Neoavangarda i granice kulturalne politike: slučaj Katalin Ladik

Katalin Ladik je rođena u mađarskoj porodici – otac Ferenc Ladik a majka Margita Tapai – u Novom Sadu 25. oktobra 1942. godine. Rođena je u ratnom haosu i nemaštini. Ratne godine u Vojvodini su bile surove i opasne. Odrastala je u uslovima realnog socijalizma. To je bilo društvo siromaštva, te razrađenih tehnika nadzora, kontrole i kazne unutar restrukturiranja društvenosti – javnog i privatnog života. To je bilo, međutim, i društvo za koje je dvojezična ili višejezična kulturalna praksa bila dokaz nadilaženja etničkih i nacionalnih konflikta te ostvarenja novih društvenih oblika života.

Političke ideje o koegzistenciji razlika bile su deo političkog retoričkog aparata, mada ne i uvek deo društvenih praksi. Katalin Ladik je odrastala govoreći, čitajući i pišući na mađarskom i srpskom jeziku. Poticala je iz radničke klase agrarne Vojvodine koja je ulazila u ubrzanu industrijalizaciju. Njeni roditelji su radili kao nadničari na imanjima srpskih suseda. Roditelji nisu doživeli šezdesetu godinu. Imala je dve sestre i brata. Mlađa sestra je umrla u detinjstvu. Sestra Eržebet i brat Ferenc su radnici. Osnovnu školu učila je na mađarskom jeziku. Srednju ekonomsku školu završila je 1961. godine. Glumačku školu, Dramski studio, na srpskom jeziku, završila je 1966. godine. Studirala je na Višoj komercijalnoj školi na srpskom jeziku u Novom Sadu od 1961. do 1963. godine. Od 1961. do 1963. radila je u Jugoslovenskoj investicionoj banci. Bila je izuzetno lepa i talentovana devojka u društvu koje je obećavalo progres i emancipaciju. Životni put Katalin Ladik je borba za izlazak iz zatvorenog i traumatičnog sveta agrarnog radništva roditelja i očekivane sive karijere bankarskog činovnika.
Gluma i poezija su bile alternative sivoj svakodnevici olovnog komunizma. Ušla je na pesničku i umetničku scenu Novog Sada sredinom šezdesetih godina. Na radiju i u teatru je sarađivala sa rediteljima kao što su Tibor Vajda, Đerđ Harag, Gabor Sekelj, Tibor Čizmadia, Mikloš Jančo, Radoslav Dorić i drugi. U Radiju Novi Sad bila je glumica Mađarske drame od 1963. do 1977. godine. Radio-gluma je otvorila za nju mogućnost eksperimentalnog rada i istraživanja glasovnih mogućnosti u brojnim dramskim emisijama, posebno onim koje su se oslanjale na avangardne tekstove i destrukciju konzistentnih narativa u slovne tj. glasovne potencijalnosti.
Radila je kao glumica Novosadskog pozorišta – Újvidéki Színház od 1977. do 1992. godine. U pozorištu je igrala u predstavama Čehova »Tri sestre«, Ota Tolnaia »Bayer Aspirin«, Samjuela Beketa »Happy Days«, Alfreda Žarija »Kralj Ibi« i Bertolda Brehta »Majka Hrabrost«. Glumila je u filmovima Mikloša Sija »Dübörgő csend«(1977), Lordana Zafranovića »Ujed anđela«(1984) i Zorana Maširevića Granica (1990), kao i TV filmu Vičeka Karolja »Bacač noževa«(1986). Bila je urednica rubrike za poeziju nedeljnog lista Élet és Irodalom u Budimpešti 1993. i 1994, a urednica rubrike za poeziju budimpeštanskog časopisa Cigányfúró od 1994. do 1999. godine. Bila je nastavnica u glumačkoj školi Hangár u Budimpešti od 1993. do 1998. godine.
Pesničku praksu započinje 1962. godine. Piše na mađarskom jeziku. Prve prevode njene poezije na srpski jezik izvela je uticajna neoavangardna pesnikinja i prevodilac Judita Šalgo, a kasnije Arpad Vicko, Robert Tili, Draginja Ramadanski i sama Katalin Ladik. Njen rad podržao je pesnik i aktivista »nove umetničke prakse« Vujica Rešin Tucić, koji je o Ladik napisao jedan od najpreciznijih komentara:
Počela je 1962. godine u književnosti Mađara u Jugoslaviji. Tek 1970, zahvaljujući prevodima (uglavnom Judite Šalgo), upoznajemo njenu uznemirujuće žestoku poeziju, građenu na najboljim iskustvima nadrealizma, dadaizma i letrizma, u kojoj Katalin obasjava situacije teskobe i otuđenosti, s pravim naznakama kritike tradicionalnih poetskih obrazaca, građanske kulture i umetnosti uopšte.
Ta snažna poezija tajanstveno se diže iz tamnih šuma praslovenskog i mađarskog folklora, koji je i danas, telesno dodirljiv, prisutan u radu Katalin Ladik kao erotska osnova svake njene akcije.
Folklor nije tu da bi zagovarao nacionalnu tradiciju već, naprotiv, da bi bio neposredna veza internacionalnog prepoznavanja.1
Pesnički rad Katalin Ladik vodio je u više smerova ka autoreferencijalnoj poeziji, ka erotskoj poeziji, ka pararitualnoj i postfolklornoj poeziji, te ka eksperimentalnoj foničkoj i vizuelnoj poeziji. Objavila je mnoštvo zbirki pesama i poližanrovskih spisa od 1969. do 2009. godine. Prva knjiga poezije bila je Balada o srebrnom biciklu (Ballada az ezüstbicikliről) (Forum, Novi Sad, 1969). Knjiga je bila opremljena gramofonskom pločom s »oralnim« interpretacijama poezije.

