaju problema barem kada je reč o razumevanju stvari. Jedno je vlast kao dominacija, kao profesionalna politika, a drugo je praktikovanje vlastitog znanja radi oblikovanja ličnog i zajedničkog života. Pošto mnogi to ne razlikuju, ovaj pravac razmišljanja u knjizi je posebno interesantan. Jer tek ako tu odolimo konfuziji odnosa politike i vlasti, možemo razumeti šta je to praktički humanizam. Dakle, to je oblikovanje i preoblikovanje ličnog i zajedničkog života u datom kontekstu, u određenim okolnostima i vlastite zemlje i sveta koji nas okružuje.
Na kraju bih rekao da kad se sklopi knjiga s ovim i drugim temama za razmišljanje, čovek se pita da li je s raspadom te zemlje u kojoj su nastajale ideje i kultura kojoj je pripadao Krešić – nestala i sama kultura? Ili je nešto od nje ostalo, makar u fronclama. To je pitanje koje se, uveren sam, postavlja i to ne s nekim sentimentalnim ili retoričkim premisama u smislu dajte da spasavamo što se spasiti može i da se vratimo pravim vrednostima; ne, nego pitanje ide za tim da se vidi ima li podsticaja u kulturi, podsticaja koji su važni za razumevanje savremenog trenutka koji deli ono vreme od ovoga za nekoliko decenija. Mogući podsticaj u tom smislu mogao bi se javiti kod čitalaca kada pročitaju ovu knjigu.

Podsetiću najpre na Munijea i njegove temeljne principe koji su – a to nije sporno – jedna od velikih revolucija u mišljenju i delovanju u XX veku. Iz njih se vidi razlika između hrišćanskog i agnostičkog personalizma i striktno političkog. Ličnost nije objekat u svetu jer je po sebi »jedina realnost koju poznajemo iznutra«. U tom smislu je istorija ličnosti paralelna istoriji svakog personalizma.
Hrišćanstvo i crkva, kako ih vidi Andrija Krešić, stoje u znaku ovih Munijeovih otkrića: hrišćanstvo više nije »samo i jedino« jer nema hrišćanskog sveta u srednjovekovnom smislu reči, ima svetosti i izvan Crkve. Naime, 2003. godine poljski katolici su predložili Robera Šumana za sveca jer je utemeljio Zajednicu za ugalj i čelik iz koje će docnije nastati ono što danas zovemo Evropska unija.
Druga teza je još izazovnija: hrišćanstvo je institucionalno u krizi i može živeti samo personalistički. U tom smislu i teokratija i liberalizam gube konačnu vrednost jer se ljudska ličnost temelji na autonomnosti. To važi jednako za hrišćanina kao i za laika, jer je došlo do sudara etabliranog sistema vrednosti sa ličnošću koja se u tom institucionalnom vidu odavno ne prepoznaje. Tačka sudara je posebno zanimljiva – hrišćanstvo i crkve su izgubili privilegiju spoznaje pune i konačne Istine. Nema ni hrišćanske države ni porodice ali se hrišćanin prepoznaje kao ličnost ili, drugim rečima, ni iz Biblije ni iz Kurana ili Tore ne može se više izvoditi politika, ali se i dalje može biti hrišćanin ili musliman u politici. To znači da ličnost unosi sebe u stihiju istorijskog i političkog života. U tom smislu kritičko mišljenje opstaje i ono je bez alternative. To se iz Krešićevih razmatranja o religiji i mogućnosti utemeljenja moderne sociologije religije vidi dovoljno jasno. Sve je veći broj hrišćanskih crkava, a sve je jasnije da nijedna ne uspeva da odbrani neku punu i konačnu istinu. Kritičko mišljenje je dovelo u sumnju sve dogme i u njegovoj neomeđenosti leži jedina garancija da i samo ne postane dogmatično.
