Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Ove jeseni i zime, nekadašnje članice Varšavskog ugovora svode račune svoje dvadesetogodišnje tranzicije iz realnog socijalizma sovjetskog tipa ka evrokapitalizmu. Usput, sećaju se one euforije iz zime 1989, pada Berlinskog zida, simbola nemačke i evropske hladnoratovske podele. Ređaju se jubileji i svečanosti. EU je odahnula baš ove godine: usvajanjem Lisabonskog sporazuma ona sistemski obezbeđuje funkcionisanje sve mnogoljudnije unije u koju su primljene sve zemlje nekadašnjeg »lagera«. Poslednje, Rumunija i Bugarska, početkom 2007.

I danas, međutim, nema ubedljivog objašnjenja šta je izazvalo raspad, tragediju i zaostajanje SFRJ i zemalja njenih naslednica, od kojih je jedino Slovenija uspela da, do sada, izbegne zajedničku gubitničku sudbinu. Te 1989. počeo se ubrzavati proces disolucije zajedničke države. Pre dvadeset godina, dramatično je obeležavana šestota godišnjica Kosovske bitke. Na Gazimestanu na Kosovu, u Kninu, prizivanjem novih poraza. Nekoliko meseci kasnije, na referendumu o predsedniku Predsedništva Srbije, novembra 1989, Milošević dobija 86% glasova. Bilo je jasno da će ga Srbija pratiti ma kuda da krene...
U EU, pored zadovoljnog pogleda na proteklih dvadeset godina evropskog nimalo idiličnog usaglašavanja, čuju se i glasovi samokritike pa i upozorenja. Glavni, personalni, »krivac« za ujedinjenje Nemačke i rušenje Moskvi satelitskih režima, nekadašnji predsednik SSSR Mihail Gorbačov, pomalo sa gorčinom gleda na sadašnje svetske prilike i upozorava najmoćnije lidere sveta da ne odgovaraju adekvatno na izazove koji su im ispostavljeni. A danas su to, smatra lider perestrojke, klimatske promene i sve veće razlike između bogatih i siromašnih. U njegovim nastupima, godinama iza odlaska sa funkcije, nikada nije bilo trijumfalizma. Gorbačov, svetski heroj, nije bio ni izdaleka tako popularan u svojoj zemlji, od koje mu je ostala samo Jeljcinova Rusija. Ipak, većina zemalja nekadašnjeg SSSR mirno se »razdružila« i okrenula »nacionalnim« državama. I u tome, sigurno, ima nekog »gorbizma«.

Ipak, mislilo se da će sve biti bolje i brže. Ne krije se da još ima značajnih razlika u ekonomskom napretku dva dela jedinstvene Nemačke. Nekadašnje područje DDR ostvaruje 35% manji BDP od zapadnog dela. Građani Rumunije i Bugarske, iako članice Unije, imaju manje prihode od građana Srbije, a još uvek trpe visoku korupciju i ostatke organizovanog kriminala. U Mađarskoj je nedavno jedna anketa pokazala zapanjujući podatak: 36% anketiranih smatra da je diktatura bolja od demokratije! Vidi se da su građani nezadovoljni i tranzicijom u oblasti ljudskih prava: u većini zemalja lustracije i ako je bilo bila je površna i neravnomerna, otvaranje ili selektivno otvaranje dosijea pobudilo je podjednaka nezadovoljstva i zbrku, ali je najgori deo svakako ekonomska tranzicija, pa restitucija itd. Sve zemlje oslobođene SSSR-a nisu primenile iste mere, pa je tako u Mađarskoj bivša socijalistička nomenklatura postala vlasnik velikog dela nekada »društvene« privrede.
Nedavno je jedan protestantski sveštenik, sada predsednik odbora za ljudska prava u mađarskom parlamentu, ispričao u Beogradu kako je odmah nakon pada Zida shvatio da je nastalo veliko pretrčavanje: njegov lični decenijski špijun pojavio se kao predstavnik Crvenog krsta u prihvatnom mađarskom logoru za izbegle Nemce iz DDR. Zanimljivo je danas ponovo pročitati razgovor Vaclava Havela i Adama Mihnjika iz 1991, »Postkomunizam – krajnje čudna epoha«, u kojem oni nadugačko raspravljaju o dvogodišnjoj tranziciji, sa puno dilema i neizvesnosti. Havel na početku razgovora kaže da je »isključen globalni povratak komunizmu, vraćanje istorije na Staljinovo ili Brežnjevljevo vreme«. Iako je taj proces po njemu »nepovratljiv« – »mogući su lokalni povrati«. »Na primer«, kaže Havel, »u nekoj od sovjetskih republika nomenklatura može prefarbati zastavu nacionalistički i, oslanjajući se o nekadašnju partijsku hijerarhiju, pokušati da obnovi nešto što bi podsećalo na prethodni sistem«. Slutnja Havela najizrazitije je »zaživela« u današnjoj Belorusiji, ali je u Srbiji i Crnoj Gori (na koje on verovatno nije mislio), te 1991. već bila stvarnost.
Povodom praznika pada Zida, Havel svet vidi još složenijim: »Era totalitarnih sistema uopšte nije završena. Iskorenjeni su totalitarni režimi u klasičnom obliku kakve znamo iz perioda Praškog proleća, ali se rađaju novi kao daleko sofisticiraniji načini kontrole društva«.
Kada se danas pogledaju izjave, govori i intervjui Slobodana Miloševića s kraja 80-ih, on izgleda kao neobično vičan populista koji, kako kaže Havel, vešto komponuje »socijalističke tradicije« sa »nacionalnim dostojanstvom«, pominjući često reč »reforma«, podsmeva se intelektualcima koji godinama političarima pišu govore, pominje svoje saradnike – nove mlade stručnjake, porodične ljude koji žive u malim stanovima, kao »sav normalan svet«. Zaista, ko je Miloševiću pisao te govore?