Katalin Ladik u područje performansa ulazi 1968. godine. Prvu akciju/hepening UFO izvela je u Budimpešti sa mađarskim neoavangardnim umetnicima Tamašom Sentobijem i Miklošem Erdejem. Izvela je, zatim, tri pesnička performansa u Podrum teatru Ateljea 212 u Beogradu, kao i u Domu omladine u Beogradu. Izvela je performans na Festivalu eksperimentalnog filma GEFF u Zagrebu, te u Budimpešti gde je radila sa Jenem Balaškom. Izvela je niz performansa u Studentskom centru u Zagrebu i Domu omladine u Beogradu. Narednih godina je samostalno ili sa Grupom Bosch+Bosch nastupala u Osijeku, Zagrebu, Novom Sadu, Beogradu, Balatanboglaru, Zrenjaninu, Krakovu, Amsterdamu, Kranju, Sarajevu, Virzburgu, Subotici, Parizu, Rensu, Njujorku, Baltimoru itd. Nastupala je na Aprilskim susretima – festivalu proširenih medija u beogradskom Studentskom centru od 1972. godine. Performansi Katalin Ladik su na kraju šezdesetih i početkom sedamdesetih bili pod jakim uticajem pararitualnog i antropološkog istraživanja arhajskog zvučanja jezika u poeziji i folklornoj muzici, da bi se sredinom sedamdesetih preusmerili ka konceptualističkoj autorefleksivnosti i feminističkoj kritičkoj refleksiji, odnosno da bi od osamdesetih godina njeni performansi bili izvođeni u smeru postmoderne pluralne narativnosti audiovizuelnog spektakla. Foničku poeziju je razvijala u različitim smerovima, od proširenja čulne predočivosti poezije tj. pesničkog teksta preko istraživanja vokalnog izraza do ritualnog indeksiranja glasovnih tragova tela. Interes za muziku se brzo preorijentisao od eksperimentalno-folklorističkih istraživanja Ernea Kiraja ka poznom muzičkom avangardizmu zagrebačkih i beogradskih eksperimentalnih kompozitora, kao što su Milko Kelemen, Dubravko Detoni, ansambl ACEZANTEZ iz Zagreba, kompozitor Dušan Radić iz Beograda, Boris Kovač iz Novog Sada. Vizuelnim istraživanjima počinje da se bavi 1968. godine i nastavlja u vreme saradnje sa grupom Bosch+Bosch između 1973. i 1976. godine. Saradnja sa vizuelnim umetnikom Balintom Sombatijem vodila je novim umetničkim medijima, komunikacijskim praksama i obrtu od »izvođačkih umetnosti muzike i teatra« ka konceptualno orijentisanom performansu i interventnom istraživačkom radu. Relacije sa body artom i performansom označene su strožim pristupom kontroli audiovizuelnih bihevioralnih i telesnih akcija i efekata. Sarađivala je, pored Kiraja i Sombatija, sa Slavkom Matkovićem, Atilom Černikom, Gaborom Totom, Francijem Zagoričnikom. Nastupi na internacionalnim festivalima i izložbama vizuelne poezije Internationale visuele poëzie (Hoogt Galerie, Utreht, 1975) i Vizuele poëzie (Van Gogh Museum, Amsterdam, 1975) uvele su je u internacionalni diskurs internacionalnog pesničkog i konceptualno orijentisanog poetskog istraživanja. Sledećih godina je izlagala na izložbama u Briselu (1976), Milduri u Australiji (1976), Amsterdamu i Roterdamu (1977), te u Kaselu, Napulju, Virzburgu, Mantovi (1978), Štutgartu, Sidneju, Budimpešti (1979), Parizu, Rensu, Avru, Utrehtu (1980). Izvela je »performans« na retrospektivnoj izložbi foničke poezije Recontres internationales de poesie sonore u Centru Žorž Pompidu u Parizu 1980. godine. Učestvovala je, takođe, na nizu izložbi na kojima je prezentovana »nova umetnička praksa« u jugoslovenskoj, srpskoj i vojvođanskoj umetnosti od Aspekte – Gegenwärtige Kunst aus Jugoslawien (Beč, 1975), preko Nowszesna Sztuka Jugoslawii (Varšava, 1976), Nova umjetnička praksa 1966–1978 (Zagreb, 1978), Verbo-voko-vizuel u Jugoslaviji 1950–1980 (Beograd, 1982), Nova umetnost u Srbiji 1970–1980 (Beograd, 1983) do »Kontakt Beograd« Dela iz kolekcije Erste Bank Grupe (Beograd, 2007, Dunaújváros, 2008), ili »Time as matter« MACBA Collection New acquisitions, Museu d’Art Contemporani de Barcelona (Barcelona, 2009).

