Koincidencije su po prirodi nasumične i često ironične. Zahvaljujući jednoj od tih neobičnih ironija svakodnevice, za smrt Mome Kapora i Michaela Foota saznao sam istoga dana, iako je Kapor preminuo dan pre Foota. Kad sam Kapora poslednji put video, ranih šezdesetih godina, bio je daroviti student slikarstva »koji obećava«, a od tada bih povremeno video neke njegove crteže i čitao nešto od njegove proze. Michaela Foota sam upoznao kad je ovaj upečatljivi političar, intelektualac i, iznad svega, čovek od moralnih principa, imao blizu osamdeset godina. Bio je toliko zgrožen razaranjem u Hrvatskoj i Bosni da je, uz stručnu pomoć svoje supruge Jill Craigie, napravio »Dva sata od Londona«, dokumentarni film koji je imao snažnog odjeka u Britaniji, Hrvatskoj i Bosni. Ni filmu ni Michaelu Footu nisu od mene potrebni nikakvi dodatni hvalospevi – u životu svog autora, taj film je bio tek jedan od mnogih projekata za koje se založio i koji su mu pribavili divljenje istomišljenika, kao i poštovanje onih koji su, i kada nisu delili njegova politička gledišta, znali da imaju posla s jednim od onih retkih umova što se u jednom narodu pojave tek jednom u pokoljenju.
Sudeći po opširnim komentarima u beogradskoj dnevnoj štampi Momo Kapor je takođe bio retka osoba, neko ko je bio predstavnik svoje generacije i nadahnjivao mlađe, ne samo kao slikar i ilustrator – jer, takvi ljudi retko kad imaju velikog uticaja na svoju okolinu – već kao pisac, novinar, filmski stvaralac i romanopisac. Izrazi saučešća najviših zvaničnika srpske države objavljivani su rame uz rame s pričama o Kaporovom životu, i jedino na internetskim stranicama koje donose nezvanična i nepravoverna gledišta moglo se videti da je Kapor bio malo kontroverzniji lik no što je dnevna štampa želela da poverujemo.
Momo Kapor je bio jedan od onih ljudi na koje su se bogovi osmehnuli, obdarujući ga izuzetnim talentom da iscrtava linije na papiru, i da u tom procesu preobražava i belu hartiju i vijugave linije u uzbudljivu slikovnu fantaziju. Naravno da sam mu zavideo, kao što sam zavideo nekolicini mojih školskih drugova koji su bili otprilike podjednako daroviti crtači i slikari. Iako smo rođeni iste godine, Momo Kapor je u školi bio razred ispred

mene; ne sećam se više kako i kada smo se upoznali – nismo zapravo bili bliski prijatelji, ali smo se često nalazili u istom širem društvu. U takvim situacijama počeo sam da ga posmatram. Bio je iskričava ličnost, svestan svog talenta i svoje duhovitosti, ali istovremeno sam počeo da ga doživljavam kao manipulatora. Uvek mu je bila potrebna pozornica na kojoj bi bio glavni majstor koji vuče konce, kao oni likovi koje su ekspresionistički dramatičari i kabaretisti Vajmarske republike izmislili da bi pokazali kako se manipuliše jadnim stvorenjima. Kasnije sam susretao

britanske komičare kojima je bila potrebna živa marioneta, skoro-pa-ravnopravan partner na čiji račun će oni moći da beleže poene i zasmejavaju publiku, i ponovo sam se setio Mome Kapora, jer njemu je, izgleda, isto bio potreban takav objekt pažnje negde u blizini. Ja se nikad nisam našao u ulozi tog objekta i moja sećanja nisu zagorčana nikakvom zlovoljom; a moja zavist prema Kaporu kao crtaču nestala je ubrzo, kad sam uvideo da to što on radi više liči na veštu masproizvodnju slikarskih klišea no na bilo kakvo ozbiljno bavljenje slikarskom umetnošću. Te misli nisu još bile potpuno uobličene u mojoj glavi kada mi se, slučajno, ukazala prilika da provedem izvesno vreme u Mominom društvu. Leta 1958. boravio sam u međunarodnom studentskom kampu blizu Zadra, kada se jednog dana on pojavio ispred mog šatora, zajedno s jednim prijateljem, čovekom koji će kasnije postati istaknuti poslenik u jednoj drugoj grani umetnosti. Bili su na pešačkoj turi u zadarskom zaleđu, bili su umorni i gladni, i trebao im je tuš. Sećam se da nisam bio baš oduševljen njegovim pojavljivanjem, budući da sam znao za njegovu