Po isteku dogovorenog roka, Štrajkački odbor je za 1. septembar prijavio policiji nastavak protesta na Terazijama do ispunjenja zahteva – raskida kupoprodajnog ugovora sa Dejanovićevima. Tončev 31. avgusta preko telefona moli predsednika Štrajkačkog odbora Slobodana Gajića da odustane od protesta i obećava da će sutradan lično doći u Raču da izvesti štrajkače o preduzetim merama. Pošto je Ivičin Ivica ponovo slagao (ukupno treći put, ako dobro brojim, nakon pregovora na pruzi kod Lapova i onih od 12. avgusta), Gajić nastavlja pripreme za protest, ali mu privatni prevoznici iz Kragujevca redom otkazuju autobuse. Jedni zbog toga što nemaju raspoloživih vozila, drugi u poverenju priznaju da im je policija zapretila vanrednim tehničkim pregledom i finansijskom inspekcijom ukoliko prevezu štrajkače za Beograd. Gajiću zatim preti račanska policija, zbog čega se grupa radnika 1. septembra uveče demonstrativno okuplja ispred lokalnog

SUP-a. Tončev ponovo poziva Gajića, zakazuje sastanak Štrajkačkog odbora sa Dačićem za 2. septembar ujutro i nudi prevoz policijskim automobilom. Štrajkački odbor najpre odbija da krene za Beograd bez ostalih radnika, ali posle dužeg ubeđivanja ipak pristadoše da saslušaju šta ministar ima da kaže. Dačić im ujutru saopštava da se gospođa Slavica veoma potresla zbog čitave afere, te je svu noć u ložnici probdela moleći bračnog druga da joj više ne diže pritisak i da se, ovako ili onako, otarasi proklete fabrike. Ranko ne bi od kamena, pa je ministar tako
		Diego Velázquez, The Forge of Vulcan, 1630.

mogao da saopštiŠtrajkačkom odboru konačnu odluku da će Dejanovići pokloniti fabriku radnicima. U izjavi datoj medijima istog dana, gazda poručuje: »Uveren sam da će državni organi ispitati sve navode koji su sračunati na rušenje mog ugleda, poštenja i časti i da će, u skladu sa zakonom, reagovati. A vama želim u smutnim vremenima istinu, zdravlje i posao. Svojih akcija se odričem u vašu korist, vaš Ranko Dejanović«.
Štrajkači preko medija odgovaraju da su zadovoljni razvojem situacije, ali da im ne pada na pamet preuzimanje uprave nad fabrikom koja samo njima duguje oko 200 miliona dinara. Dakle, Dejanović im, pošto je izgubio sve poslove i doveo »Zastavu elektro« u blokadu, poklanja da sami sebi vraćaju ono što im on duguje. Povrh svega, kroz poklon će potonuti odgovornost za kršenje ugovora o privatizaciji, za lažno investiranje, falsifikovan revizorski izveštaj, propuste Agencije za privatizaciju prilikom kontrole...