ekonomskog funkcionisanja manjinskih zajednica, posebno invalida, školske politike i protiv kažnjavanja dece batinama. Osnovala je forum poslodavaca za osobe sa invaliditetom, a ubrzo pošto je postala jedna lady stala je na čelo Doma lordova. Toni Bler nije dobio podršku najjačih EU pregovarača, kao ni dugogodišnji premijer Luksemburga Žan Klod Junker. Bler nema više podršku velikog dela evropske levice, pa je »pristao da odustane«, u zamenu za neku drugu »kombinaciju« sa Ostrva. Zanimljivo je da je izbor lidera EU napravljen na nekoj vrsti »tajne«, radne večere o čijem toku se za sada ništa ne zna. »Netransparentnost« je odmah kritikovana u evropskoj štampi, kao i izbegavanje da se na čelo EU dovedu »jaki«, svima poznati lideri.
Ipak, EU sabija svoje redove, ulazeći u novu etapu političkog razvoja. Trebalo bi je sada više posmatrati kao celinu, od 490 miliona ljudi, sa BDP od 18.700 milijardi dolara. SAD, kao glavni partner ali i takmac, imaju gotovo dvesta miliona stanovnika manje i za oko četiri hiljade milijarde dolara manji BDP. I ne samo to, ratovi mobilišu 250.000 Amerikanaca, a samo 3.800 Evropljana je u međunarodnim misijama. Naravno, ovlašćenja američkog predsednika veća su od evropskog, ali je on biran na neposrednim izborima, a ne kompromisom država, kao evropski. Daleko veći izazov danas su EU odnosi sa Rusijom, ogromnim kontinentalnim susedom, ali i pitanja njenog vlastitog proširenja kojem se zapadni Balkan toliko nada.

I za Srbiju je ova godina, već na kraju, veoma važna. Očekivano dobijanje bezviznog režima sa zemljama Šengen zone i manje očekivano, ali moguće, podnošenje kandidature za članstvo u EU. Ima mišljenja da približavanje zapadnog Balkana Briselu sve više u EU kalkulacijama zavisi od njihovog istorijskog osvajača – Turske. Navodno, brzina rešavanja balkanskog pitanja diktiraće i tempo izjašnjavanja Brisela o turskom članstvu. O toj stvari, već dugo, postoje različita mišljenja. Najjači – Nemačka i Francuska, Turcima nude »privilegovano partnerstvo«, ali ne i članstvo, ali turski evrofanovi se raduju izboru Flamanca Van Rompuja jer je Belgija podržavala turske ambicije. Turska je sa svoje strane odlučila da se prilagođava: Kurdi će postati vidljivi. Ipak, Nemačka strepi od turske »invazije« koju je već doživela u obliku svoje najveće ekonomske emigracije. Tako pitanje »evropskog identiteta« postaje krajnje složeno i za mnoge EU članice problematično. Prema istraživanju sociologa Srećka Mihailovića, u Srbiji 71% građana »karakteriše« evropski identitet, ali je ustanovljena i česta korelacija između »evropskog identiteta« i odbacivanja nacionalnih manjina, između ostalog.
Tada najduži boravak Mihaila Gorbačova u jednoj stranoj zemlji, poseta SFRJ 1988, nije ostavio posebnog traga na ondašnje političare. Nekako se smatralo da je pojava političara kao što je Gorbačov i nekakva naša zasluga jer mi smo bili »nešto između«. Pad zidova sovjetske imperije u ovdašnjim medijima dobio je veliki, pozitivni publicitet. Izveštavalo se sa lica mesta, čak i u stilu ratnih reportera, kao iz Bukurešta. Promene na istoku posmatrane su i kao posledica »naše podrške«. Podsećalo se na to koliko su drame Vaclava Havela izvođene baš ovde, da su ljudi iz »lagera« sa divljenjem i zavišću pogledali na naše italijanske cipele i crvene pasoše. U tom samozaboravu bilo je i puno nezadovoljstva tadašnjim stanjem, ali suviše malo samosvesti o (pritajenoj) realnosti. A 1991, kada je pokušan državni udar i Gorbačov sa porodicom bio kidnapovan, već ustoličena nova politička nomenklatura antibirokratske revolucije, sa neskrivenom radošću, pratila je događaj, nadajući se »povratku na staro«.
Timoti Garton Eš koji je 80-ih jedno vreme boravio u Istočnom Berlinu, u knjizi Dosje – lična istorija, suočen sa svojim detaljnim dosijeom Štazija pod nazivom »Romeo«, kaže: »Kad uporedim Štazijev izveštaj i svoj dnevnik vidim da su to dve verzije istog dana. ‘Osoba’ opisana hladnim okom koje je zapažalo samo spoljne manifestacije i moj subjektivni, emocionalni opis. Ali kakav je to poklon sećanju – Štazijev dosje«.