potrebu da beleži poene na štetu ljudi oko sebe, a tu nije bilo nikog drugog osim mene da mu posluži kao žrtva. Ali, nisam bio u pravu, on je bio izuzetno prijateljski nastrojen i dobrodušan, verovatno zato što tamo nije nikoga poznavao i stoga nije mogao računati na publiku. Desilo se da sam ja bio jedini stanovnik mog šatora, te je u njemu bilo dovoljno prostora za obojicu mojih posetilaca, osim što je jedan par nogu morao da viri izvan šatora tokom noći – Momin prijatelj se složio da će on biti taj koji će se izložiti opasnosti da se noću prolaznici sapliću o njegove noge. Možda nas je baš ta blesava situacija svu trojicu ubacila u dobro raspoloženje; to je bio prvi i jedini put da sam Kapora doživeo kao prijatelja i »pajtaša«, i tih nekoliko dana koje smo proveli zajedno bili su ispunjeni velikim veseljem. Otkrio sam da jedno zategnuto uže proizvodi sasvim podnošljive tonove u rezonatorskoj kutiji šatora, i iskoristio sam ga kao žicu kontrabasa, svirajući na njemu razne džezerske pasaže. To je veoma zabavljalo stanovnike okolnih šatora i, ukoliko ne umišljam, Momo je odnekud izvukao drombulje, pridružujući mi se u našoj maloj »numeri« koju smo morali da ponovimo nekoliko puta.
Tokom narednih nekoliko godina naleteo bih povremeno na njega u Sarajevu, kada je dolazio da poseti stari kraj, pošto se već bio preselio u Beograd. Naravno, uvek bi se pomenula džez epizoda iz Zadra, i Momo je se uvek sećao kao nečega posebnog, ali, mimo toga, nismo imali mnogo toga da kažemo jedan drugome; naši susreti su bili kratki i obično bismo tek razmenili nekoliko šala. Kad sam otišao na studije u inostranstvo, naši putevi su se potpuno razišli. Ja sam postao britanski univerzitetski profesor, a Momo je izrastao u popularnog pisca novinskih skečeva, da bi kasnije uznapredovao do dela koja su pokazivala ozbiljniju književnu ambiciju. Ali sa distance sa koje sam ja posmatrao njegove radove, čiji su fragmenti s vremena na vreme stizali do mene, perspektiva je bila jasnija i, mora se reći, manje blagonaklona prema Momi. Postao je vrhunski majstor koji vuče konce u polju umetnosti shvaćene kao roba. Naravno, bio je sazreo i mnogo šta naučio: više mu nije bila potrebna marioneta na čiji račun bi pokazivao svoju duhovitost, njegov modus operandi postao je mnogo sofisticiraniji i sada je sve svoje poštovaoce pretvorio u marionete. Davao im je zalogaje lake proze koji su imali za cilj da na duhovit način otkriju neka dublja značenja u svakodnevici. Neko vreme, ovaj pristup je, čini mi se, bio zaista uspešan, ali uskoro je pravi Momo ponovo isplivao na površinu. Otkrivši šta »dobro ide«, ponavljao je oprobane situacije i stilističke klišee, baš kao što je njegovo slikarstvo patilo od klišea. Kad je Momo Kapor ispostavljao novo prozno delo, to je bilo kao kad čovek istisne lepo zaobljen grumen veštačkog šlaga iz boce pod pritiskom: isprva je tekstura privlačna, zahvaljujući mehurićima gasa, ali vrlo brzo šlag se istopi ni u šta – nema ni pomena o trajnom efektu pravog šlaga. To je bila laka književnost par excellence, a u sredini u kojoj su se ekonomske teškoće sve jače osećale, njegov stil je pružao dobrodošlo bekstvo, jedno malo ništa kojem se moglo okrenuti, u uverenju da je to čovek koji može pomoći svojim čitaocima da se izdignu iznad sumorne stvarnosti. Njegove čitaoce ili nije bilo briga ili nisu shvatali da su prevareni i da im se Momo potajno smejulji, uživajući u lakoći s kojom je manipulisao svojim marionetama. Pišući o Schoenbergu i Stravinskom, Theodor Adorno je uzgred prilično surovo potkačio Benjamina Brittena, optužujući ga za »oskudnost pretvorenu u mahanje adutima«, tvrdeći da je on uvek znao šta će dobro proći i držao pravu kartu u ruci, ali da ono što je stvarao nije imalo nikakvu težinu. To je bilo veoma nepravedno prema Brittenu, ali zahvalan sam Adornu za ovu sintagmu, jer ona sažima umetnost Mome Kapora na veoma tačan, mada uznemiravajući način.
