Obama, Buš i latinoamerički pučevi

Imanuel Volerstin

Nešto čudno se dešava u Latinskoj Americi. Latinoameričke desne snage uspevaju bolje i više za vreme američkog predsednika Baraka Obame nego što su uspevale za vreme osam godina predsednikovanja Dž. V. Buša. Buš je predvodio veoma desni režim, koji je bio izvan simpatija narodnjačkih snaga u Latinskoj Americi. Obama, s druge strane, predvodi centristički režim, koji pokušava da ponovi »politiku dobrog susedstva«, koju je proklamovao Frenklin Ruzvelt, kao način signaliziranja kraja direktne američke vojne intervencije u Latinskoj Americi.
Za vreme Bušovog mandata, jedini pokušaj ozbiljnog puča, podržanog od SAD, bio je protiv Uga Čaveza u Venecueli 2002. godine, a i taj je propao. Njega je pratio niz izbora širom Latinske Amerike i Kariba, u kojima su kandidati levo od centra pobedili u skoro svakom slučaju. To je kulminiralo na sastanku u Brazilu 2008. godine, na koji SAD nisu ni bile pozvane, i na kojem je predsednik Kube Raul Kastro bio slavljen kao pravi heroj.
Otkako je Obama predsednik, dogodio se jedan uspešan puč u Hondurasu. Uprkos Obaminoj osudi državnog udara, politika SADje ostala dvosmislena, a vođe puča pobeđuju, ostajući malo na vlasti, do sledećih izbora za novog predsednika. Levičarski katolički predsednik Fernando Lugo, u Paragvaju, upravo je izbegao vojni puč. Ali njegov desničarski potpredsednik Federiko Franko manevriše kako bi dobio podršku nacionalnog parlamenta, neprijateljski raspoloženog prema Lugu, za državni udar u formi impičmenta. A vojska zbija redove u drugim zemljama. Da bismo razumeli ovu vidljivu anomaliju moramo da pogledamo unutrašnju politiku SAD i kako ona utiče na američku spoljnu politiku. Nekada su, ne tako davno, dve velike partije predstavljale obuhvatne koalicije socijalnih snaga, u kojima je unutrašnja ravnoteža svake od njih bila unekoliko desno od centra za republikansku partiju, i unekoliko levo od centra za demokratsku partiju.
Pošto su dve partije sve prekrivale, izbori su težili da forsiraju predsedničke kandidate iz obe partije više ili manje prema centru, da bi se pobedila relativno mala frakcija glasača, koji su bili »nezavisni« u centru.
To više nije slučaj. Demokratska stranka je i dalje ista, široka koalicija kakva je uvek bila, ali se republikanska stranka pomerila daleko prema desnici. Što znači da republikanci imaju manju bazu. I logično je da su u velikoj izbornoj nevolji. Ali, kao što vidimo, to tako ne funkcioniše.
Vrlo desne snage, koje dominiraju republikanskom partijom, visoko su motivisane i veoma agresivne. One nastoje da se oslobode svih i svakog republikanskog političara koga smatraju suviše »umerenim« i da ojačaju uniformno negativan stav republikanaca u Kongresu prema bilo čemu i svemu što Demokratska stranka, a posebno predsednik Obama, može da predloži. Politički kompromisi više nisu poželjni. Čak sasvim suprotno. Republikanci su pod pritiskom da marširaju po muzici jednog bubnja.
U međuvremenu, demokratska stranka postupa na način na koji je uvek postupala. Njena široka koalicija kreće se od levice do unekoliko desno od centra. Demokrate u Kongresu troše najveći deo svoje političke energije pregovarajući jedni sa drugima. Što znači da je vrlo teško dobiti podršku zakonima, što upravo gledamo u pokušaju reforme sistema zdravstvene zaštite SAD.
I, šta to znači za Latinsku Ameriku (i druge delove sveta)? Buš je mogao da dobije skoro sve što je želeo od republikanaca u Kongresu, u kojem je imao jasnu većinu prvih šest godina svog režima. Stvarne rasprave su se vodile u Bušovom unutrašnjem izvršnom krugu u kojem je, u osnovi, dominirao potpredsednik Čejni prvih šest godina. Kada je Buš izgubio kongresne izbore 2006. godine, Čejnijev uticaj je opao, a politika se lagano menjala.
Bušova era je bila obeležena opsesijom Irakom i, u mannjoj meri, ostatkom Bliskog istoka. Nešto energije je ostalo za postupanje sa Kinom i Zapadnom Evropom. Latinska Amerika je bledela u pozadini. Za svoju frustraciju, desnica Latinske Amerike nije dobila uobičajenu vrstu angažmana u njenu korist, što je očekivala i želela.
Obama se suočava sa sasvim različitom situacijom. On ima sasvim različitu bazu i ambiciozni program. Njegov javni položaj se ljulja između tvrde centrističke pozicije i umerenih levo od centra gestova. Ovo njegovu političku poziciju čini bitno slabom. On je razočarao levičarske glasače, podstaknute za vreme izbora, koji se u mnogim slučajevima politički povlače. Realnost svetske depresije čini da se i neki njegovi centristički nezavisni glasači povlače zbog straha od narastajućeg nacionalnog duga.
Za Obamu, kao i za Buša, Latinska Amerika nije na vrhu prioriteta. Međutim, Obama (za razliku od Buša) snažno se bori da održi glavu iznad političke vode. On je vrlo zabrinut povodom izbora 2010. i 2012. godine. A to nije bez razloga. Njegova spoljna politika značajno je pod udarom potencijalnih uticaja ovih izbora.
Desnica Latinske Amerike izvlači korist iz teškoća Obamine unutrašnje politike da bi sebe ojačala. Ona vidi da on nema političku energiju da joj pomrsi račune. Osim toga, svetska ekonomska situacija osujećuje izabrane režime. A u Latinskoj Americi danas izabrane su partije levo od centra.
Ako bi Obama imao neki značajan politički uspeh sledeće dve godine (pristojan zakon o zdravstvenoj zaštiti, stvarno povlačenje iz Iraka, smanjivanje nezaposlenosti) to bi umanjilo snagu povratka latinoameričke desnice. Ali, da li će on imati taj uspeh?

Komentar br. 269, 15. novembar 2009.
Prevela Borka Đurić