Šta nam znači vreme: shvatanje vremena, kulturni obrazac i razvojne šanse

Kako jedno društvo shvata vreme i kako se prema njemu ophodi podrazumeva više pitanja:

• kakva mu je vremenska perspektiva Da li je zagledano u prošlost, sadašnjost ili budućnost? Ili možda ima uravnoteženu vremensku perspektivu? • kako vidi svoje istorijsko iskustvo Da li veruje da napreduje, stagnira ili nazaduje? Ili možda veruje da je njegovo zlatno doba odavno prošlo? • kako razume prirodu vremena – njegovu ograničenost, vrednost, pripadnost kulturnoj tradiciji

• kako procenjuje lokalni protok vremena Da li je opšte uverenje da je život u njemu sporiji ili brži nego u kulturnim krugovima kojima želi da pripada? Ili da nema uočljive razlike? • kako se odnosi prema sinhronizaciji – neophodnoj za funkcionisanje u svim sferama (tehničkoj, poslovnoj, društvenoj)

• koliki mu je vremenski horizont – u raznim sferama (tehničkoj, poslovnoj, društvenoj) Koliko se unapred može predvideti razvoj događaja? Kakav je opšti odnos prema planiranju? Odnosno koliko se na događaje, po preovlađujućem uverenju, može uticati? Da li je moguće postići dogovor oko bilo koje dugoročnije vizije i držati se tog dogovora i te vizije? • kako razume sopstveno shvatanje i tretman vremena Kao specifičnost koja je deo njegovog kulturnog identiteta? Kao prednost ili kao manu? (U kom kontekstu?) Kao razvojno ograničenje?

Razmatrajući samo jedno od navedenih pitanja – vremensku perspektivu – može se pokazati kako preovlađujuće shvatanje vremena u jednom društvu utiče na njegov institucionalni sistem.
Ako je društvo zagledano u prošlost, ono ne vidi razloge da dalje razvija svoj institucionalni sistem. Ne prilagođava ga u dovoljnoj meri ni sadašnjosti, a kamoli budućnosti. Pošto se okruženje menja, takvo društvo neminovno gubi korak, gubi razvojne šanse i stabilnost, a na kraju gubi i tu tradiciju u koju je zagledano – jer tradicija je po prirodi interpretacija a ne datost; ona se stvara, stiče i usvaja. A kako da interpretirate bilo šta ako ne poznajete kontekst? S druge strane, kako da poznajete kontekst ako vas ne zanima, ako se bavite samo prošlošću? Primer je, nažalost, Srbija – do pre desetak godina na sve moguće načine, a i danas u priličnoj meri.
Ako je društvo zagledano u sadašnjost, njemu odgovara liberalno postavljen institucionalni sistem koji ne ometa suviše svakodnevni život. Takav sistem dozvoljava sve što nije zabranjeno, a skup zabranjenih stvari je, neizbežno, ograničen i ne može se tako lako proširiti, jer bi to ugrozilo već stečena prava. Mnogi aspekti i dimenzije svakodnevnog života zato neminovno ostaju nepokriveni, a njihove kombinacije, u vanrednim uslovima, lako mogu da generišu nestabilnost. Takav institucionalni sistem građanima mora da se predstavi kao garant stabilnosti upravo zato što – tu stabilnost ne garantuje. Takvo društvo prosperira zahvaljujući preduzimljivosti, pragmatičnosti i propagandi. Povremene krize vlast koristi kao prilike za proširenje kontrole, odnosno za (navodno privremeno) suspendovanje postojećih prava. Primer su Sjedinjene Američke Države.
Ako je društvo zagledano u budućnost, ako je utemeljeno na radikalno shvaćenoj veri ili ideologiji (možda ima i drugačijih primera), ono ne razvija svoj institucionalni sistem u skladu s vremenom i okruženjem – ali iz drugačijih razloga nego društvo zagledano u prošlost. Ono postulira apsolutni, vanvremenski ideal – pa prilagođavanje okruženju, koje svojim verovanjem u nešto drugo samo relativizuje taj ideal, po prirodi stvari nije dobrodošlo. Ne koristeći socijalna i tehnološka dostignuća svog vremena, takvo društvo neminovno zaostaje u razvoju. Pošto izolacija nikad nije apsolutna, vremenom se pojavljuju žarišta drugačijeg mišljenja, društvo počinje da se razgrađuje iznutra, gubi identitet, tone u represiju da bi se održalo na okupu. Primer je Albanija, bar do pre dvadesetak godina, a verovatno i Iran.
Ako društvo ima uravnoteženu vremensku perspektivu, ono je svesno stalnih promena i potrebe da prilagođava i razvija svoj institucionalni sistem. Da bi što bolje procenilo i interpretiralo te promene i, u idealnom slučaju, uticalo na njih, ono aktivno učestvuje u zbivanjima na međunarodnoj sceni. Zahvaljujući kombinaciji tradicije i inovacije, ono ima sve šanse da stabilno napreduje, a zahvaljujući ukorenjenosti i kritički sagledanom istorijskom iskustvu – ima šanse i da izbegne mnoge pogrešne izbore. Velika Britanija i Japan su uverljivi primeri. Za njih je teško reći da li su pretežno tradicionalna ili pretežno moderna društva, ali je sasvim lako primetiti da su bili u stanju da prežive velike lomove i da nakon njih ostvare fascinantan razvoj.