*

U međuvremenu, na štrajku u beogradskom »Srboleku«, koji su svojim prisustvom podržali zrenjaninski radnici iz »Šinvoza« i BEK-a, postiže se dogovor da Štrajkački odbori ova tri preduzeća, zajedno sa kolegama iz »Zastave elektro« (sa kojima su Zrenjaninci o istoj stvari počeli razgovor na protestu 11. avgusta), oforme Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji. Već 7. septembra Koordinacionom odboru se pridružuju i štrajkači »Ravanice«. U utorak 8. septembra ujutro, oko 150 radnika »Zastave elektro« ponovo dolazi na Terazije. »Naoružani« su madracima, vrećama za spavanje, ćebićima, mukom i upornošću. Nisu zatražili sastanak sa predstavnicima Agencije, niti dostavili bilo kakav dopis, samo su seli. Zna se zašto.
Prvi dan je počeo bez mnogo nerviranja zbog očekivane ravnodušnosti medija. Očekivane, jer još uvek je sve bilo već viđeno, pa bi prva pouka za sve buduće demonstrante glasila: prilikom razmatranja odluke o privremenom prekidu protesta (u smislu znaka dobre volje prema vlastima, ili iz bilo kog drugog razloga osim svoje iscrpljenosti), imajte u vidu da ćete u slučaju povratka na ulice pažnju privući jedino ako ponovite ili nadmašite nivo medijskog cirkusa do kog ste već bili stigli prethodnog puta; drugim rečima, ako imate kapaciteta da terate do kraja ne obraćajte mnogo pažnju kad vam kažu da ste zadrti i nedokazani.
U 3 popodne na Terazije stiže oko sto radnika nekadašnjeg građevinskog giganta, preduzeća »Trudbenik« iz Beograda, koji su slučajno zakazali protest za isti dan. Dočekani su aplauzom. Njihovi predstavnici odlaze na pregovore sa direktorom Agencije, vraćaju se bez ikakvog dogovora. I u ovom slučaju Agencija tvrdi da nije nadležna za raskid ugovora.

*

Ugovor o prodaji »Trudbenika«, kao i nekoliko drugih preduzeća prodatih iz restrukturiranja (»Rekord«, »Filip Kljajić«), karakterističan je po tome što za kontrolu izvršenja obaveza praktično niko nije odgovoran. Restrukturiranje je obavljeno tako što je KMG »Trudbenik« preneo sve što je u kompaniji valjalo na ćerku firmu »Trudbenik gradnja« d.o.o., dok su na matičnom preduzeću ostali dugovi. Zatim je matično preduzeće prodalo ćerku firmu, a Agencija za privatizaciju se u kupoprodajnom ugovoru javlja kao »punomoćnik« prodavca; a u stvari, preduzeće u restrukturiranju ne sme da rashoduje zarđao ekser ako prethodno nije pitalo Agenciju za privatizaciju, pa ne treba biti profesor Pravnog fakulteta da bi se zaključilo da je formalni prelazak moćnika na mesto punomoćnika trebalo da dovede tačno do konfuzije u kojoj za žalbe radnika na kršenje ugovora na postoji adresa.

*

Drugi dan i prva noć ispred Agencije već su pobudili pažnju medija. Na konferenciji za štampu 9. septembra u podne na Terazijama, pored članova Štrajkačkog odbora, govore zrenjaninski radnici koji su ponovo došli radi podrške, kao i Zoran Bulatović, vođa protesta radnika Tekstilnog kombinata »Raška« iz Novog Pazara.
Sad bi, pretpostavljam, trebalo da kažem nešto elegantno, nešto odmereno i taktično, ali pošto takav inače nisam, a ne želim da prećutim, reći ću onako kako znam.
Zoran Bulatović nije fanatik. On je dobronameran, pametan i duhovit čovek, koji se suočio sa besmislenom situacijom – radnici su se zaključali u fabriku da bi blokadom skrenuli pažnju na sebe, a ispostavilo se da su, u stvari, oni blokirani spolja, jer nikoga nije interesovalo da li su se i zbog čega zaključali. Onda je uradio ono za šta je mislio da će probiti blokadu. Hoću da kažem, fanatik je Mlađan Dinkić, koji će spržiti sve oko sebe, pa naposletku i sebe, zarad ideje, ideje o moći. Zoran Bulatović je čovek u nevolji. Tog dana kad je došao na Terazije, štampa je objavila stav Ministarstva ekonomije da je stečaj »Raške« neminovan i neopoziv, i da država neće da se bavi »nasleđenim problemima«.
Drugo veče na Terazijama još uvek je bez ikakve reakcije vlasti. Živo se razgovara o eventualnoj promeni taktike.
Trećeg dana oko 11 sati pre podne Toma Veljković izjavljuje pred TV kamerama da će radnici otići pred strane ambasade da traže azil u nekoj državi gde se poštuje zakon, i usred intervjua kreće ka Knez Miloševoj ulici. Demonstranti polaze za njim, kamere