Katalin Ladik je u postmodernom razdoblju osamdesetih godina, pored književnog rada, razvila složene narativne ili paranarativne performanse, odnosno video-realizacije. Njen performerski pristup prošao je postmodernim transformacijama od »direktne komunikativnosti« u sedamdesetim godinama u složenu višeznačnu performersku praksu osamdesetih i devedesetih godina. U njenim performansima je došlo do intermedijalnog i bihevioralnog povezivanja sećanja na avangardni kabare, neoavangardne eksperimentalne transformacije teatra u performans, zatim do reciklaža eksperimentalne muzike i sound arta. Odnosno suočila su se prevladavanja

konceptualno orijentisanog feminističkog i minimalistički postavljenog body arta sa postmodernim eklektičnim višeslojnim naracijama koje grade potencijalne reference s istorijskim ili književnim tekstovima ili tekstualnim odnosima. Dok se u sedamdesetim godinama radikalno prominimalistički i konceptualistički odricala od »efekata glume« i »scenskog afekta«, u osamdesetim godinama težila je teatarskim atrakcijama i afektima nepregledne kompleksnosti i uticaja kompleksnosti na mogućnost percipiranja čulnih, odnosno telesnih prezentacija. Iz preglednosti reduktivističke estetike prešla je u nepreglednost postmoderne motivacije složenosti izraza i predstave. Njen se performerski rad pretvarao u neku vrstu postmoderne otvorene i pluralne
		Zorka Cerović

teatarske mašine koja mutira u različitim smerovima sasvim lične introspekcije, istorijskog prizivanja audiovizuelnih slika iz memorijske kulture i postmedijskog komuniciranja u hibridnom polju nekoherentnih poruka. Nastajali su složeni performerski projekti u stalnom razvoju – work in progress – kao što su Mandora (Beč, 1983; Glazgov i Segedin, 1984; Beograd, 1985), Angyal/Angel (1990), Tesla (Novi Sad, 2003, 2004; Budapest, Novi Sad, Amsterdam, 2006; Budapest, Beograd 2008; Subotica, 2010) i dr.
Život i rad Katalin Ladik formiran je u atmosferi emancipatorske i eksperimentalne klime alternativne kulture usred realnog socijalizma tokom šezdesetih godina. Ona je delovala u vreme otvaranja oblika života umetnosti i kulture unutar kontradikcija i konflikta socijalističke Jugoslavije prema internacionalnim praksama i hibridnim oblicima delovanja omladinskih kultura od hipi pokreta preko undergrounda do nove levice. Reč je o kretanju od zatvorenog ka otvorenom umetničkom delu. Delovala je u polju seksualne revolucije, kao i u polju oslobođenja žene od uloge objekta. Težila je zaposedanju pluralnih uloga mnogostrukog akcionog subjekta kritičkog, subverzivnog, ali i ekstatičkog delovanja. Konkretno, bilo je reči o borbi za »radikalni identitet« žene akcioniste u svetu stabilnih društvenih i kulturalnih modernističkih uloga i patrijarhalnih pozicija vođenih moćima institucionalizovanog i kanonizovanog maskuliniteta.