U vrlo zanimljivoj studiji Vreme kroz istoriju,Džerald Džejms Vitrou (1993) piše o evoluciji našeg opšteg shvatanja vremena i vremenske perspektive i, u vezi s tim, navodi primer starih Grka koji su se »osvrtali na mikensku prošlost kao na zlatno doba bogova i junaka †pa su zato bili‡ skloni da istoriju sagledavaju kao opadanje u odnosu na ovo idealno stanje« (str. 54). Po njegovim rečima (str. 65): »Posle petog veka, malo je ko, osim pisaca o naučnim predmetima, imao vere u ideju napretka u budućnosti. Zapravo, tipičan Grk je pokazivao sklonost da gleda unatrag, jer mu je budućnost izgledala kao područje potpune neizvesnosti, a jedini vodič za nju varljivo očekivanje«.
Poslednja rečenica zvuči, doslovno, kao opis aktuelne situacije u Srbiji. Mikena je za neke SFRJ, za druge Kraljevina Jugoslavija, za treće Dušanovo carstvo, za četvrte staroslovensko paganstvo ili fantastično uspešna i miroljubiva vinčanska civilizacija – ukusi su različiti, ali je osećanje u osnovi isto. Bilo bi zanimljivo pouzdano utvrditi da li je i dominantno – kao što sugeriše »prisluškivanje razgovora« što uživo, što na internetu (naravno, strogo u istraživačke svrhe).
Primer starih Grka upućuje na jednostavan, ali važan zaključak – da tzv. opsednutost Srba prošlošću nije nekakva iracionalna etnička specifičnost nego pre logična početna pozicija svakog društva koje pamti da je imalo zlatno doba.
Zagledanosti Srbije u prošlost svakako doprinosi i skromno iskustvo kontinuiteta koje ovo društvo ima. Dominantno istorijsko iskustvo čini se da je vezano upravo za diskontinuitete – i vremenske (propast srednjovekovne države, petovekovno ropstvo, ustanke, ratove,

smene dinastija, oblika vladavine, društvenih sistema) i prostorne (život uz granice carstava, religija, blokova, unija). Neke razvojne faze zato su preskočene ili slabo izražene. Po rečima Nikole Samardžića (2005): »Opterećene istorijom, balkanske nacije su neistorijske. Balkanu je nedostajalo nekoliko važnih razdoblja u kojima su izrastale evropska kultura i njen moderni politički karakter. (...) Zaostajanje Balkana objašnjava se i (...) dugim trajanjem arhaičnih seoskih struktura, polunomada ili sitnih posednika. Pri tom je
		Zagledanost Srbije u prošlost podrazumeva i nepoznavanje te prošlosti – što je i logično kad se institucionalni sistem ne razvija u kontinuitetu, a vlada i nestašica kritičkog mišljenja