Uznemiravajući element »slučaja Kapor« bio je u tome što je jedan u suštini lagani causeur uzdignut na nivo ozbiljnog pisca, pisca sa težinom, a to je bio znak veoma ozbiljnog gubitka kritičkog stava i predstave o ulozi umetnika u njihovoj okolini. Kada su, ubrzo po raspadu Jugoslavije, do mene počele da stižu vesti kako se Momo svrstao na stranu nekih gnusnih predstavnika srpskog nacionalizma, bilo mi je, naravno, žao, ali,

onovo, nisam bio iznenađen. Sve što sam ikada znao i mislio o Momi činilo se da ukazuje na to kako će on postati šlag-demagog. Lepršava proza mogla se sada pretvoriti u lepršavu propagandu o »njima« i »nama«. Da li je mogao da se izdigne iznad nacionalističke magle i da pokuša da sagleda stvari malo jasnije? Naravno da nije, jer to bi ga obavezalo da pliva uz struju i ugrozilo njegov status miljenika kafanskog društva. Čak pretpostavljam da je, u dubini duše, znao da ono što čini nije ispravno, ali previše hvale kojom su ga nekritički obožavaoci obasipali prethodnih tridesetak godina bilo je uništilo ono malo preostalog kritičkog smisla koji je možda još uvek posedovao. Sada nas beogradska štampa obaveštava da Momine knjige stoje na policama njegovog
		Zorka Cerović

prijatelja Radovana Karadžića, u njegovom holandskom zatvoru. Strašno je to što se ovo ne nudi kao kritika Mome koji je, u vidu svojih knjiga, zalutao u prilično nepoželjno društvo, p već kao dokaz njegovog srpskog rodoljublja. Zapisano je i da je rekao kako će, kad se isporuči Ratko Mladić, »oni« tražiti od »nas« da »im« predamo čak i Gavrila Principa. Istorijsko i moralno slepilo koje navodi čoveka da izgovori ovu vrstu dosetke je zaista zastrašujuće. Tako nešto bi priličilo da se čuje u kafani u kakvom nacionalističkom leglu; ali kada stiže iz usta čoveka koji je, kao navodno značajan umetnik, proizveden u senatora Republike Srpske, to je tužna optužnica nedostatka bilo kakvog moralnog stava – kako na njegovoj strani, tako i na strani njegovih obožavalaca.
Michael Foot će ostati upamćen i poštovan kao čovek koji je uvek mislio svojom glavom i koji je znao šta je ispravno, čak i kada mnogi oko njega ili nisu umeli da razluče ispravno od pogrešnog, ili su se plašili da javno iskažu nepopularnu misao. Foot se nije ustezao da pliva nasuprot struji, dok će mi Momo ostati u sećanju kao tužan primer šta se dogodi kada čovek, po svaku cenu, pliva niza struju.
Oksford, marta 2010.