Nazivi nekoliko lepih orijentalnih tkanina stigli su nam, takođe, preko Arapa, Persijanaca i Turaka, ali i sa evropskih prostora.
Tako je atlas (arap. tils.mn. atlas – gladak, uglađen) – sjajna svilena tkanina, posredstvom Arapa, stigao, u 15. veku u Italiju. Dva veka kasnije pominju se u carstvu Osmanlija florentinski i francuski atlas, a u 19. proizvodiće se u Nemačkoj i Beču. Reč je i danas u upotrebi u mnogim evropskim jezicima, uključujući i naš. Damast (po sirijskom gradu Damasku) – jednobojna svilena tkanina s utkanim šarama, izrađivana je najpre od svile, a kasnije od pamučnog platna i vune (postoji i prid. damasciran – išaran, izvezen). Prvi su opet Italijani, negde od 15. veka, počeli da ga tkaju na orijentalan način, a potom su ih sledili Francuzi i Nemci. I ovaj arabizam je stigao iz Evrope, za razliku od sablje dimiskije (tako česte u epskim narodnim pesmama). Dimis(š)kija je, istovremeno, bio i naš tadašnji naziv za ovaj sirijski grad. Arabizam je i kadifa (qatifa), opet svilena, baršunasta tkanina; u stvari, baršun, svileni somot. Kapa ili odeća od kadife zvala se kadiflija (»Na glavi im kape kadiflije«). Muslin ili muselin – fina pamučna tkanina – dobila je ime po iračkom gradu Mosulu, u kojem se najpre počela izrađivati. I ovaj arabizam stigao je na naše prostore preko Evrope. Saten ili satin – vrsta svilene tkanine – treba da je nastao od arabizma zaituni,što će reći svila iz Zajtuna, tako su je nazivali Evropljani oslanjajući se na arapski naziv, dok Marko Polo govori o »lepom gradu Çaito(u)nu«, a u pitanju je današnja beznačajna kineska luka Quanzhou. Ovaj arabizam stigao je u Evropu preko Španije već u 14. veku. Na Kosovu i Metohiji (kako tvrdi Gliša Elezović) »santin, santina (je) vrsta pamučne tkanine od koje se gradile dimije, mintani i dr., satin«. Čoha (čoja), turcizam persijskog porekla (čuha) zabeležena je u svim balkanskim jezicima. U pitanju je sukno bolje vrste. Čoh(k)adžija je bio terzija, suknar koji izrađuje odevne predmete od čohe, trgovac čohom. A čohadar je, opet, dvorjanin sultana (paše ili sandžak-bega) koji se starao o njegovim odorama i čohi. Postoji i prezime Čohadžić. Persijskog porekla je i reč taft (tafte) – glatka svilena tkanina. Nejasno je kojim je putem stigla u Evropu reč gaza. Svakako potiče iz arapsko-islamskog kulturnog kruga (arap. qazz – /sirova/ svila, svilena buba). Pominje se od 9. veka, a u francuskom jeziku javlja se od sredine 15. veka. Prvobitno je to bila laka, manje ili više providna tkanina, poput vela, izrađena od svile, a potom i od drugih sirovina (danas se tako u medicini naziva i sterilna providna tkanina za zavoje i previjanje rana). Gaza je mogla biti protkana zlatnim i srebrnim nitima. Postoji i zanimanje kazaz; u pitanju je zanatlija koji izrađuje svilene i pamučne gajtane, širite, kite i ostale ukrase za starinska odela ili konjsku opremu, pa otuda i Kazazi, naziv jednog dela sarajevske čaršije. A postoji, po običaju, i prezime Kazazović.
Među imenima tkanina kojih više nema u upotrebi je bio i kumaš (arabizam) – platno, vrsta svilenog platna, tkanina uopšte, odnosno prid. kumašli – svilen (»Pokrile me kumašli jorganom«).