dvojstvo malobrojnih i krhkihgradskih zajednica, udavljenih u beskrajnom moru sela i njihove istorije usporenih, pravilnih ritmova, malo značajno«. Najstrašnije zvuči uvid (Matejić, 2006) da »nemamo iskustva sa kritičkim duhom nastalim iz tradicije slobodnih gradova, već samo sa nametnutim mišljenjima autoritarnih sistema«.
Zagledanost Srbije u prošlost podrazumeva i nepoznavanje te prošlosti – što je i logično kad se institucionalni sistem ne razvija u kontinuitetu, a vlada i nestašica kritičkog mišljenja.
Zagledanost Srbije u prošlost ima jednostavnu i brutalnu prostornu analogiju: kao da su u svim autobusima, trolejbusima i tramvajima sva sedišta montirana naopako, tako da svi (možda čak i vozač) sede leđima okrenuti smeru kretanja.

Zagledanost društva u prošlost sužava pojedincu životni prostor, ukida mu životne slojeve. Kakva može da bude predstava o ličnom i društvenom postignuću ako je opšti utisak da se sve vredno pažnje – već dogodilo? I u čemu bi onda bio smisao života onih koji žive sada?Na čemu bi se zasnivala njihova motivacija?
Globalno iskustvo u vezi sa funkcionisanjem tržišta, stečeno znanje o organizacijama i osvojena veština upravljanja, govore u prilog proaktivnog stava, pri čemu se najpovoljnijom smatra situacija u kojoj vizija, kao privlačna slika budućnosti, »vuče« razvoj organizacije. Kakve onda mogu biti razvojne šanse društva zagledanog u prošlost? Kakva može biti organizaciona kultura sem konzervativna, autoritarna, po ugledu na tradicionalnu porodicu, po ugledu na ono s čim imamo iskustva?
Čak i sasvim jednostavna analiza ukazuje na dva važna fronta borbe za otklanjanje ove razvojne prepreke: prvo, razvoj i kontinuitet institucija i, drugo, suštinsko, kritičko sagledavanje prošlosti.
Višak strasti i manjak kriterijuma, koji se primećuju u već pomenutim »prisluškivanim razgovorima«, pokazuju da neće biti dovoljno samo da se kaže »Okrenimo se budućnosti!« nego da predstoji veliki, predugo odlagani posao koji se mora obaviti da bismo prošlost kritički sagledali.
Da bi taj poduhvat imao ikakvih izgleda na uspeh, ovom društvu su preko potrebni prvorazredno obrazovani ljudi

• koji, prvo, detaljno poznaju standarde i vizure kulturnih tradicija kojima je naše društvo pripadalo kroz istoriju i kojima želi da pripada u sagledivoj budućnosti; • koji su u stanju da u razumnom roku naprave preliminarnu analizu situacije – neku vrstu mape neznanja o mestu našeg društva u svetu; • koji su u stanju da u razumnom roku sprovedu komparativno istraživanje koje bi ponudilo utemeljene odgovore na pitanja o tome šta je zaista naš civilizacijski doprinos, šta nas izdvaja od suseda, i šta nas i naše susede izdvaja iz šireg okruženja; • i, na kraju, koji su u stanju da u razumnom roku, na organizovan način i uz pomoć javnosti, pretresu i druga suštinska pitanja: Šta bismo iz svog istorijskog iskustva želeli da razvijamo, a šta da preinačimo? Kakvo društvo želimo da postanemo, sa kakvim vrednostima i kakvim kompetencijama?

