Nedavno se razboritim pismom javio Aranđel Šijanović, čitalac iz Mataruške Banje. Gospodin Šijanović je pohvalio rubriku i Republiku, a u dodatku se obraća i nama i jednoj beogradskoj RTV. Ukratko, Aranđelu smetaju nacionalne penzije i u tome nije usamljen, a TV kojoj se obratio zamera »što mnogo obećava a malo daje«, podseća ga »na RTS i političare«, a posebno ga nervira »tračerska, dosadna i za Srbiju veoma štetna emisija...« S naporom (zbog neumešnosti) sam mu otpisao a pominjem ga najviše zbog toga što njega i slične lako nazovemo malim i običnim ljudima, bagatelišemo njihovo mišljenje i prećutkujemo dobronamerne kritike i predloge. Dalje od najveće naše varoši ima veoma svesnih ljudi koji mnogo znaju i čitaju više nego »gospoda« u metropoli.

Srebrenica je utega o vratu naše zemlje! Da li smo masakr osmislili, počinili, natociljali i štitili »izvođače« ili što, iako smo mogli i morali, nismo sprečili, svejedno. Novinarčina Slaviša Lekić, urednik Statusa,piše nedavno o stereotipima i reče da u svakom, koliko god bio uprošćen, ima zrnce istine. Mora, kaže, postojati trag nekakvog iskustva i dodaje da ne zna za stereotip »koji upućuje na to da su Crnogorci vredni, Slovenci lenji, a radikali normalni«. Tezu je pojačao zapažanjima Hrvata (»Spava kao anđeo«), Bosanaca (»Spava k’o jagnje«) i Srba (»Vidi ga, spava k’o zaklan«!) kada vide usnulo dete. Poslednji, banalna otrcana fraza ili kolektivna senka za Lekića je pod upitnikom. »Ma koliko u ovoj govornoj formi delovala stravično, metafora ‘Spava k’o zaklan’ je talog najmanje vekovnog iskustva. Nemoguće je da tako nešto nastane u narodu koji živi srećno i u miru. Gde nema zaklanih. I onih koji su klali. Vek za nama je obeležilo klanje. Ne metaforično. Klani su Srbi ali su i Srbi klali. Najsvežije u pamćenju je obostrano klanje u eri vođe kome se verovalo a koji je na izazove vremena odgovorio nakanom da osvoji, skrši i satre, makar i sopstveni narod«.
»Ljudi u Srbiji alergični su čak i na pomen ratnih zločina. Jedna od teza kaže da ne treba kopati po ranama prošlosti i da je najbolje sve prepustiti zaboravu. Drugi zagovornici demencije plaču nad činjenicom da čak i psi zakopavaju kosti a Srbi ih otkopavaju. Treći, shvatajući istoriju kao današnjicu, osvetu krste pravednom. Najviše je, pak, onih ravnodušnih, distanciranih i onda neupadljivih kojima su katarza ili lustracija definitivno – strani pojmovi: ‘A što se to mene tiče, ja sam samo gledao svoja posla’! Nastojanje srpskih vlasti da usvajanjem Deklaracije o Srebrenici preuzmu minimalnu istorijsku odgovornost za masakr koji je 1995. godine izvršila armija bosanskih Srba rezultiralo je – fijaskom«, piše Lekić.
Profesor Žarko Korać tvrdi da je postojao »vrlo veliki otpor«, da je usvojena »tankom većinom, a uslov onih koji su glasali bio je da se donese još jedna. »To je potpuno moralno neprihvatljivo, mi smo«, kaže Korać, »vrlo blizu nečega što se zove simetrija zločina, a od simetrije zločina je samo jedan korak od onog najstrašnijeg što se zove – opravdani zločin«. Korać se nada da će nove generacije koje nisu rođene kada su se zločini dogodili »imati hrabrosti da sagledaju razmere zločina u BiH u kojoj je ubijeno više od sto hiljada ljudi«. Pre nekoliko godina internetom je kolao fotos snimljen na stadionu banjalučkog Borca. »Nož, žica, Srebrenica«, uočljivo i jezivo. Da li je neko kadar da objasni zašto je to – za ponos.

