U Srbiji nikada nije postojala jasno definisana lista prioriteta na kojoj bi združeno radili svi članovi sistema, uz anticipaciju sopstvenog udela u zajedničkom poslu. Državni sistem, kao sinergički okvir koji diktira kretanja u ostalim društvenim sistemima i podsistemima, nikada nije imao kohezivnu snagu, jer nisu postojali prioritetni zadaci oko kojih bi se složila većina. Ljudi na vlasti nisu bili koordinatori i realizatori dogovorenih aktivnosti. Informacije iz bazičnog kulturno-istorijskog okruženja pristizale su parcijalno, isprekidane iracionalnim preprekama, pa su tekle divergentno, meandrirajući kroz tkivo sistema u neočekivane pravce, poprimajući neočekivane obrte.
Interiorizacija smušenih i neuobličenih simbola uslovljavala je da se lična spoznaja i socijalizacija ličnosti odvija deficijentno sa sumnjivim testom realnosti, lišenim logičkog mišljenja i zaključivanja. Mišljenje kao skup mentalnih, pretežno simboličkih procesa kojima se shvata i unosi red u spoljašnju i unutrašnju realnost, gubi kognitivne komponente i biva izloženo velikim uticajem emocija. Tada se umesto čvrste misaone strukture koja nalaže da se zaključci donose na osnovu validnih činjenica, javlja mišljenje kao ispunjenje želja. Ono ima prividnu logičnu strukturu, ali korespondira isključivo sa željama subjekta, ne poštujući test realnosti.
U nedavnom istraživanju stavova javnog mnenja postavljeno je pitanje da li ispitanici veruju da Kosovo može da bude integralni deo Srbije. Više od osamdeset procenata je odgovorilo odrečno. Usledilo je pitanje šta bi trebalo činiti u takvom slučaju, a odgovor je bio da je neophodno nastaviti borbu za očuvanje teritorijalnog integriteta države.
Stavovima koji ne korespondiraju s aktuelnom realnošću barataju i predstavnici političkog establišmenta. Na ličnom nivou, većina njih poseduje i može da koristi logično mišljenje. Sa tog nivoa mogu i ispravno da detektuju pravce društvenog kretanja, ali kada treba da se pokrenu kreativne akcije koje bi omogućile da se s optimalnim ulaganjem sistem dovede u stanje rasta i razvoja, upadaju u mrežu spletenu od zatečenih i novonastalih interakcija, koje njihove aktivnosti izmeštaju na novu ravan funkcionisanja i udaljuju ih od osnovnog pravca u kojem je trebalo da delaju. Sa tog nivoa oni prestaju da postoje kao autonomne ličnosti, i prestaju da koriste lične stavove. Postaju elementi mehanizma odvojenog od osnovnih zakona po kojima funkcioniše većina stanovnika države. Zakoni formirani u njihovom podsistemu proistekli su iz specifičnog načina sagledavanja realnosti, koje je kreirano izmenjenom strukturom mišljenja. Logičko mišljenje se prevodi na magijski nivo, koji omogućava da želje diktiraju kognitivne relacije. Ljudi iz sistema vlasti sopstvene želje projektuju u realnost onih u čije ime odlučuju i veruju da će ponuđena fikcija da bude introjektovana kao relevantna vrednost. Iako ih realnost svakodnevno demantuje, nisu prisiljeni da svoje modele delovanja menjaju, jer su zaštićeni mrežom ispletenom od međusobnih interesa i međuzavisnosti čije ih sadejstvo štiti od odgovornosti.
Da bi funkcionisala pravila po kojima je dozvoljeno sve što ne ugrožava nosioce funkcija neophodno je da se poništi svaka veza s opšteprihvaćenim pravilima koja treba da važe za većinu članova državnog sistema. Takva socijalna sabotaža može da se izvede ponovnim posezanjem za magijskim mišljenjem koje je pretežno nekognitivnog porekla i nije podložno formalno logičkom zaključivanju. Saopštava se specifičnim simbolima i jezičkim kovanicama, čiji je sadržaj rasplinut, uopšten ili teško objašnjiv. Uopštenost i višeznačnost određenog termina oslobađa od potrebe za doslednom klasifikacijom i anticipacijom redosleda budućih poteza. »Suverenitet« i »teritorijalni integritet«, fraze koje su svakodnevno prisutne u vokabularu političara, postale su aksiom koji ne trpi nikakva preispitivanja i kao takav ima neograničenu upotrebnu vrednost kad god je potrebno da se govori a da se ništa konkretno ne kaže.
Bežeći od suštine problema koji su se nagomilali tako da zaprepašćuju svojim pretećim sadržajem, narodni poslanici magijskim ritualima žele da novim slikama prikriju prljavštinu koju su godinama stvarali. Crveni tepih i gardisti u plavim uniformama treba da predstavljaju granicu prema onima koji ne mogu da zakorače na stazu za odabrane. Preko crvenog tepiha mogu da koračaju oni koji su se odvojili od siromaštva, nezaposlenih i gladnih, očajnih i izgubljenih.
U ime naroda koji je u njihovom magijskom mišljenju uobličen u pojam bez značenja neće doneti deklaraciju o Srebrenici, neće prihvatiti razgovore sa predstavnicima kosovskih Albanaca i bez razmišljanja će izjaviti da će između Evrope i Kosova izabrati Kosovo.
Sve izrečene besmislice i sva nedela javna i tajna prete da poljuljani državni sistem dovedu u stanje entropije. Nespremnost odgovornih ljudi da se funkcionisanjem države pozabave na drugi način i nemoć građana trenutno su u stanju patološke ravnoteže koja po prirodnim zakonima ne može dugo da traje. Pravci budućeg kretanja sve su neizvesniji ali je izvesno da ih neće trasirati magijsko mišljenje i magijski rituali.