Nakon takvog razmatranja mnogo bolje bismo razumeli svoju poziciju i uspešnije formulisali dugoročne ciljeve diplomatije, obrazovanja i razvojne politike.
Odvajanje pogleda od prošlosti je, sasvim izvesno, vrlo osetljiva tema, ali nije reč o iskorenjivanju sklonosti koja je deo kulturnog identiteta nego o društvenom prilagođavanju koje treba da otkloni jednu razvojnu prepreku.

Za potrebe ove analize, u ulozi suprotstavljenih primera pojavljuju se opisi konkretnih osoba u konkretnim ličnim i društvenim situacijama – jedne iz Srbije (X), druge iz Engleske (Y).
Svesno koristeći rokove kao motivaciju za efikasniji rad, odlažući početak sve dok dovršavanje rada ne postane istinski izazov (odnosno ozbiljan problem) i pri tom ne odustajući od ambiciozno postavljenih kriterijuma kvaliteta, osoba X često dospeva u krizne situacije – zapravo, kad god se dogodi bilo šta nepredviđeno što se nameće kao prioritet. Na opštijem planu, nesklonost da sopstvena, unutrašnja merila prilagođava prilično problematičnim opštevažećim, dovodi je do toga da ne posvećuje dovoljno pažnje ni vremena novcu i spoljašnjim pokazateljima uspeha (što ne može biti pametno, naročito na duži rok). Umesto toga, X ide za svojim interesovanjima, ne obazirući se previše na vreme potrebno za takve poduhvate – jer vreme svakako prolazi, a koji bi način da se ono potroši mogao da bude bolji od toga da čovek, koliko god može, sledi ono što ga zanima, što ga raduje, što mu čini zadovoljstvo?
Da se ovo stanovište može i osporiti, osobi X je postalo jasno tek kad se suočila sa potpuno suprotstavljenom vizurom prijatelja iz Engleske, osobe Y. Y je to stanovište video kao neverovatnu aroganciju i luksuz koji se graniči sa bezumljem. Tvrdio je da X živi kao da nikad neće umreti.
Y je, na primer, od sebe očekivao da svakog dana nešto zaradi, iako mu, kao uspešnom piscu, finansije nisu ni životno opredeljenje ni razlog za brigu. (Zaraditi je njemu značilo

isto što i raditi. Možda to i jeste tako u Engleskoj – u Srbiji svakako nije.) Y malo šta nije smatrao gubljenjem vremena. Na primer, nije bio u stanju da u restoranu večera na miru: progutao bi sve s tanjira i, sedeći na ivici stolice, nestrpljivo dobovao prstima po stolu, spreman za pokret, u susret nekom novom zadovoljstvu. Među-vreme nikad nije smatrao vrednim pažnje. Čekanje, na bilo šta, duže od desetak sekundi redovno bi izazivalo njegovo glasno negodovanje. Uprkos nestrpljivosti koja se graniči sa razmaženošću, reč je
		Zorka Cerović