Katalin Ladik bila je jedna od prvih umetnica/umetnika »visoke kulture« – bilo mainstreama bilo neoavangardne eksperimentalne alternative – koja je prepoznala važnost intervencije u društvenom medijskom polju popularne i masovne kulture. Na prelazu šezdesetih u sedamdesete godine pribegavala je »medijskim izjavama«, objavljivanju nagih fotografija ili iskazivanju pesničko-performerskog rada u komunikacionim kanalima nastajuće socijalističke popularne kulture. Radila je s nedeljnim magazinima, televizijskim serijama ili filmskim delima.
Njena uloga u televizijskoj seriji Andraša Rajnaija »Televizijske bajke za odrasle«, snimanoj za mađarsku televiziju 1978–1981, jedan je od retkih primera socijalističke medijske »erotske« popularne kulture. Popularni erotizam te serije bio je simptom nekih liberalizacija puritanskog realsocijalističkog društva i obrta od »didaktičke masovne

medijske kulture« realnog socijalizma u »tržišnu masovnu medijsku kulturu« zabave. Njeni intervjui su objavljivani povodom performansa i pesničkih nastupa u magazinima popularne kulture u Srbiji, Hrvatskoj, Mađarskoj i Italiji. Na primer, objavljivani su intervjui u magazinu za muškarce Adam i Eva (Beograd, 1970), političkom magazinu L’Europeo (Milano, Rim, 3. 12. 1970), dnevnim novinama Večernje novosti (Beograd, 23. 02. 1970), televizijskom magazinu RTV – A Magyar Szó Melléklete (22. 03. 1974), ali i u časopisu za kulturu i društvena pitanja
		Njen »urbani mit« pokazivao je ambivalentnosti realnog socijalizma u kojem su se iznova i iznova postavljala pitanja o granicama sloboda kako u visokoj umetnosti modernizma, tako i u kritičkoj ili subverzivnoj umetnosti neoavangarde, ali i u kulturi popularne potrošnje i zabave

Uj Symposion br. 145 (Novi Sad, 1977), te časopisu za muškarce Start (Zagreb, 23. 08. 1978), porodičnom magazinu Ilustrovana politika (Beograd, 1980), zvaničnom časopisu Jugoslovenske vojske Narodna Armija (Beograd,24. 11. 1988), budimpeštanskom informatoru Budapest Week (10–16. 11. 1994) itd. Svaka od ovih intervencija u kontekstu popularne i masovne medijske kulture označavala je postupak – bartovski rečeno2 – stvaranja pop-mita o Katalin Ladik. Reč je o urbanom mitu. Urbani mit je Katalin Ladik izdvajao iz »neprozirnog« područja alternativnih umetničkih praksi koje su se u doba realnog socijalizma odvijale izvan vidljivosti popularne kulture u umetničkim rezervatima. S druge strane, njen »urbani mit« pokazivao je ambivalentnosti realnog socijalizma u kojem su se iznova i iznova postavljala pitanja o granicama sloboda kako u visokoj umetnosti modernizma, tako i u kritičkoj ili subverzivnoj umetnosti neoavangarde, ali i u kulturi popularne potrošnje i zabave. Katalin Ladik tu atmosferu kontradiktornih sloboda i granica vidljivih za »radni narod« u socijalističkom društvu opisuje sledećim rečima:

Bilo bi lijepo vjerovati da sam ja produkt seksualne revolucije, ali, unatoč slikama golih žena kojih je bilo posvuda, kad sam to uradila ja, žena iz neposredne blizine, došlo je do skandala. Najveću senzaciju i zloupotrebu napravila je zagrebačka štampa. Bila sam, naravno, naivna. Nisam imala iskustva s fotoreporterima, a on je prodavao sve, svaki kvadratić, postupao je »profesionalno«. A kako na slici izgledam, prvenstveno ovisi o fotoreporteru, o njegovom rakursu. Kad je trebalo, slikali su me kao seks-bombu, a drugi put kao »vječno žensko« (...) Uglavnom, dvostruki moral slamao se na meni na svim nivoima, od obiteljskog, preko fotoreporterskog i novinskog do društveno-političkog. Isključili su me iz Partije zbog nemorala, i to onog nemorala iz
		Zorka Cerović

