K. kao Kačarević

Slučajem Slavoljuba K. srpske vlasti mogle su da manipulišu po nikakvoj ceni, ali kada je on dobio svoje puno prezime, kada je postao personalizovan do te mere da su se neki ljudi identifikovali s njim, počinjao je više da ih košta nego što im donosi

U rano popodne 27. oktobra zazvonio je telefon Slavoljuba Kačarevića, glavnog urednika malog srpskog onlajn portala Balkanmagazin. Javio se. Sa druge strane čuo je muški glas koji se predstavio kao čovek iz SBPOK, policijske formacije koja se bavi organizovanim kriminalom.
Na ovom mestu vredi nakratko zastati zbog jedne psihološke igre koja nije bez značaja za nastavak priče. Naravno, policajac se javio sa broja koji Kačareviću nije bio poznat. Opet, uobičajeno je da svet sa velikim brojem kontakata u svojim telefonima, poput Kačarevića, bude pomalo ležeran prema pozivima sa nepoznatih brojeva. Jedni se na njih ne javljaju nikad, drugi u zavisnosti od vremena i raspoloženja. Kačarević se javio bez razmišljanja. Teško da je od svakog poziva sa nepoznatog broja očekivao da bude iz policije, ali ljudi ponekad budu dovedeni u psihološke situacije kada moraju da se javljaju na sve. Po pravilu, to rade kada imaju neku zlu najavu, pritisak, situaciju koja im sužava prostor slobode. (I to je ona blaga prednost sa kojom startuje svaki sistem kada reši da se sruči na glavu bilo kom pojedinačnom dvonošcu.)
Kačarević je već nedeljama živeo pod nekom vrstom pritiska iako nije verovao da bi mogao biti uhapšen. Samo glup čovek ne bi zaključio da je javna kampanja koja je trajala nekoliko meseci protiv njegovog rođaka i bivšeg poslodavca Radisava Rodića, vlasnika listova Glas javnosti i Kurir, bila priprema za Rodićevo hapšenje i brisanje njegovih novina iz medijskog prostora. Protiv Rodića su po novinama i televizijama otvarane afere, kriminalna i poreska policija proveravale su njegovo poslovanje i sve je ukazivalo na to da za tog čoveka više nema mesta u prostoru za koji je vlast u Srbiji toliko zainteresovana. Rodićeva žilavost i odolevanje u toj borbi samo su naivne mogle da ubede da bi on iz toga mogao da izađe kao pobednik. Oni sa nešto životnog i političkog iskustva znali su da će njegovom otporu biti srazmeran i odgovor vlasti, brutalniji što otpor bude veći.

Dan u policiji

Iako uljudan, glas policajca je bez dugačkog uvoda saopštio telefonom Kačareviću da se odmah javi u policiju. »Ne može odmah, može li za dva sata?« Naravno, odmah, pa još kada dolazi iz policije, pomalo je ponižavajući rok za ozbiljnog čoveka. »Ne može, mora odmah.« Da bi bio uverljiviji, policajac je Kačareviću dao do znanja da zna gde se trenutno nalazi i koliko mu vremena treba da dođe u policiju. Onda, odmah. (Na tom mestu prednost sistema već postaje ozbiljna, čovek počinje da fizički doživljava dužinu njegove ruke i prvi put se suočava sa vlastitim slabostima.)
U policijskoj stanici Kačarevića očekuje novo iznenađenje. Kako je, u vreme pada Miloševića, proveo nekoliko godina kao direktor Rodićeve kompanije »Manami«, očekivao je da ga pitaju o njenom poslovanju. Uostalom, već je o tome dao gomilu izjava, samo dve poreskoj policiji za poslednjih mesec dana, a pre toga finansijskoj policiji i policiji za privredni kriminal. Ali ovaj put policajci mu otvaraju temu o kojoj nikada pre nije bilo ni reči: čitaju mu nekakav zahtev za kredit Komercijalnoj banci, koji je potpisao kao direktor »Manamija«. Policajac mu je dao do znanja da kredit nikad nije vraćen banci. Kačarević, kaže, ne može odmah da se seti o čemu se radi, bilo je to pre osam godina. Iznenađenje je bilo utoliko veće što je policija do tada protiv Rodića potezala razne stvari, najčešće utaju poreza, o kojoj se pisalo i u novinama, ali ovo sa kreditom bilo je nešto do tada novo. Kačareviću je bilo čudno, čak i da je sve bilo tako, zašto se policija bavi nevraćenim kreditima. Ili je u Srbiji između banaka i privrede kao obezbeđenje kredita počela da se pojavljuje policija?
Ipak, kaže, posle prvog iznenađenja nije bio mnogo nemiran. Ni u jednom trenutku nije mu izgledalo drugačije nego da je reč o gluposti i da policajci nemaju ništa konkretno već da, suočeni sa nedvosmislenim političkim nalogom, u mraku pipkaju protiv Rodića i pokušavaju da napipaju bilo šta. Posle par sati razgovora Kačarević i njegov advokat napuštaju policiju i razilaze se ne razbistrivši sasvim nedoumicu šta je policija zapravo htela. Kačarević odlazi kući da se odmori, ali iste večeri javljaju mu da je Rodić uhapšen u jednom restoranu na Autokomandi.