o čoveku od integriteta, koji je na neuklapanju u žanrove uspeo da formuliše i odbrani svoju autorsku poziciju. Nije, dakle, u pitanju besomučna trka za novcem, ali su poštovanje prema novcu i veza novca i vremena ugrađeni u kulturu iz koje Y potiče.
U Srbiji smo suviše često u situaciji da plaćamo za privilegiju da se bavimo svojim poslom – profesora, prevodioca, lekara, vajara, pisca... Novca dugo nije bilo (i za mnoge ga i dalje nema), pa nam je jedino preostajalo da ga ne uvažavamo i da živimo mimo njega koliko god je to moguće.
Slobodan Jovanović (1869–1958) je poslednjih godina života pisao o srpskom nacionalnom karakteru i, u vezi s njim, o raspravi Bogdana Popovića Šta Srbi imaju da nauče od Engleza (Jovanović, 2005). Popović je u navedenoj raspravi istakao sklonost Engleza da, iz osećanja dužnosti, učine dobro i onome koga ne vole, ako vide da je u nevolji – za razliku od Srba, koji će učiniti i mnogo više, ali samo za onoga koga vole. Istakao je i englesku sposobnost samosavlađivanja: iako zbog nje »ne samo nama nego i drugima njihova ličnost izgleda pocepana, nelogična, pa čak i neiskrena« (str. 61), ona im omogućava da u sebi pomire suprotna osećanja, zbog čega »manje žive u prošlosti i starim uspomenama nego na primer Irci ili mi Srbi; oni brzo otpisuju ono što je bilo i prošlo, pa se opredeljuju prema novom činjeničnom stanju« (str. 62). Društvenu stabilnost im, nasuprot tome, donosi činjenica da »važe kao narod koji poštuje predanja i teško menja ustanove« (str. 63).
Ukratko: u Engleskoj je institucionalni sistem zadužen za društvenu stabilnost, a pojedinci za tekuću situaciju. Deluje logično. U Srbiji je, međutim, obrnuto: institucije se povijaju kao trava na vetru, a pojedinci su u stanju da čitav život provedu raspravljajući o stalnosti ili nestalnosti istorijskih savezništava i neprijateljstava.