Veliki i bogati ucenjuju male i siromašne. Malima paše podređena uloga, a namiruju se jedino oni koji kod nas malih rade za velike. U poslu s nama veliki računaju i na našu nepouzdanost, dovijaju se. U poslednje vreme ispliva ponešto od sukoba između naših velikih koji se obično tuku oko plena. Domaći mediji zabavljaju se koskama koje im se bacaju i danima kao crevca razvlače narodne želje – šta je Manojlo Vukotić sručio svom privremenom bosu Bodu Hombahu, šta Stanko Cane Subotić poručuje Aleksandru Tijaniću ili koliko je novca isti pozajmio Miroslavu Miškoviću i Milanu Beku za kupovinu »Novosti«, Luke »Beograd«... U međuvremenu se malo zanimamo za Darka Šarića, Nebojšu Medojevića ili Ratka Kneževića, a Evropa strpljivo čeka da otvorimo sasvim druge teme.
E-novine Petra Lukovića objavile su, u nešto doteranoj verziji, Vukotićevo pismo Bodu Hombahu, bivšem koordinatoru Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope. Moj bivši šef iz Borbe propisno je izgrdio Nemca, kaže da je destabilizovao region i kao propali političar ustremio se na siromašni Balkan i njegove medije. Ne poriče da je sa Hombahom šarnuo nekakav ugovor, ali ne priznaje da je jamio 75.000 evra, predujam za planirani posao. Rabota je propala jer Vukotić nije hteo da, kako veli, učestvuje »u novinarskoj i nacionalnoj izdaji«. Manojlo, Manojlo!
»A odakle tebi, Tijaniću, računi u Lozani, u UBS banci, u Comtrade banci?! Kako to da ti na račune novac uplaćuju tajkuni iz Srbije ili off shore firme, a za poslove i konsultantske usluge obavljene u Srbiji? Kako si ti kao ‘siromašan novinar’ zaradio milione? Da li si to prijavio u zemlji u kojoj živiš i u kojoj plaćaš porez? Da li si, kao državni službenik, prijavio svoju imovinu?... Tvoj bivši najbolji prijatelj Stanko Subotić, Ženeva, 23. marta 2010. godine«. Ovako se na kraju pisma Subotić obraća Aleksandru Tijaniću, direktoru RTS, a isti za podgoričku TV IN (iz Švajcarske) poručuje da je Miškoviću i Beku za kupovinu Luke »Beograd« i »Novosti«pozajmio 50 miliona evra i da ga sada napadaju jer ne žele da vrate pozajmicu. Narod seiri, milo mu, iako ništa ne razume. A vlast? Za nju su, što bi rekao profesor Miodrag Zec, prihodi privatni, a troškovi javni.

Čedni duh Mirko Đorđević u autorskom prilogu na sajtu »Peščanika« povodom jagodinske žirafe i kragujevačke krstine setio se Stevana Sremca i njegovih traktata na temu – može li magare Micko da bude hadžija. »Sremčevi junaci satima vode čitave sporove o tome da li i u magaretu ima nečeg svetog, ako je već bilo u Jerusalimu sa svojim gazdom (Isusom). Naravno, krst je simbol i svetinja, kao što je i Jerusalim – ali magare ostaje magare i nakon hadžiluka.« Kragujevački beg Veroljub Stevanović i njegovi aplauderi uprkos većini svojih sugrađana i zemljaka izglasaše nedavno gradnju velikog krsta (visokog 17,3 metra, raspona 10 metara) na ulazu u varoš i žale, kažu, što će onaj niški (80 m) biti bliži nebesima. Za krst mora da bude, a meštani Botunja (koje je autoput presekao) do prodavnice i škole moraju zaobilazno i nekoliko kilometara). Para ima i za zgradu »Future« (Stanka Subotića!) koju je Stevanović uzeo u najam za velike pare.

Dva novinarska udruženja ukrstila su koplja nakon što je »zavisno« predložilo da se jedna ulica nazove imenom mučki ubijenog kolege Slavka Ćuruvije. Nezavisno s pravom negoduje jer ovo nije prvi put da se Udruženje novinara Srbije pokušava oprati od ratnohuškačke prošlosti i greha njegovih članova i prema Slavku Ćuruviji. Iz NUNS-a poručuju vlastima da može i ulica, ali pre toga – ubica.