U prethodnom broju Republike objavljen je članak Ivana Ahela »Tranzicione teškoće Srbije« u kojem se kritikuju tekstovi Ivana Zlatića, Slavoljuba Kačarevića i Nebojše Popova, takođe objavljeni u Republici u brojevima 460–461 i 462–463. Ahelova kritika je uglavnom zasnovana na pogrešno interpretiranim stavovima koje zastupaju pomenuta tri autora tako da Ahel polemiše sa nečim što oni nisu rekli. Osim toga, Ahel kompleksnu i konkretnu problematiku koju iznose ovi autori, pre svega kada pišu o problemima preduzeća čiji su radnici članovi Koordinacionog odbora radničkih protesta, redukuje na pojednostavljene ideološke stavove koji navodno veličaju samoupravljanje a preziru profit. Pošto je kritički deo svog teksta upotrebio kako bi trojici autora, pre svega Ivanu Zlatiću, neosnovano zalepio ideološku etiketu zastupnika »levičarske samoupravne ideje: dole gazde, živeli radnici«, Ahel zatim prelazi na reprodukovanje osnovnih postavki neoliberalne ideologije, koja nimalo ne trpi predstavljanje radničkog organizovanja i udruživanja u pozitivnom kontekstu i vidi ih samo kao smetnju reformama i tranziciji.
Ahel, na primer, kaže kako Ivan Zlatić zastupa stav da je profit nešto nemoralno i društveno štetno. Zlatić, nasuprot tome, u stvari piše o konkretnim slučajevima u kojima vlasnik uništava firmu zarad kratkoročnog profita, koji pravi na uštrb svih drugih potencijalnih profita koji bi mogli nastati u slučaju da je proizvodnja očuvana. Najočigledniji i najpoznatiji primer je kada vlasnik kupi fabriku, sklapajući ugovor u kojem se obavezuje da će održati kontinuitet poslovanja, a zatim fabriku namerno gura u stečaj kako bi kasnije, kad se reši radnika i obaveze da očuva proizvodnju, prodao atraktivno građevinsko zemljište na kojem se fabrika nalazi a čija tržišna vrednost nije ušla u cenu po kojoj je on kupio fabriku. Nigde Zlatić ne govori o profitu kao o nečemu nemoralnom i štetnom po društvo već, štaviše, piše o slučajevima u kojima kršenje privatizacionog ugovora dovodi do uništenja fabrike i njene proizvodnje od koje jedino može da nastane profit. Osim toga, ako se profit upotrebljava na privatna putovanja vlasnikove supruge, koja je »igrom slučaja« i predsednicaNarodne skupštine Republike Srbije, a ne na

»nepodobnim« vlasnicima (hotel »Jezero« iz Vrnjačke Banje i veledrogerija »Vetprom« iz Sombora su slučajevi u kojima se vrlo verovatno desio ovakav scenario), takvi primeri u stvari samo potvrđuju da problem neuspeha srpske tranzicije treba tražiti u sprezi između korumpirane države i novih vlasnika, a ne u nekakvom povlađivanju vlasti zahtevima radnika, koje postoji samo u ideološkom bunilu srpskih neoliberala. U stvarnosti, samo najuporniji radnički kolektivi, spremni na teška odricanja i velike rizike, uspeli su da svoja preduzeća sačuvaju od propasti u koju su ih vodili neodgovorni kupci, uz saglasnost Agencije za privatizaciju.
