Poželevši da svoju novostvorenu mladu ličnost prikaže u najboljem svetlu, Evropa je obukla prekrojeno, ali ipak poznato, staro odelo. Ujedinjeno kraljevstvo je, u ime ostvarenja sopstvenih interesa i očuvanja pozicije »u srcu« Unije, pristalo da, umesto svog kandidata Tonija Blera, posednika obilatog iskustva kretanja u vodama međunarodnih političkih poslova, za predsednika zajednice jednoglasno bude izabran Herman van Rompuj, aktuelni premijer Belgije i predstavnik konzervativnog krila Hrišćansko-demokratske i flamanske partije. Diplomirani filozof tomista i doktor ekonomskih nauka, bez naročitog iskustva u vođenju spoljnih poslova i poznat po oštrom protivljenju bližih odnosa sa Turskom, iako navodno važi za pomiritelja, svojim stavovima prema muslimanskim zemljama pridobija i simpatije rasista i krajnje desnice.
U poslovima potvrđivanja novog-starog identiteta Unije na međunarodnom planu, kao protivteža odricanju od jačeg sopstvenog uticaja u Evropskoj uniji, Velika Britanija daje svoj doprinos preko malo poznate, takođe bez iskustva u spoljnim poslovima, baronice i laburiste Ketrin Ešton, novog visokog predstavnika Unije za spoljne poslove.
Iako se od evropskih zvaničnika može čuti da, sa formalne tačke gledišta i u duhu Lisabonskog sporazuma, novostvorene funkcije u EU neće doneti ništa novo u pogledu politike proširenja, mogućnost da na mesto predsednika Evropskog saveta dođe neka izražena ličnost i priznati partner tumači se kao pretpostavka da do određenih pomeranja ipak dođe. Poruka koju Evropa emituje u svet, izborom hrišćanskog demokrate Hermana van Rompuja, u Belgiji i Evropi cenjenog čoveka od kompromisa i nepristrasnosti u pitanjima objedinjavanja jezički podeljenog belgijskog društva, kao i vlasnika uverenja da će »univerzalne vrednosti koje su na snazi u Evropi, i koje predstavljaju fundamentalne vrednosti hrišćanstva, izgubiti na životnosti uključivanjem tako velike islamske zemlje kakva je Turska«, podseća, ipak, na neka starija vremena.
Privilegiju da primenjuju klasično međunarodno pravo, koje je nekada predstavljalo ekskluzivan sistem evropskih sila, imale su samo one zemlje koje su bile dokazani subjekti hrišćanskog međunarodnog prava, uz uslov dostizanja stepena civilizacije koji bi omogućio da država bude sposobna da poštuje njegova pravila. Novim licem spoljne politike EU, koje će predstavljati predsednik koji veruje da članice Unije moraju biti hrišćani, urušavaju se šezdesetogodišnji napori da Turska, sekularna država sa pretežnim muslimanskim stanovništvom, ostane na putu uključenja u ono što je danas vladajući evropski sistem pravila i vrednosti. I to u presudnom trenutku istorijskih zbivanja na Bliskom istoku, određenih iranskim nuklearnim programom u kojem se Turska trudi da posreduje, krupnim zaokretom u smislu zahlađenja odnosa sa Izraelom, i težnjom pobožnih muslimana na vlasti u Turskoj da povrate uticaj svoje zemlje na svetskoj pozornici. Takvim stavom Evropa ljubomorno zadržava ekskluzivnost sopstvenog sistema za sebe samu, pokazujući istovremeno antiislamsko i antitursko raspoloženje.
Sve to je, međutim, tesno povezano sa napredovanjem Srbije ka članstvu u Evropskoj uniji. Iako će se, kako stvari stoje, Srbija naći na beloj šengenskoj listi pre nego što je bilo planirano, kao rezultat pokazivanja evropske »dobre volje u vreme Božića«, mogućim povezivanjem sticanja statusa kandidata sa približavanjem Turske EU čitava stvar se dodatno komplikuje. Naime, u kontekstu već pokazane želje za usporavanjem procesa pristupanja zemalja zapadnog Balkana Uniji, i pored toga što se politička volja za daljim napredovanjem tog procesa ne dovodi u pitanje, ono bi, međutim, učinilo bližim trenutak kada će Evropa morati konačno da se izjasni i u pogledu članstva same Turske. I obrnuto, tvrde upućeni u evropske prilike.
Možda bi u tom kontekstu trebalo posmatrati i činjenicu da bi novi srpski patrijarh, ukoliko se predviđanja pokažu kao istinita, mogao da postane mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije. Ako je suditi prema njegovim izjavama, integracija u Evropu koja se ne temelji na hrišćanskim vrednostima, Evropu bez boga, neće biti visoko među prioritetima uticajne Srpske pravoslavne crkve. U suprotnom, ličili bismo na, kako je rekao, »slepce koji padaju u istu jamu«

	Matja Stojanović