Zamajavanje »tranzicijom«

Neprolazno prelazno

Poigravanje rečima, zna se, ne haje za logiku. Suprotno je elementarnoj logici da jedno stanje društva nazivamo i prelaznim, kao što je »tranzicija«, a istovremeno nam se ono čini – neprolaznim. I među žurnalistima, kojima nisu baš strani razni verbalni kalamburi, izražava se čuđenje zbog njenog predugog trajanja u Srbiji, poput »gladne godine«. Šta li se to toliko oteglo?

Privatizacija je proglašena za suštinsku promenu. Ona je glavni put prelaza iz onoga što se nazivalo socijalizmom k ovome što se smatra kapitalizmom. Zamena čvrste ruke države nevidljivom rukom tržišta, očekivano bolna, zamišljana je kao hitra šok terapija. A oteže se decenijama. Ostanemo li u domenu medicine, to možemo dočarati kao beskrajne hirurške zahvate na obolelom organizmu, što više liči na rastegnuto čerečenje.
Za razliku od medicine, gde su norme i postupci jasni (mada greške nisu isključene), radikalni zahvati u društvu obiluju proizvoljnostima. Pre svega, neizvesno je ko se sve javlja u ulozi »hirurga«. To može biti svako ko, na razne načine, pribavi veću moć od drugih. Kako je bilo s »uterivanjem u socijalizam«, tako je i s »naterivanjem u kapitalizam«. Uz to, i jedni i drugi pominju istorijsku nužnost i svoje podvige. Na to se pozivaju predvodnici epohalnog zaokreta, i razni naganjači u njihovoj službi. A šta je s »pacijentom«? Kada je reč o privrednim objektima, oni su delom oteti od bivših vlasnika i utopljeni u imovinsku masu objekata, mahom izgrađenih u prethodnom prelaznom razdoblju. Zamašna i ubrzana industrijalizacija više je računala na masu nego na kvalitet, uz sumnjivu ekonomsku racionalnost (neki objekti su izrazito iracionalni, na primer, glomazne podzemne vojne instalacije i brojne »političke fabrike«). U njima su bili zaposleni oni koji se nisu ni pitali o njihovom podizanju i načinu upravljanja, iako se ideološka legitimacija poretka kitila vlašću radničke klase i samoupravljanjem. Zaokret teče u znaku hvalospeva kapitalizmu i satanizacije ranijeg razdoblja. Merila ubrzane vertikalne pokretljivosti, a naročito zapošljavanja, napredovanja i otpuštanja, nisu jasno definisana.
Trajanje onog a i ovog prelaznog perioda može se razumeti kada se ima u vidu ono što je u oba slučaja prethodilo – nasilje i ratovi, zločini i pljačka. A čim prestanu najveće nevolje, one barem ponešto manje izgledaju podnošljivije. Za naše okolnosti je važan i jedan poseban momenat. Naime, tokom hladnog rata u našu zemlju su se slivala obilna sredstva, mahom sa Zapada, koja su ulagana u razne objekte i izvesno održavanje životnog standarda. Vladajući krugovi, verujući u neprolaznost prelaznog razdoblja kojim su dominirali, bili su manje pohlepni od onih koji ne računaju na dugovečnost svoje moći. A »nasledna masa« nakon upokojene države, sve što je onda zatečeno i izgrađeno, smatra se »svačijim i ničijim«, kako je zvanično definisana društvena svojina, čime smo se dugo trsili spram drugih zemalja »realnog socijalizma«, na raspolaganju je aktuelnim vlastodršcima.
U onim okolnostima nije bilo naročito teško pribaviti lojalnost režimu. »Čvrstoj ruci« jednopartijske države, skrivenoj iza fasade društvene svojine i samoupravljanja, mnogi su se divili, kao spasiocu i staratelju. Dabome, skrivana je i odgovornost za raspolaganje i upravljanje imovinom, a bez jasno regulisane odgovornosti nezamisliv je, a još manje ostvariv, bilo koji oblik vlasništva, s vidljivim i odgovornim titularom. Očekivalo se da će nakon prevrata 2000. godine biti uspostavljen diskontinuitet s bivšim režimom, izborom ustavotvorne skupštine koja će, na osnovu najšireg konsenzusa, doneti novi ustav kao osnovu i okvir za korenite strukturne, svojinske i političke promene. To se, kao što znamo, nije dogodilo. Kao glavni regulator promena proklamovana je »nevidljiva ruka« tržišta, iza kojeg se pomalja brutalno lice moćnih struktura, uz hronične afere i skandale. Titular najvećeg dela društvene imovine ostao je skriven, a naslednu masu krčmi razularena bratija, kao u Nušićevom »Pokojniku«. S takvim znamenjem je krenula rasprodaja »svačijeg i ničijeg«, dokle god ima šta da se prodaje, a ima, nije da nema. A kada ponestane stečevina, ne preza se ni od prodaje prirodnih dobara.