Osim toga, Ahelov tekst sadrži neprecizne informacije o načinu kontrole privatizacionih ugovora. Ahel kaže da je Agencija za privatizaciju dužna da prati i kontroliše savesnost poslovanja i realizaciju dogovorenog investiranja (što je tačno), a ako smatra da je vlasnik nesavesno poslovao i da je izvršeno investiranje sporno, tada ona angažuje ovlašćenu revizorsku ustanovu da izvrši ocenu u kojoj je meri ono saglasno ugovornim obavezama, a zatim konačnu ocenu o tome da li treba raskinuti privatizaciju daje sud. Zapravo, Zakon o privatizaciji predviđa da Agencija za privatizaciju sama kreira, sprovodi i kontroliše proces privatizacije. Izmene Zakona iz 2005. godine Agenciji su dale još veću moć, omogućivši joj da jednostrano raskine ugovor o privatizaciji ukoliko u postupku kontrole, koji sama vrši, utvrdi da su vlasnici kršili ugovorne odredbe. Ovakva centralizacija moći je Agenciju učinila primerom »kadijskog sistema« bez premca u dva veka dugoj istoriji moderne Srbije, a to je učinjeno upravo u ime koncepta tranzicije za koji se zalaže Ivan Ahel. Naravno, vrlo brzo se ispostavilo da isključivanje radnika, ali i drugih učesnika privatizacije, iz kontrole ovog procesa nije dovelo do brzine i veće efikasnosti procesa, već ga je samo učinilo manje demokratskim i, kao što je to još krajem 2003. godine uočila Zagorka Golubović, potpuno izdvojenim iz »šireg konteksta institucionalnih i ekonomskih reformi«. Sud se pojavljuje kao akter u raskidu privatizacije jedino u slučajevima kad Agencija za privatizaciju računa na njegovu standardnu sporost u rešavanju slučaja, kako bi što duže odugovlačila rešenje problema i skinula sa sebe odgovornost zbog neizvršenja kontrole sprovođenja kupoprodajnih ugovora.
Ahel ostavlja utisak da slabo poznaje situaciju u preduzećima čiji su radnici postali članovi Koordinacionog odbora radničkih protesta, o čemu govori činjenica da on tvrdi da je reč o »nerentabilnim« preduzećima koja »ne mogu da osiguraju profit«. Nerazumljiva je Ahelova potreba da nas ubedi kako je gubitak radnog mesta normalna pojava i kako svi treba da se naviknemo na to. On kaže kako je ukidanje nerentabilnih preduzeća suština tržišne privrede nigde ne spominjući na osnovu čega tvrdi da se radi o nerentabilnim preduzećima. Zapravo, radi se o vrlo profitabilnim firmama za naše uslove koje su se vrlo dobro snalazile na tržištu dok je postojala volja da se u njima održi kontinuitet poslovanja koje je postojalo pre privatizacije. Međutim, ukoliko njihove vlasnike ne zanima proizvodnja, ili firmom rukovode na način koji upropašćava proizvodnju, prirodno je da će se radnici organizovati i podsetiti državu da je sa novim vlasnicima sklopila ugovor o prodaji i da, ukoliko se odredbe tog ugovora ne poštuju, ugovor treba da bude raskinut a rukovođenje firmom poveri nekom ozbiljnijem nego što su to bili Ranko Dejanović, Jovica Stefanović Nini ili Nebojša Ivković, kad se već o tome nije razmišljalo na vreme.
Ne treba biti ideološki zadrt i kriti da su u nekim slučajevima radnici kao mali akcionari mnogo odgovorniji vlasnici i menadžeri firme pa je tako, na primer, menadžment »Jugoremedije«, postavljen od skupštine akcionara a sačinjen od samih radnika, poveo fabriku na put oporavka i uspešnog poslovanja.
Radnicima, osim toga, egzistencija zavisi od opstanka fabrike i radnog mesta, pogotovo u slučaju »Zastave elektro« ili »Ravanice«, gde je reč o poslednjim opstalim fabrikama u gradu, i gde su skoro nikakve šanse za pronalaženje novog zaposlenja. Njima je s razlogom neshvatljivo zašto bi propale firme koje nalik još uvek neprivatizovanoj »Ravanici« posluju s dobitkom i redovno isplaćuju zarade, ili nalik »Zastavi elektro« čiji su radnici ostvarili odličnu saradnju sa multinacionalnom kompanijom »Delphi«, koja je iz Rače morala da ode zbog finansijskih špekulacija vlasnika Ranka Dejanovića. Radnici su se u ta dva slučaja pobunili pre svega jer je proizvodnja bila ugrožena od strane vlasnika, u slučaju »Zastave elektro«, i od strane Agencije za privatizaciju, u slučaju »Ravanice«. Uništavanje takvih preduzeća (srećom u ova dva primera je uništavanje sprečeno na vreme) zaslužuje naziv deindustrijalizacija. Falsifikovanje stvarnosti i neosnovano predstavljanje tih preduzeća nerentabilnim je pokušaj ideološke legitimizacije procesa deindustrijalizacije. S obzirom na to da su državne agencije odgovorne zbog propasti tih fabrika jer nisu pravovremeno reagovale na neispunjavanje vlasnikovih privatizacionih obaveza, država bi trebalo da je dužna da nadomesti štetu načinjenu industriji, malim akcionarima i radnicima, i da finansira oporavak preduzeća dok se ne pokrene proizvodnja. Ako radnici ne nateraju državu da snosi odgovornost za poteze koje preduzima, onda se u našem društvu nikada neće uspostaviti bilo kakva pravila koja bi nas čuvala od svojevoljnosti ekonomskih moćnika koji svoje bogatstvo grade u sprezi sa aktuelnom političkom elitom. Tako da takvo radničko organizovanje ne samo da nije štetno i »usmeravanje u pogrešnom pravcu«, kao što tvrdi Ahel, već je u ovom trenutku najdemokratskija inicijativa koja postoji u ovom našem društvu potpuno zbunjenom po pitanju opšteg interesa.
