Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Da bi se prošlo kroz četiri stranice teksta, u prošlom broju Republike, koji je potpisan imenom Ivan Ahel, potrebna je količina energije nesrazmerno velika dobijenom utisku da je autor hrabar i sasvim nesvakidašnji polemičar.
Kako je moje ime, pored ostalih, pomenuto u reagovanju na napise u Republici, pa mi je još i urednik skrenuo pažnju na to, pročitao sam tekst iz prošlog broja pod naslovom »Tranzicione teškoće Srbije«, rasprostranjen na stranama 13–16. Pošto posle čitanja pomenutog sastava nemam na koga da se žalim, a i autor piše »da ostvarena razmena diskursa doprinosi boljem razumevanju ove problematike i zato je neophodno da se ona nastavi«, saopštiću nekoliko utisaka koje sam stekao.

Na početku, reklo bi se da g. Ahel pokušava da sažme stavove autora sa kojima, izgleda, želi da polemiše. On to čini krajnje odlučno, hrabro zanemarujući šta je u stvari ko napisao, pa i da li je neko nešto uopšte napisao. Revnosno postavljajući svoju tezu – meni, na primer – pripisuje da sam napisao nešto šta nikada nisam: »dole gazde, živeli radnici«, »jedino su radnici sposobni da izvedu firmu iz krize«, »da država preuzme ulogu poslodavca«, »spasonosna ideja je organizovanje radnika u nova udruženja«, »bitno je da država osigura radnicima trajan posao« itd. Da bi mu izlaganje početne teze išlo što lakše, g. Ahel autore članaka sa kojima, izgleda, želi da polemiše, jednostavno zbirno imenuje: »oni u svojim analizama«, »oni tvrde«, »kroz sve članke provlači se«, »članci se bave«, »po njihovom mišljenju«...
Taman kada sam počeo da se ljutim, naiđem na tumačenje g. Ahela za slučajeve spornih privatizacija, da »konačnu ocenu o spornoj situaciji daje samo sud«. Drugim rečima, on misli da niko drugi, pa ni mi u Republici, ne bi smeli da dajemo »ocenu o spornoj situaciji«. Baš na tom mestu sledi stav g. Ahela da je »Fenomen čovek znatno složeniji pojam i ne može se pojednostavljeno definisati preko zaposlenja; država i vlasnik preduzeća nikako ne mogu da odrede suštinu slobodnog ljudskog bića«. Tako i gospodin Ahel, međutim, u nastavku svoga teksta, na pune četiri stranice sebi dopušta baš da »ocenjuje spornu situaciju«, mada je to prethodno rezervisao samo za sud. Tada me je prošla ljutnja a obuzelo interesovanje da shvatim o čemu je ovde zapravo reč.
Pokazalo se da stavovi i imena autora sa kojima je izgledalo da će se polemisati – nisu važni jer neke polemike i neće biti. Još kada sam pročitao naredni stav da su »plemenite emocije autora hvale vredne jer ispoljavaju veliku brigu za ugrožene radnike«, naslutio sam da je reč o nečemu poetičnijem od običnog sučeljavanja činjenica. (Jedino ovde ću se suprotstaviti g. Ahelu, pošto mene nisu vodile plemenite emocije dok sam pisao o razaranju privrede u Srbiji, već pretežno – kada je reč o emocijama – ogorčenje i strah.)

Čini mi se da je ispod privida polemike ovde skriven jedan katehizis (verska pouka) tranzicije. G. Ahel piše u nastavku, za ranije pomenute pisce članaka u Republici, da »oni koriste pogrešne premise za svoja zaključivanja jer zamenjuju pojam tranzicije sa pojmom privatizacije i to je izvor i uzrok svih njihovih zabluda«. On tvrdi da je tranzicija »skup drugih, daleko važnijih činilaca« pa prelazi na njeno tumačenje: »Pojam tranzicija označava svaki prelaz iz stanja A u stanje B, s tim što u društvenim kretanjima koja se obavljaju u nepovoljnim uslovima ovo putovanje može biti bolno«. Zatim autor smatra da »tranziciono putovanje treba učiniti što bržim i što bezbolnijim« i zaključuje da je »u tome sva mudrost uspešne tranzicije«. Kasnije dodaje i: »Mudrost je iznalaženje načina da se tranzicioni sindrom što bezbolnije prevaziđe«.
Kao što ne otkriva tajnu ovoga »kamena mudrosti«, g. Ahel ne objašnjava ni svoju veru u tranzicione mitove koje ispoveda: »Pojam tranzicija koristi se da označi nameru istočnoevropskih država i bivše SFRJ da ostvare ubrzani prelaz sa neefektivnog centralno-planskog socijalističkog i samoupravljačkog vođenja države na daleko efektivnije decentralizovano poslovanje«. Zatim piše da će tranzicija, kroz privatizaciju i restrukturiranje, dovesti do formiranja novih i modernih preduzeća. »Ona će poslovati na slobodnom tržištu pod jasno definisanim uslovima.« Postindustrijsko društvo tržišne privrede »zasnovano je na svekolikom takmičenju individua i privrednih subjekata«, a, pored toga, »zakonitosti tržišne privrede ne dopuštaju da se ljudi fiktivno zapošljavaju u ime jeftino proglašene ‘socijalističke’ humanosti«.
Dalje g. Ahel niže još puno takvih tranzicionih apoteoza, dok u stvarnosti Srbije gotovo da ničega od toga nema – ni namere države nego iznuđenog rata i razaranja, ni novih modernih preduzeća nego sve manje starih, ni slobodnog tržišta nego sve više monopola – već vidimo samo »tranziciono putovanje« puno bolova, bez neke isceljujuće mudrosti, a i bez uverljivog dokaza da su ti bolovi neizbežni.

U nastavku svog teksta g. Ahel pokazuje zašto je nesvakidašnji polemičar. Sada niže ocene i stavove za koje se ne sećam da ih je ijedan autor u Republici osporavao: »Tranzicija Srbije počela je sa desetogodišnjim zakašnjenjem i totalno urušenom privredom«; »Nakon 2000. godine Srbija prolazi kroz faze prigušene i manipulativne tranzicije«; »Nastalo je katastrofalno stanje privrede Srbije koja je danas nesposobna za tržišnu utakmicu«; »Srpska privreda ne može se oporaviti preko modela prodaje društvenih i državnih preduzeća ratnim profiterima čiji su potencijali da realizuju razvoj izuzetno mali«; »Privatizacija u Srbiji traje dvadeset godina i najbolja preduzeća otkupili su ratni bogataši«; »Nažalost, država nastavlja prodaju na licitacijama kao da je sve u redu«; »Realizacija ovakve privatizacije je velika obmana naroda«; »Političke partije Srbije na vlasti imaju male potencijale da radikalno rešavaju tranzicione probleme i finansijski zavise od tajkuna monopolista«.
Sledi još ovakvih stavova sa kojima bih se, na primer, ja lako složio a neke sam već ranije i potpisao. G. Ahel, međutim, zaključuje kako je njegovo »sagledavanje tranzicionih problema Srbije i načina za njihovo rešavanje bitno različito od sagledavanja datih u analiziranim člancima«. Pa neka mu bude...