Početna stana
 
 
     

 

Poslovna etika i prosečan Srbin

U praksi i dalje lutamo između mitova o poslovnoj etici i negacije svakog morala u biznisu
Kad želimo da donesemo koliko-toliko ispravan sud o nekom poslovnom potezu koji zadire i u sferu moralnosti, ne smemo izgubiti iz vida činjenicu o neizbežnom postojanju višestrukih aršina. Ista osoba jednu te istu poslovnu odluku može da procenjuje potpuno oprečno. Na primer, u zavisnosti od toga da li gleda iz pozicije zaposlenog u kompaniji ili pozicije vlasnika određenog broja akcija iste kompanije. Izbor ugla gledanja obično zavisi od toga gde se očekuje veći priliv novca. Taj ugao se obično proglašava jedino ispravnim. Interesantno je da, u navedenom primeru, veoma mali broj akcija u vlasništvu pojedinca uopšte ne ublažava kontraste, čak ih pojačava, usled komotne pozicije nekog ko zahteva što veću dividendu, a lično ne donosi teške moralne odluke.
Ni najveći igrači u svetu biznisa nisu pošteđeni nedoumica oko same metodologije procene. To nije ona teza o stalnom sukobu između korporacijskog u top menadžeru i njegove lične etike. To je zaista teška unutrašnja borba. Normalno da to u sebi nemaju svi lideri i top menadžeri. One druge lepo opisuje jedna brodvejska predstava, gde postoji scena u kojoj se sreću dva već vremešna gospodina i pričaju o zajedničkim poznanicima. Kada neko od te gospode sa divljenjem saopšti da je jedan od poznanika u međuvremenu postao multimilioner, dobija ubitačan odgovor koji, otprilike, glasi: jaka stvar, to samo treba bolesno hteti!
Ali, i kod tih drugih postoji strah – strah od suda javnosti. Od nečeg što bi moglo da se materijalizuje kroz eventualni pad profita. Niko nije toliko »bolestan« da to ignoriše. Jer, poslovno okruženje je arbitar koji i presuđuje i zadaje tekuće parametre. Generalno, uzrok nastanka poslovne etike je večita sumnja u moralnost načina sticanja svakog velikog bogatstva. Teoretičari tu obavezno napomenu i ogroman uticaj religije na formiranje osnovnih etičkih principa nekog društva. Ali, u praksi, jedinu pravu silu koja može da izvrši presiju indukuje javno mnenje. Nažalost, mi i dalje lutamo po teoriji, zagubljeni između mitova o poslovnoj etici i totalne negacije svakog morala u biznisu.
Šta nam govori praksa? Setite se koliko je samo napora i prisile (uredbama) morala da uloži Narodna banka Srbije da bi zaštitila građane od zakamufliranih kamatnih obaveza pri podizanju kredita. Veliki broj banaka je, naime, svesno dovodio u zabludu klijente, koristeći se njihovom neupućenošću u kamatnu terminologiju i način obračuna. Opšta glad za novcem (kreditima) učinila je da javno mnenje ne reaguje adekvatno (ne žigoše takve i ne kazni ih padom interesovanja za kredite, odnosno padom profita), pa je NBS morala da interveniše. Drugi primer vezan je direktno za proces tranzicije. Nije tajna da su neki poslodavci štitili sebe prisiljavajući novozaposlene da pre stupanja na posao potpišu blanko zahtev za jednostrani raskid ugovora na sopstvenu štetu. Postepenim izmenama zakonske regulative u oblasti radnog prava skoro da je nestala potreba za takvim vidom tajne (nemoralne) zaštite interesa poslodavaca. Sadašnji zakon o radu je daleko od zadovoljavajućeg (sigurno će biti predmet daljih rasprava), ali oslobađanje od neradnika i nestručnih više ne stvara noćne more poslodavcima. I time eliminiše svaku dilemu o tome da li se štititi na pomenuti način ili ne.
U svetu je već duži niz godina, a na sreću odnedavno i kod nas, popularna lepeza aktivnosti koje se podvode pod termin korporacijskog društveno odgovornog ponašanja. Ideja je da uspešna kompanija, mimo svojih zakonskih obaveza (pre svega poreskih), jedan delić zarade »vrati« kroz programe usmerene na poboljšanje kvaliteta života u sredini u kojoj deluje. Obično je reč o dobro osmišljenim akcijama koje treba razlikovati od klasičnog sponzorstva, gde se novac neretko ulaže da bi se dobila neka konkretna protivusluga. Uzgred, jeste li uočili da ekološke filmove i serije sve više sponzorišu baš najveći zagađivači? Pokušavaju da malim parama istovremeno poprave imidž kompanije i operu savest zbog onoga što lično čine. Ipak, količina ukupne neetičnosti u biznisu, kao što je rečeno, prvenstveno zavisi od toga koliko je sredina osetljiva na to i spremna da se organizovano suprotstavi. Ovaj zaključak jeste delimično pojednostavljen i idealizovan, ali nije daleko od istine.
  Dragan Kostić
 
»Trudbenik« – paradigma stradanja i borbe radnika
1-30. 04. 2010.
     


Danas

 
 
 
 
Copyright © 1996-2010