Za razumevanje zaletanja u poimanju »prelaznog perioda« mogu biti od koristi upozorenja umnih prethodnika (Jovana Cvijića i Isidore Sekulić) o izvesnim mentalnim sklonostima, da se krećemo kao klatno između letargije i živahnosti, između pasivnosti i aktivizma. S razumnom rezervom prema uopštavanju valja imati u vidu i sklonost sledbenika velikih ideja da nadmaše predvodnike, da kopija izgleda bleštavije od originala. Prisetimo se, ne tako davno, naše komunističke vođe još se nisu ni učvrstile na vlasti, a delile su ideološke lekcije evropskim komunistima i nadgornjavale se s ruskim komunistima oko vernosti boljševizmu-staljinizmu. I glavni protagonisti novijih promena prednjače u radikalizmu, u čemu bi mogli da im, u pravovernosti, pozavide i tradicionalni kapitalisti i njihovi ideolozi i propagandisti.
Dabome, izostaje snaga da se u svakom trenutku bude na nivou borbenih parola. Posle izvesnih razdoblja mlakavila, smatra se podvigom da se uzvikne NE, Zapadu ili Istoku, pa i čitavom svetu. I kada izgleda da rat jenjava, posegne se za dubinskim silama, za neki juriš, na krilima »slavne ratničke prošlosti«. Među skorašnjim takvim jurišima bio je onaj kojim je komandovao general Mladić kada je, zauzimajući Srebrenicu, obznanio okončanje bune protiv dahija, nakon dva veka rata protiv Turaka! Inače, buna protiv dahija proteže se kroz našu ratničku epiku sve do naših dana. Dugo su »prkosni srpski junaci« svoje protivnike markirali kao »DOSmanilje« a upravo ovih dana Vuk Drašković sokoli svoje sledbenike u srcu Šumadije da ožive »seme bune« protiv dahija – u Beogradu! Legendarnu »borbu neprestanu« prate, doduše, i izvesne tvorevine, dolazi do

preraspodele dobara pod geslom »opljačkaj opljačkano«. U tradiciji ratne privrede je i da se zauzimanje vlasti shvata kao prisvajanje ratnog plena. Na toj osnovi započinju strukturne promene i preuređenje države, ali sve to traje do sledećeg rata. Pa onda iznova. Slično je bilo i s Jugoslavijom. Razmetanje zaslugama za njeno formiranje zamenjeno je nadmetanjem u njenom razaranju. Svašta se pravda revolucijom. A kako su to uverljivo pokazala istraživanja profesora Aleksandra Molnara, suštinski se razlikuju građanske revolucije na Zapadu, koje se završavaju ustavnom konstitucijom države i izvesnom ravnotežom društva, dok su nacistička i boljševička revolucija cirkularne, nasilne promene bez finalizacije u obliku neustavne demokratije. Istini za volju, ne treba prevideti ni pokušaje obuzdavanja razornih tokova. Od onih novijih pomenimo planetarnu »studentsku bunu« 1968. i njene odjeke u našoj zemlji. I UJDI je usred krize Jugoslavije bio pokušaj njene

demokratske rekonstrukcije, umesto ratnog razaranja. A kada je rat uzimao maha, sredinom 1992. godine, u trenutku kada je Milošević bio u zenitu moći, jedna delegacija opozicije je od njega tražila da se povuče s vlasti ili barem pristane na pregovore za okruglim stolom koji bi utvrdio način preusmerenja razornih tendencija ka demokratskom preobražaju zemlje. Ono prvo je odbio, a na ovo drugo je uzvratio – »imaćete okruglih stolova koliko hoćete«. I bilo ih je, ali su na njima predstavnici režima bili monolitni, a opozicija razbijena i zavađena, bez načelne vizije promena. Milošević je 2000. uklonjen, ali opozicija nije uspela da artikuliše alternativu, niti da donese ustav na osnovu najšireg društvenog konsenzusa. Umesto toga, nastao je izvesni provizorijum koji produžava vek konfuzne »tranzicije«.
Umesto ustavne demokratije, vlast tvore promenljive koalicije najjačih centara moći u nepreglednom mnoštvu aktera. Za razliku od nekadašnje jednopartijske države, sada je na sceni više stotina političkih stranaka, mnoštvo sindikata, na hiljade nevladinih organizacija, brojni tajkuni i spoljni arbitri. Svi oni se predstavljaju kao prelazna rešenja ali i kao trajni spasioci. Uz manipulativnu izbornu legitimaciju nastaje nekakav neobičan konglomerat nalik na konfederaciju vođa i vođica, stranaka i strančica, tajkuna i tajkunčića koji zamenjuju normalnu državu. Bilo kakav komad vlasti, pogotovo onaj zamašniji, jedina je garancija ne samo uspešnosti, već i pukog održavanja egzistencije. Makljaža pod geslom »ko će koga« nalikuje na uobičajene predstave o surovoj borbi za opstanak. S tim je povezano i nešto što liči na uspešan trik. Naime, višegodišnja reprodukcija faktičkog sistema vlasti mimo ustavne konstitucije poteže se kao alibi za odlaganje, čak i odustajanje od racionalnog preobražaja strukture privrede i društva i za uspostavljanje temelja i okvira normalne države.

*

Eto, preplitanjem proverljivih činjenica i mistifikovanih elemenata nastaje čudnovati kalambur nagovešten u naslovu. U traganju za realnim mogućnostima rasplitanja čudnovatog čvora prolaznog i neprolaznog, čini se korisnim odgonetanje jednog fenomena – »predaja izbežnom, otpor neizbežnom« – koji je u svom novom romanu uočio Sreten Ugričić (Neznanom junaku, Laguna, 2010).
Ako je onaj prelazni period uprkos pretenziji na večnost doživeo krah, nema razloga za verovanje ni da će ovaj biti dugovečan.