Književnost uverljivo svedoči o prisustvu sporog vremena u našim krajevima. Sporo vreme u njoj je obično orijentalno, tursko, a u podtekstu je ideja da je pravi način da čovek oseti život – da se zaustavi i posmatra ga dok prolazi, najbolje u društvu. Vreme tada kao da usporava; čitav dan je nalik jednom produženom trenutku. Tako provedeno vreme po opuštenosti, punoći utisaka i izvesnoj estetizaciji života podseća na japanski običaj sedenja pod rascvetalim trešnjama.
Andrićevim rečima, iz pripovetke »Mara milosnica«(1965, str. 106–108): »Pošto bi se oprao i rashladio, dao bi da se otvore vrata i svi prozori, sa izgledom na cijelo Sarajevo i na trebevićku kosu. Tako bi sjedio na promaji dok Sara ne bi unijela flašu mastike i sahan sa maslinama i sitno narezanim komadićima hljeba. Poslije toga bi momak Salih donio nargilu na kojoj je u raspaljenoj tumbećiji tinjala žeravka, a u kristalnoj boci, na bistroj vodi, plivale dvije trešnje. I Sara i momak bi iščezli, a iz pokrajnje sobe bi se vratila Mara, spremna, i spuštala mu se u krilo. To se između njih dvoje zvalo sjesti u kutiju. I zaista je bila tako malena prema njemu, i tako bi se savila, da je mogla sva da stane među njegove skrštene noge. Za vida, ona bi, tako sjedeći, preturala rpu njegovih slika i fotografija, koje su je neobično veselile i uzbuđivale, i koje bi joj on samo rijetko objašnjavao. Tu su bile mnogobrojne fotografije iz vremena kad je kao mlad oficir učestvovao u komisijama za razgraničenje sa Rusijom. Na njima ga je svuda raspoznavala, vitkijeg, sa još neiznakaženim licem i tanjim brkovima. (...) Ne bi se micali, i malo bi govorili. (...) Iznad njene oborene glave on je ispijao čašice mastike, jednu za drugom, ili odbijao kolutove bjeličasta dima s nargile, u kojoj su, u nemirnoj vodi, poigravale crvene trešnje. Tako je pio i pušio, i iznad njenog plavog tjemena gledao kako se polako mrači Sarajevo i gasne oblak za oblakom nad brdima«.
Ili rečima Mome Kapora, iz pripovesti (čiji je žanr teško odrediti) »Zelena čoja Montenegra«(1992, str. 149–150): »Jednom smo Zuko i ja proveli ceo dan izležavajući se u bašti nekog starog hercegovačkog muslimana. Omamljeni sparinom, pili smo preslatke crne kafe iz fildžana i, uglavnom, ćutali. Starac je imao unuka, koga bi Zuko, s vremena na vreme, terao da zagazi u plitki potok što teče kroz baštu i da premešta oblutke. Kada bi dečak poslušao, potočić bi drugačije zažuborio... Voda je menjala melodiju i Zuko je bio zadovoljan što se potok ne ponavlja. Pala je noć, dečak je otišao na spavanje, a mi smo nastavili da akšamlučimo i pijemo lozovaču, mezeteći samo po koje zrno grožđa. (...) Najgore je to što se uopšte ne sećam gde je bila ona bašta kroz koju je tekao potok. Znam samo da se nalazila u blizini izvora Bune, da je avlija bila popločana sitnom belom kaldrmom iz koje je proklijala trava; da se uza zidove pela neka puzavica i da smo ležali pod lozom, od čijeg je grožđa bila ispečena ona rakija. Na sredini je stajao mali šadrvan, a na vrhu vodenog mlaza skakala je ping-pong loptica, po ne znam kome zakonu fizike«.
Uvek je to ritual naglašenog trajanja: ako je počeo danju, mora se dočekati noć. Ambijent je uvek poseban, društvo je posebno. Malo šta se govori i radi, uglavnom se miruje u tom društvu dok vreme prolazi. Uvek postoji svedok vremena koje je prošlo: fotografije iz mladosti, loza od koje je ispečena rakija koja se sada pije. Uvek postoji žiža (u nekoj vrsti dinamičke ravnoteže) koja vezuje pažnju učesnika (posmatrača vremena), kao da ukotvljuje njihov duh u sadašnjosti da ih matica vremena ne povuče: dve trešnje u nemirnoj vodi nargile, ping-pong loptica na vrhu vodenog mlaza. Ta žanr-scena strogih pravila, sama esencija jedne ideje i jednog osećanja (kao koan ili haiku), svakako ne bi bila do te mere razrađena u našoj književnosti da ne govori o nečemu posebno važnom za lokalno viđenje stvari.
O prisustvu sporog vremena u našim krajevima svedoči i sam život. U baštama beogradskih kafića ljudi sede satima, danima i godinama, posmatrajući prolaznike, razgovarajući, uživajući u suncu, prikazujući svoje nove frizure, naočare, mobilne telefone, kola, pratioce – posmatrajući, zapravo, život koji prolazi. U svim krajevima Srbije, od Vojvodine preko Šumadije do juga, u varošicama i velikim gradovima, i dalje postoje one uspavane kafane u kojima zuje muve, neverovatne prodavnice tekstila u koje kao da niko nikad ne ulazi, frizerske radnje sa haubama za sušenje kose iz pedesetih godina i nikad okrečene sale domova kulture koje se predstavljaju kao bioskopi.
Postoji u Srbiji i mediteranska varijanta sporog vremena. O Beogradu se, ne jednom, govorilo kao o gradu na moru – u poetskom smislu, naravno. Način na koji je okrenut moru zelenila na mestu iščezlog Panonskog mora čini ga gotovo morskom lukom. Zbog izloženog položaja na uzvišenju nad ravnicom, nebo nad njim je ogromno, kao na moru. Zbog uticaja mediteranske klime koja, dolinama Vardara i Morave, zalazi duboko u kopno, u Beogradu uspevaju smokve. Ulice su uvek pune ljudi, sem zimi kad je baš kišovito i duva jak vetar, i leti kad su velike vrućine zbog kojih se svi povuku u kuće i zatvore kapke na prozorima – baš kao na Mediteranu. I temperament je sličan: mnogo se priča i gestikulira, ponaša se opušteno, uživa u društvu i ne radi previše. Fjaka i siesta ne zovu se u Beogradu baš tako, ali se praktikuju (DarkoV, 2006, & Wikipedia, 2009). Sve je u duhu omiljene rečenice »polako, ima vremena« ili njenog savremenijeg ekvivalenta »ma, opušteno«.
Da li je traćenje vremena obavezno i traćenje života ili, upravo suprotno: onaj ko nije voljan da bar nekad traći vreme sigurno traći život? U Srbiji na to pitanje nema jasnog odgovora, jer tiranija vremena nije dovoljno ukorenjena. Da bi ilustrovao njenu ukorenjenost u zapadnim društvima, Vitrou navodi odlomak iz dnevnika koji je nepalski vladar vodio tokom svoje posete Britaniji 1850. godine (Vitrou, 1993, str. 205): »Oblačenje, jelo, sastanke, spavanje, ustajanje – sve određuje sat... kud god pogledate, vidite sat«. Srbijom su u to doba još uvek vladali Turci, a industrijalizacija i tiranija vremena nisu bile ni na pomolu.