Zatim, kada Ahel kritikuje Popovljevu upotrebu termina »suvišni ljudi« on kaže: »Fenomen čovek je znatno složeniji pojam i ne može se pojednostavljeno definisati preko zaposlenja; država i vlasnik preduzeća nikako ne mogu da odrede suštinu slobodnog ljudskog bića«. Šta odgovoriti na ovako nešto!? Dakle, nema veze ako ne primamo platu i ako nemamo šta da jedemo, rekao bi Ahel, fenomen čovek je znatno složeniji pojam, ješćemo sutra, posle tranzicije...
Na ovakvim pogrešnim čitanjima Ahel gradi većinu svojih kritika upućenih na račun Ivana Zlatića, Slavoljuba Kačarevića i Nebojše Popova. Međutim, njegova kritika je samo uvod i povod za Ahelovo nekritičko recitovanje neoliberalne ideologije prema kojoj kao da se profit umesto očuvanjem i unapređenjem proizvodnje i industrije pravi prodavanjem magle.
Ahel tvrdi da piše tekst kako bi osvetlio i one strane upropašćavanja srpske privrede koje su tri kritikovana autora zanemarila, ali osim ponavljanja onoga što je već postalo opšte mesto, ne vidi se šta je osvetljeno njegovim tekstom. Jurišnička neoliberalna retorika, uvek spremna da nas uverava kako ne postoji smislena alternativa kapitalizmu, nekritički reprodukuje stereotipe o nepotrebnosti radničkog organizovanja i radničkog uključivanja u osmišljavanje ozbiljnih demokratskih alternativa, političkih i ekonomskih. A ko god brani radničko pravo na organizovanje izvan okoštalih sindikalnih organizacija i uključivanje u demokratsko oblikovanje društva odmah dobije etiketu zastupnika radničkog prevrata i »povratka na staro«. Ne treba da čudi niz Ahelovih pogrešno interpretiranih stavova drugih autora, jer zastupnici određene ideologije, pa i ove trenutno dominantne – neoliberalne, mogu da polemišu isključivo sa konkurentskim ideologijama, dok stvarnost i činjenice bivaju na sve moguće načine sabijani u ideološke okvire, i u takvim diskursima imaju manju važnost.
Koordinacioni odbor radničkih protesta zaslužuje svu moguću podršku demokratske javnosti, jer se hvata u koštac s onim problemima koje većina gura pod tepih nadajući se da će ih rešiti prepisivanje pravila na kojima počivaju zapadna društva ili ekonomski eksperti, ali neki pošteniji od trenutno prisutnih. Stvaranje ozbiljnog, nezavisnog i demokratskog radničkog pokreta u društvu koje je upropašćeno korupcijom i borbama za političku prevlast složen je posao ali nužan. Što pre se ugledne institucije, mediji i pojedinci oslobode podržavanja i reprodukovanja ropskih ideologija koje se predstavljaju u obliku zdravorazumskih, neupitnih istina, pre će se razvejati idejna i egzistencijalna konfuzija koja svakodnevno pritiska i uništava život i slobodu.

	Milenko Srećković