Manje se zna – kod nas posebno malo – da i moderna hrišćanska egzegeza stoji na pomenutim vrednostima kritičkog suda i da je i ona okrenuta u smeru humaniteta. Stoga, evo nekoliko navoda iz dela H. Kinga, sigurno najvećeg hrišćanskog teologa i ličnog teologa rimskog pape. Važna je njegova teza iz 2005. godine da je teokratija iživela svoje vreme, ali da njena zamena u vidu klerikalizma nije ništa manje pogubna za duh humanizma. Iz naučne revije Conturen navešću još neka razmišljanja ovog egzegete i teologa. Rimski, odnosno hrišćanski sistem se poima kao »totalitarni sistem koji određuje Istinu u koju treba verovati – kako?«, pita se King. Crkva tvrdi, kaže dalje King, da je »u posedu pune Istine i u tome ima sličnosti s ranijim sovjetskim sistemom«. Pa dalje: »Vatikan dosad nije bio u stanju potpisati izjavu o poštovanju ljudskih prava«. Osnovna Kingova teza glasi: »Srećom, postoje dušebrižnici i veroučitelji koji su zapazili da se danas mogu braniti hrišćanske vrednosti samo zajedno s ljudskim vrednostima koje se izvode iz Jevanđelja i vrednosti koje su sa sobom doneli prosvetiteljstvo i moderna«. Vatikan je, kaže King, »dvorska država u kojoj su interesi njenih članova usmereni u prvom redu na to da li je neko persona grata kod Pontifeksa«.
To su te dodirne tačke između personalizma hrišćanskog ili političkog koji je tačka oslonca za autonomnu ljudsku ličnost.
Sociologija religije Andrije Krešića je neomeđena kritička misao, odnosno omeđena je samo utoliko ukoliko valja izbeći svaki dogmatizam. Ovo je najdoslednije čitanje Marksove kritike religije. Nije mi jasno zbog čega se, na primer, navodi samo prvi deo glasovite Marksove fraze da je religija »opijum za narod«, a izbegava njen nastavak – »ali i bolni uzdah poniženih i obespravljenih«. Problem nije u verovanju nego u delanju.
Personalistički intonirana Krešićeva sociologija je kreativna u smislu kreativnosti koju zagovara recimo K. Kastorijadis.

Zagorka Golubović
Ono što je bilo za mene fascinantno kada sam pročitala knjigu Andrije Krešića jeste činjenica da se Andrija seća čak i sitnih detalja koji su inače vrlo važni za tokove istorije i istorijskog perioda u kojem sam i ja živela, a meni su promakli.
Ono što bih želela da istaknem kao važno u njegovoj knjizi jeste odnos biografije Andrije Krešića prema istoriji i njegov doživljaj istorije, odnosno vremena u kojem je živeo. Čini mi se da su lični doživljaji i istorijska zbivanja tako bili povezani i isprepleteni da kroz Krešićevu biografiju možemo da čitamo istoriju. Ona je bila vrlo kontroverzna, turbulentna, ali kroz Andrijin opis te istorije pokazivalo se kako su se i promene u njegovoj biografiji događale.

Kada se pročita cela knjiga stiče se utisak jedne činjenice vredne pažnje: to je postojanost Andrije Krešića kao čoveka i kao intelektualca. Namerno ne kažem doslednost jer pravim razliku. Doslednost može da znači i dogmatizam. Kada me danas pitaju da li i danas mislite i pišete kao što ste pisali npr. sedamdesetih godina, ja odgovaram: sigurno da ne. Ali postojanost u osnovnim opredeljenjima, životnim i istorijskim, to je nešto što Krešić ne izneverava. Tu postojanost idejnih i vrednosnih opredeljenja nisu mogle da naruše turbulentnost i kontroverznost istorije, a stvarno smo živeli u jednom jako teškom i turbulentnom vremenu. Dakle, s jedne strane vidimo kako je Andrija kroz svoja sećanja doživljavao te procese, a s druge vidimo njihovu važnost. On ne potcenjuje ono što je u tim procesima bilo važno da se zapamti, npr. da u socijalizmu nije sve za odbacivanje, ali isto tako vidi one sporne tačke koje su taj socijalizam sprečavale u razvoju. Želela bih da usmerim vašu pažnju na ono što je i Nebojša istakao u pogledu Andrijine vrednosne i idejne postojanosti, a to je slučaj pomenutog teksta o anarhizmu u Gledištima. Ja sam tada bila glavni urednik tog časopisa. Mi smo u redakciji od strane partijskog vrha imali, da se tako izrazim, »ubačenog« zamenika glavnog urednika, koji je faktički bio neka vrsta političkog cenzora. On je na ovaj tekst burno reagovao rečima: zar mi da pišemo o anarhizmu, da promovišemo anarhizam i mlade podstičemo da o njemu razmišljaju? I ne samo to, bilo je i gorih i ružnijih reči.