Društva koja su se brže razvijala od našeg ispitala su put radikalnog ubrzanja života u poslovnoj, privatnoj i društvenoj sferi i utvrdila njegove posledice: nestabilan rast produktivnosti, teškoće oko usklađivanja zahteva posla i porodice, ugroženo roditeljstvo, ugrožena deca, učestale bolesti povezane sa stresom, epidemija depresije i neuroza, smanjenje nataliteta, ubrzano starenje stanovništva, neodrživi penzioni sistemi, sve češća usamljenost i među starijim i među mlađim ljudima, neadekvatnost braka, potreba za novim oblicima zajedničkog života itd. Sada pokušavaju da taj model poprave – boljom organizacijom posla, fleksibilnim radnim vremenom, radom kod kuće, većom podrškom porodicama s decom, većim ulaganjem u zaštitu zdravlja i promociju zdravijih životnih navika – ne menjajući vrednosti koje iza njega stoje.
Naše društvo je, zahvaljujući svom zaostajanju, u prilici da ispita drugačiji put: da usvoji tretman vremena koji mu više odgovara, da nađe načina da sporo vreme, kao svoju loše konotiranu specifičnost, prilagodi i pretvori u prednost (više srodnih primera navedeno je u: Mujičić, Puškarica & Radonjić, 2007).
Pitanje brzine života je stvar vrednosti, odnosno prioriteta – za društvo, kao i za pojedinca. Uviđajući raznolikost individualnih protoka vremena (individualnih temperamenata), uviđajući da raznim profesijama odgovaraju različiti individualni temperamenti (npr. lekaru hitne pomoći i slikaru-konzervatoru), da čitavim privrednim granama odgovaraju različite brzine vremena (npr. medijima i prosveti), da možda i čitavim zemljama odgovaraju različite brzine vremena (npr. u zavisnosti od klime) – postaje jasnije da nema stvarnog osnova da se čitavom društvu nameće ista brzina vremena kao standard, niti da se jednom društvu nameće vremenski standard drugog.
S druge strane, društva se takmiče, takmiče se privredne grane i preduzeća, pa je važno da lokalni mozaik vremena, preovlađujuća lokalna boja vremena, odgovara karakteru i prioritetima društva i da podstiče njegov razvoj. Informatička, ekološka i medijska pismenost postale su važne razvojne teme – čini se da postoji ista, preka potreba i za temporalnom pismenošću.
Srbija bi svoje prilagođeno, ali i dalje sporo vreme (svakako sporije od zapadnog) mogla, na primer, da upotrebi kao oslonac turističke privrede i da, potencirajući opuštenost i uživanje u životu, počne da gradi svoj novi, željeni identitet na kontrastu sa svima dobro poznatim vremenom ratova i raspada Jugoslavije.
Slično osećanje vremena moglo bi da bude osnova za saradnju sa drugim balkanskim zemljama, za početak možda s Makedonijom i Grčkom. Uz odgovarajuću dramaturgiju, koridor 10 mogao bi za Evropljane da postane pravac istinski uzbudljivog putovanja na jug – kroz raznovrsna podneblja, kulture, boje vremena, muziku i mirise – fascinantno koliko i putovanje na istok,ali ne toliko strano budući da bi putovali u susret korenima svoje sopstvene, zapadne civilizacije.