1970. godine, kad sam se skidala u Ateljeu 212 i snimala za Start. Istina, sve je počelo na osnovi obične glumačke intrige ali ja sam ipak nakon 14 godina partijskog staža izletjela iz Partije. Nitko nije zbog nemorala prozivao Start i Atelje 212. Rekli su: »Mi ne dopuštamo da se članovi Partije skidaju goli«. Pogotovo su ih smetale kolor-fotografije. Crno-bijele nisu bile pornografija. Pitala sam gdje to u statutu Partije piše da ja smijem razgolititi dušu, ali ne i tijelo. Rekli su da nigdje ne piše, ali da se podrazumijeva. Ja sam se ponovo skidala, i opet ću ako to bude potrebno, jer mislim da je opravdano. I u životu sam igrala ponižavajuće uloge a da nisam mogla birati. Ovo barem mogu izabrati. Susrela sam jednom Mariju Crnobori, nisam ni znala da poznaje moj rad. Rekla mi je. »Da, Katalin, ja vas razumijem, to je sudbina nas javnih žena.« Počinje mi se sviđati taj izraz »javna žena«. Trebalo bi ga prihvatiti, kao što Lenny Bruce navikava crnce da se naviknu na naziv »nigger«.3
Konsekvence njenog »javnog transgresivnog medijskog rada« bile su i u isključenju iz Saveza komunista Jugoslavije. U dokumentu o isključenju piše:

		RTV Novi Sad Umetnička produkcija
		ODLUKA O isključenju iz SKJ
		Na sastanku organizacije – ogranka održanom dana 26. II 1975. kome je prisustvovalo 15 članova, doneta je odluka da se KATALIN LADIK rođena 25. X 1942. član SKJ od 20. XII 1960. isključi iz SKJ. Za odluku je glasalo 11 članova.
		Obrazloženje
		Drugarica Katalin Ladik je povredila odredbe Statuta SK Vojvodine koje govore o moralnom liku člana Saveza komunista, a odnose se na to da nema mesta u članstvu Saveza komunista onome »koji svojim ponašanjem narušava ugled Saveza komunista, razbija njegovo jedinstvo i slabi akcionu sposobnost«.
		Datum dostavljanja odluke 19. III 1975.
		Sekretar organizacije – ogranka Stojičić Borislav

Reč je o jednom birokratskom dokumentu koji krajnje neutralizovano obrazlaže konsekvence »prestupa« Katalin Ladik, mada o samom prestupu partijskih normi, zaista, ništa ne govori. Ta apstraktna krivica je jedna od bitnih projekcija »totalitarnih« praksi u realnom socijalizmu. Slučaj Katalin Ladik ukazuje na odnos SKJ prema medijima i medijskim slobodama. Paradoks je u tome da je »medijsko« i »umetničko« ponašanje Katalin Ladik bilo izvedeno unutar institucija koje su bile deo razgranate mreže kontrolisane i podržavane partijskom, odnosno državnom kulturalnom politikom. U socijalističkoj Jugoslaviji u to vreme nije bilo samostalnih ili privatnih časopisa za zabavu. Sve se odigravalo u krugu državnog podsticanja tržišnih sloboda i njihovog nadzora i kritike. Ta dvojnost je bitna odlika partijske kulturalne politike sedamdesetih. U ranom realnom socijalizmu postojala je eksplicitna cenzura koju su sprovodile partijski upravljane institucije države, naprotiv u razvijenom samoupravnom socijalizmu sedamdesetih godina, najčešće, umesto eksplicitne centralizovane državne cenzure bile su izvođene regulacione i kaznene mere na indirektan način kao nekakav odziv »javnog mnenja« i društvene kritike prestupa unutar »slobodnog« sistema informisanja i zabave. Drugim rečima, rad Katalin Ladik nije bio zabranjivan, naprotiv bio je na masovnim medijima, distribuiran je na tržištu popularne kulture. Istovremeno, ona sama je snosila »moralno političke posledice« za nastupe u sistemu popularne kulture. Kaznu za prestup je izricala »partijska organizacija« – fikcionalno konstruisana institucija zastupanja interesa i vrednosti samoupravljača. Reč je o kontrolisanom i instrumentalizovanom javnom mnenju kao simulakrumu partijske baze iznad i izvan masovne potrošačke kulture koja je, paradoksalno, već osvajala socijalističku svakodnevicu.

	Miško Šuvaković