Ali Andrija je već tada, 1964. godine, mogao da piše o stvarima koje su kod nas bile tabuisane i zabranjene, a koje, kako vidimo, i danas su pod znakom pitanja.
Ta Andrijina postojanost je nešto što je neobično važno istaći jer postojanost znači i sposobnost da se u delima drugih autora pronalaze ideje koje se mogu povezati sa sopstvenim. Drugim rečima, potrebno je stalno iznova preispitivati svoje ideje a ne dogmatski tvrdoglavo ostajati večito na istim iskazima. To je taj kritički, refleksivan odnos ne samo prema drugima nego i prema samom sebi. Zbog toga bih rekla da je odnos istorije i biografije toliko povezan s istorijskim događanjima proteklih nekoliko decenija.
Druga stvar koja je neobično značajna u ovoj pustoši filozofije – ja to tako imenujem jer prisustvujem raznim filozofskim skupovima i tribinama na kojima se tvrdi kako filozofije više nema, kako ona nije društvu potrebna – jeste to što čitajući knjigu Andrije Krešića istinski doživljavamo revalorizaciju humanističke filozofije. Ne dakle apstraktne, već humanističke u onom smislu shvatanja najvažnijih problema kojima se filozofija mora baviti. Jer danas odriču filozofiju jer se ona ne bavi problemima egzistencije. Pitam: čime se onda filozofija bavi?
Kod Krešića, pak, problemi kojima se bavi jesu egzistencijalni. I naročita njegova zasluga leži u revalorizaciji kritičkog mišljenja. Danas kritičko mišljenje uglavnom ne postoji. Ako imate filozofa on je obožavalac ili Deride ili nekog drugog modernog filozofa, a sve drugo, po njemu, nije filozofija.
Andrijina knjiga Kritika kulta ličnosti je bila kultna knjiga, obrazac kritičkog mišljenja. Znam koliko se ona čitala i kako smo je svi doživljavali. Ne samo zato što je ona implicitno govorila o kultu ličnosti kod nas, nego što je kult ličnosti kao takav produkt totalitarnog načina mišljenja i totalitarno organizovanih država. Kroz tu knjigu on je izneo nešto o čemu je vredelo i šire razmišljati i što je bilo podsticajno za razmišljanje i promišljanje u kakvom sistemu i kakvoj državi živimo.
Osvrnula bih se i na pitanje koje je danas Nebojša postavio i koje otprilike glasi: ima li danas podsticaja u kulturi koju je doživeo i sledio Andrija Krešić i svi mi koji ovde sedimo.
Na osnovu mog istraživanja koje sam nedavno sprovela zajedno sa svojim saradnicima a koje se tiče odnosa doživljaja kulture od strane građana i onih koji upravljaju ovom zemljom u procesu tranzicije, i koje će uskoro biti objavljeno kao knjiga, nažalost otisaka one kulture ima samo u pojedinačnim slučajevima. U svesti malog broja građana postoje tragovi te kulture da bi se mogli ozbiljno za to uhvatiti da iz ove sadašnje turbulencije i kontroverze i krize, kako se obično kaže, možemo da nađemo izlaz. Izlaz koji bi nas na temeljima te kulture povukao ka nečem višem, što nije vulgarni postmodernizam. Navešću jednu knjigu koju sam nedavno pročitala i čiji naslov glasi Postkultura. Molim vas lepo, to je contradictio in adiecto jer ako je postkultura onda je i postčovečanstvo. A u toj knjizi, u jednoj smeši svega, to nije sinteza nego nekritičko prepisivanje i preuzimanje raznih ideja pa i onih koje zagovaraju da kulture više i nema ili ne treba da je bude. Ta knjiga je objavljena pred prošlogodišnji Sajam knjiga i potpuno je, u celokupnom tiražu rasprodata već na Sajmu! Pa molim vas, zar to nije odličan pokazatelj stanja duha i stanja kulture u našem društvu?