Pođite s nama

pravde. Kako je red i da država uvek galantnije raspolaže vremenom od uhapšenog, tamo će ga držati desetak sati, kada će ga saslušati istražni sudija. Taj ponor vremena, kažu oni kojima su se događale slične stvari, trenutak je kada u uhapšenom čoveku kulminira osećaj poniženja. Nešto kao prva

Dva procesa

gotovo sve od njegovog Kurira jeste bilo novinsko đubre, s tim što sve od novinskog đubreta nije bilo Kurir, što je u medijskoj čaršiji bio samo razlog više za odijum na Rodića. Otuda su, instruirani iz tužilaštva, mediji, neki sa posebnim zadovoljstvom, započeli kampanju. Neki elektronski mediji objavljuju da je uhapšen zbog zloupotrebe položaja već onog prepodneva kad ga je policija pokupila ispred stana i kada mu još policijski pritvor još nije bio određen. Novine su kasnije dopunile priču pišući kako su Rodić i Kačarević uhapšeni zbog zloupotrebe službenog položaja i od toga protivpravno stečene koristi. To bi imalo da znači kako su njih dvojica uzeli taj kredit od banke kojom je – ni to nije bez značaja – kasnije sa svojim ljudima ovladao Mlađan Dinkić, strpali pare u džepove, a onda je došla policija i prekinula ih kada im je bilo najlepše. Svi urednici i novinski opinion makeri znali su da, iako Rodić nije cvećka, on i Kačarević sede u pritvoru po

Novinari u slobodno vreme

Koliko god bio darovit i izuzetan, nijedan dvonožac nema nikakvih šansi protiv države, čak ni one najneorganizovanije. Ali ima trenutaka kada u sistemu stvari počnu da izmiču kontroli. Izgledalo je kako je hapšenje Kačarevića događaj koji pažnju javnosti neće držati duže od jednog dana, tim pre što mediji nisu pokazivali ni bilo kakav senzibilitet prema tom slučaju ni solidarnost prema njemu. Ali ono što nije smeo da razume medijski kartel, razumeli su novinari.
Dva dana posle hapšenja Udruženje novinara Srbije postavilo je na svoj sajt peticiju kojom se zahtevala Kačarevićeva odbrana sa slobode. Ni od toga se nije mnogo očekivalo. Ali za samo nekoliko dana više od petsto novinara potpisalo je peticiju. U toj iznenadnoj provali podrške nije bilo najvažnije što su među potpisnicima bili uglavnom svi koji u toj profesiji još nešto znače. Važnije je bilo to što su među potpisnicima bili ljudi, čak i neki glavni urednici medija koji su prethodnih dana protiv Kačarevića i Rodića započeli kampanju. Uz malo ironije, moglo bi se reći da su novinari ono što nisu uspeli da urade na svom poslu i u svojim medijima, uradili u slobodno vreme.
Mogla bi se istraživati motivacija tolikog broja novinara da traže slobodu za Kačarevića, tek reklo bi se da njihov lični odnos prema uhapšenom kolegi i njegov ugled koji je uživao nisu bili sve, možda čak ni presudni. Bila je to neka vrsta protesta unutar profesije koja knjiži svoje najgore dane za poslednjih pola veka, koja je ponižena krizom, niskim i neredovnim platama, sramnim zakonom o informisanju, političkom i tajkunskom cenzurom.
I tu se stvar nekako prelomila: svet koji je izdao politički nalog da Rodić i Kačarević budu uhapšeni, na trenutak je shvatio da može da uradi sve što hoće, ali ne sve, i ne zauvek. Jasno je, dakle, da su ova dvojica uhapšena po političkom nalogu, jedan zato da bi bio eliminisan, drugi po svoj prilici kao kolateralna šteta ili da bi se navukao dovoljan broj optuženih kako bi Rodić prešao u nadležnost specijalnog suda kao šef organizovane kriminalne grupe. A takve grupe ne čini jedan čovek, tako da se valja pobrinuti i za ostale. Kao, na primer, za Kačarevića. Mediji lojalni vladi, što će reći skoro svi, pokušali su da na njih dvojicu zalepe onaj obavezni komad blata koji sledi u takvim situacijama. Ali blato se nije zalepilo, posebno ne za Kačarevića. Razlog: iluzorno je očekivati da će čitaoci poverovati u ono u šta nisu poverovali sami novinari i urednici koji su učestvovali u tom lepljenju blata.

Uvek mogu da te uhapse

	Željko Cvijanović