Branka Prpa
Zašto ja u celoj ovoj priči ne mogu da budem obezličeni istoričar – a to strašno liči na termin apstraktni humanista – to je pre svega zato što sam savremenik tog vremena o kojem smo danas govorili. Uneću i ličnu notu: kada sam početkom sedamdesetih došla u Beograd na studije upravo su mi uzor bili Andrija Krešić, Zagorka Golubović, Božidar Jakšić i Nebojša Popov. Zašto? Zato što niko od njih nije intelektualno kapitulirao pred izazovima vremena u jednom totalitarizmu. Oni su tako postali moji učitelji jer su pokazali očigledne, konkretne, a ne neke apstraktne stvari. Zato ja nikad nisam bila i ne mogu biti apstraktni, depersonalizovani istoričar.

Knjiga Andrije Krešića zapravo sublimiše drugu polovinu XX veka sa svim onim izazovima koji su, rešeni ili nerešeni, ušli u XXI vek i mi jesmo »post«, ali postcivilizacija. Mi imamo slom civilizacije koji je iskazan u postmoderni, u našoj nesposobnosti da kreativno odgovorimo na izazove vremena pa se nalazimo u neprestanom epigonskom ključu u kojem imitiramo prvu polovinu XX veka. To naše epigonstvo nazivamo postmodernom ili nesposobnošću mišljenja. Mi smo od druge polovine XX veka – zavisno iz kog smo totalitarnog sistema izašli – pri čemu ni kapitalizam ne smatram kreativnim u smislu stimulisanja ljudi na promišljanje – postali civilizacija koja je zaboravila osnovne humanističke i racionalističke principe. Sve je to nestalo u vrtlogu manipulacije raznih totalitarnih sistema koji su imali samo jedan cilj: da se cogito zaboravi i da stvore kulturu nemislećih ljudi, odnosno da ih uguraju u nihilizam čiji smo mi danas svedok. Svetom i civilizacijom vlada nihilizam.
Knjiga Andrije Krešića upravo govori o tome. Često razmišljam: zašto niko danas ne govori o politokratiji? Ona je očigledna iako više nije u političkom monizmu. Ona je danas u političkom pluralizmu. Ali ništa drugačija. Mi imamo jednu zamaskiranu promenu koja se zove politički pluralizam ali je ona i dalje politokratski oblik vladavine. Ona se, po mom mišljenju, koliko god mi tvrdili da je teokratija napustila svoje radikalne oblike pa ih zamenila blažim formama kao što je klerikalizam, smatram da je u ovom društvu i te kako možemo pratiti. Teokratija je postala partner politokratiji u vladanju. One su na partnerskoj osnovi. Partnerstvo ima svoj osnov u ideji vlasti, odnosno vladavine i nametanja svog pogleda na svet, svog sistema vrednosti kao novog civilizacijskog konteksta u kojem treba da se razvijaju ovo društvo i država. I pitam se neretko: da li to neko u ovoj zemlji vidi, da li neko o tome piše? Potpuno se slažem sa Zagom Golubović kada tvrdi da ovde vlada pustoš u filozofiji. Pa naravno da vlada kad skoro da nema mislećih ljudi.
Rekla bih sad nekoliko reči o tome kako knjiga Andrije Krešića može da se čita na način jednog istoričara. Da krenemo od prvog dela tj. od njegovog detinjstva. Način na koji Andrija Krešić opisuje model života, matricu iz koje izrasta jedno građansko društvo, primer je istorijske antropologije. Zanimljivo bi na primer bilo da jednom komparativnom metodom posmatrate tu matricu onda i sada. Kako je dakle to izgledalo nekada – što bi Tin Ujević rekao »ljepota naše svijetle bede« i kako izgleda ružno sada. Ružno, jer je surogat nečeg što je spojeno s autentičnim oblicima prostora, antropogeografskim, kulturnim itd., i sada imate jedan model koje su doneli radnici gastarbajteri i koji je nakalemljen kao neka treća ruka na telo tog agrarnog prostora severne Dalmacije i Hercegovine. To je jedan zastrašujući gubitak identiteta i, po meni, zapravo nihilizam. I celo to detinjstvo prikazano u knjizi jako dobro funkcioniše kao istorijski izvor za nešto što je istorijska antropologija.
Moram da kažem, jer to niko ovde nije pomenuo, pa sam srećna da to ja učinim, da je biblioteka »Logos« bila od nepojamnog značaja za ovo o čemu je Zagorka Golubović govorila. Za našu kulturu. I zaista na toj biblioteci smo se obrazovali. Ona nam je omogućila da kao mladi misleći ljudi razvijemo ono što nas je učinilo svesnim i samosvesnim bićima. Tu smo mogli da čitamo one knjige koje nismo mogli da nađemo u bibliotekama drugih uglavnom monopolisanih izdavačkih kuća. Ideološko-partijski monopolisanih naravno.
Tu sada dolazi i časopis Praxis. To je bila jedna ideja i jedna grupa ljudi koja je, čini mi se, dala ne samo značajan doprinos istoriji ideja u Jugoslaviji u drugoj polovini prošloga veka, nego je značajna i u međunarodnim razmerama. Iz Andrijine knjige sam lepo mogla da sagledam kako je cela stvar tekla i kako se cela stvar izgubila na žalostan način u narcisoidnim oblicima ataka na jedno suštinski značajno okupljanje i suštinski značajno delo. Ataka od onih ljudi koje smo kasnije, devedesetih godina, ponovo sretali u jednoj užasno destruktivnoj funkciji, a izgleda da je destrukcija bila kod njih nešto što bi se moglo nazvati procesom dugog trajanja.
Takođe je izuzetno značajan korpus podataka koji sadrži ova knjiga što će biti apsolutno korisno za buduće istraživače. Knjiga je vrlo zanimljiva upravo zbog toga što se sa fenomenom klerikalizma ili teokratije srećemo danas, kada smo u drugoj polovini XX veka zaista mislili da je Crkva svedena na marginu nečeg gde ona zapravo i treba da počiva, a to je margina društvene i političke funkcije. Tada me je zanimalo zašto Krešić toliko insistira na tome. Crkva nije vidljiv fenomen u drugoj polovini XX veka. Ali pošto sada imamo iskustvo prve decenije XXI i poslednje decenije XX veka, potpuno je jasno zašto je na tome Andrija Krešić insistirao.
Ova knjiga, da ponovim još jednom, zaista sublimiše drugu polovinu XX veka, ona fragmentarno može da navede buduće istraživače na niz specijalnih istraživanja, ali istovremeno daje jednu sliku celog vremena na način koji zaista zaokružuje epohu, u tom smislu ona se personalizuje, ali ona je uvek dovoljno na nivou opštosti da može da izađe iz tog personalnog pokusa i da postane ono što jeste i cela sudbina intelektualaca na ovim prostorima. A sudbina pravih intelektualaca – moram to na kraju da napomenem – na ovim prostorima je uvek ista – to je bekstvo u unutrašnju emigraciju. Nažalost, ta činjenica belodano govori o društvu u kojem oni žive i rade.

Božidar Jakšić
Zahvaljujem se svima koji su govorili ali želim da kažem da ja nisam autor. Ja sam onaj »grešni dijak« koji beleži šta je Andrija Krešić rekao i šta je ostavio u rukopisu, i želim da ostanem u tom statusu.

Počeću od jedne male anegdote. Javio mi se čitalac knjige Andrije Krešića koji je stariji od njega. Molio me da ga upoznam s Andrijom – reč je o građaninu Beograda Mihajlu Miljkoviću, arhitekti – kako bi s njim razgovarao, jer kaže da je neverovatno da je Krešić pišući o svojim mladalačkim iskustvima u Mostaru zapravo opisao njegova, Mihajlova, iskustva u Beogradu. Kaže dalje, mi smo se u literarnoj sekciji takođe sukobljavali i svađali, a svog direktora škole smo vukli za revere, što je u ono doba bilo skoro nezamislivo. Taj ljudski supstrat koji sadrži govor i pisana reč Andrije Krešića zaista je retko sresti na jednom mestu i na neki način predstavlja koncentrat.
Načelo solidarnosti Andrija Krešić nije samo zastupao nego ga je i živeo. Za njega to nije bila neka apstraktna vrednost nego način života. Napomenuo bih da je reč o čoveku koji je 34 godine u penziji. U penziju je otišao u punoj stvaralačkoj snazi u 57. godini života, samo zato što nije hteo da na bilo koji način poveže svoje ime s nepravednim postupkom protiv njegovih kolega. Nema časnijeg odlaska u penziju. Da ne pričam o drugim detaljima poput njegove solidarnosti s otpuštenim kolegama s Filozofskog fakulteta, njegove odbrane dostojanstva rada profesora i asistenata na fakultetu, njegove odbrane prilikom reizbora dvojice asistenata Nebojše Popova i Trive Inđića, koja je briljantna, tu odbranu zaista treba pogledati. Isto tako, njegova solidarnost sa čitavim nizom drugih ljudi, uključujući njegove zagrebačke kolege, njegovo višedecenijsko prijateljstvo sa Gajom Petrovićem, koje je bilo i lično i šire, profesionalno. Ljudi poput Andrije Krešića bili su dostojanstveni i dosledni u svom humanizmu, a bilo ih je jako malo. I u ono vreme su vladali javnom scenom fabulanti, mitomani, izmećari. Ipak, Andrija i drugi, njemu slični ljudi, pokušali su da na jugoslovenskom prostoru stvore jednu intelektualnu zajednicu ljudi koji nezavisno misle jedan od drugog, koji rade na istom poslu ali tom poslu prilaze na različite načine, ali te razlike nisu ni na koji način bile pretvorene u lične netrpeljivosti ili političko profiterstvo, nego upravo su na najbolji način ljude stimulisale. Taj pokušaj stvaranja intelektualne zajednice u SFRJ bio je onaj lakmus papir koji će biti zapravo uvod u propast tog državnog uređenja. Jer šta je uradila vlast? Ona je htela da razbije svaki zametak stvaranja jugoslovenske intelektualne zajednice. I svi su u tome učestvovali. Praxis i grupacija oko njega nisu nestali zbog toga što su imali ne znam kakve revolucionarne ideje – nemojmo se zavaravati, dovoljno je pregledati sve brojeve časopisa – nisu propali zato što su pozivali na obaranje režima premda su ponekad imali neku bledu kritiku; mene su recimo sudili zbog nekog teksta u Praxisu o stanju u jugoslovenskom društvu, a ja se danas stidim koliko je taj tekst u stvari nekritičan!
I odakle onda to dolazi? Nestanak časopisa i Korčulanske škole dolazi upravo otuda što je trebalo razbiti svaku pomisao da čovek čak i na socijalističkim pozicijama može stajati autonomno kao ličnost. Ne, on mora samo stajati na pozicijama koje propisuje politokratija. I upravo taj neuspeh, životni neuspeh Andrije Krešića ali i svih nas ostalih, pogotovo naših preminulih kolega kojih se uvek sećam sa velikim pijetetom, jeste nešto što je dovelo do toga da danas živimo u društvu bez kulture, društvu bez bilo kakvog sistema vrednosti. Da ovo društvo ima neki sistem vrednosti s kojim se ja ne slažem, rekao bih: dobro, postoji sistem vrednosti, za mene je neprihvatljiv. Ali u ovom društvu nema nijednog sistema vrednosti pa da se kaže: ovaj sistem vrednosti je dominantan. Nema ni jednog jedinog.
Jako će puno trebati da se obnove intelektualne, moralne i ljudske energije društva, da se na neki način vratimo tim prvim pokušajima stvaranja, prvo, autonomnih ličnosti, drugo, autonomnih intelektualnih zajednica gde će ljudi moći jednostavno početi uopšte da misle, da imaju potrebu da misle, a onda i da slobodno misle, što je već jedan drugi, viši nivo. Da se osvrnu oko sebe na zbivanja u društvu na jedan kritički način. Međutim, danas smo daleko od toga. Možete uraditi najbolju ili najgoru stvar, ali ako ne pripadate određenoj grupaciji, određenom klanu, političkoj koteriji, vi zapravo ne postojite. I nemojmo se zavaravati. Ova balkanska društva danas nemaju građane, imaju podanike, imaju sejmene. I da nije ovakvih ljudi kao što je Andrija Krešić ja bih rekao da ih nema uopšte. Zahvaljujući njemu ipak u našim životima postoje neki žišci koji daju, što bi rekao Burdije, »signalna svetla« da možemo biti ljudi i zbog toga sam duboko zahvalan Andriji Krešiću i zbog toga mi je bila čast da s njim sarađujem u ovom što smo zajednički uradili, a to je ova knjiga.

Andrija Krešić
Kada smo završili ovu knjigu zažalio sam što nisam mlađi pa da krenem u jednu sistematsku obradu onoga što sam nazivao, a i dalje nazivam, praktičkim humanizmom. Tu ima mnogo pitanja koja bi trebalo obraditi proučavajući sve ono što su drugi o tome rekli, pa izvući ono esencijalno i napraviti sintezu.

	Priredio Z. M.