takođe. Policija pokušava da im prepreči put, ali tek kod Predsedništva uspeva da postavi kordon. Posle kraćeg guranja sa policijom povorka se zaustavlja. Ubrzo potom, Ivica Tončev poziva Štrajkački odbor na pregovore, a ostali se vraćaju na Terazije. Druga važna pouka: ako već morate da preduzmete nešto nepromišljeno, gledajte da to učinite pred kamerama. Na pregovorima se postiže sporazum u tri tačke: 1) da Dejanović svoje vlasništvo u »Zastavi elektro« ustupi državi, 2) da Vlada nakon preuzimanja fabrike radnicima isplaćuje zarade u visini republičkog minimalca, istovremeno tražeći novog kupca, 3) da se dug radnicima koji je napravio Dejanović isplati

novcem od sledeće prodaje fabrike. Što se rokova tiče, Dejanović će preneti svoje akcije državi u ponedeljak 14. septembra, a Vlada će primiti poklon na sledećoj redovnoj sednici u četvrtak 17. septembra. Štrajkački odbor se vraća na Terazije da sačeka pisani primerak sporazuma. Demonstranti počinju da se pakuju.
Oko 5 sati poslepodne na trg stiže Ivica Tončev i daje parče papira da odnesu Gajiću, koji sedi nekoliko metara dalje, u bašti »Kasine«. Gajić baca pogled na papir i mirno ga pruža nazad: »Vrati mu ovo«. Na papiru je odštampana Tanjugova vest da je postignut sporazum između Tončeva i štrajkača. Gajić i predsednik UGS Nezavisnost za »Zastavu elektro« Goran Stevanović polaze autom za Raču da sakupe još jedan autobus ljudi koji bi došli sledećeg dana da zamene najumornije.
Tončev se vraća nakon jednog sata sa saopštenjem Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja u kojem se navode odredbe sporazuma, potpisao Dinkić. Pre sledećeg četvrtka i sednice Vlade verodostojniji dokument nije moguće dobiti, pa štrajkači pristaju da se vrate za Raču. Gajić i Stevanović, negde na autoputu, prihvataju odluku zbora. Tončev brže-bolje nudi da obezbedi prevoz. Da mi je nekad neko rekao da ću 10. septembra 2009. godine u 8 sati uveče stajati na Terazijama i mahati za policijskim autobusima, odgovorio bih: »Ma, sve je moguće!«

Za vreme protesta na Terazijama štrajkački odbori »Raške« i »Trudbenika« pristupili su Koordinacionom odboru radničkih protesta u Srbiji, koji je svoj prvi sastanak održao 13. septembra u Zrenjaninu, ljubaznošću organizatora Zrenjaninskog antifašističkog festivala. Na sastanku je usvojena Platforma koju je potpisalo sedam članova Odbora, i dogovorena solidarna podrška u ostvarivanju pojedinačnih ciljeva svakog štrajka, kao i povezivanje sa drugim radničkim grupama u protestu.
Između dva četvrtka u Rači je neprijatna tišina. Ne bi bio ni prvi ni poslednji put da Dinkić izneveri obećanje dato u zamenu za prekid protesta, potpisano ili ne. Dovoljno je setiti se bombastičnih najava istrage u »Šinvozu« nakon smrti Radislava Stojanova na protestu u Beogradu januara 2007. godine.
U utorak 15. septembra Vladin Savet za borbu protiv korupcije obraća se premijeru Cvetkoviću dopisom u kojem potvrđuje navode Štrajkačkog odbora i predlaže pokretanje postupaka za utvrđivanje odgovornosti i naknadu štete. Pored pitanja koja je Štrajkački odbor već postavio, Savet skreće pažnju Vladi na nenamensko trošenje kredita koji je »Zastavi elektro« nakon privatizacije odobrilo Ministarstvo ekonomije. Radi se o 18,5 miliona dinara za isplatu zaostalih zarada; onih istih zaostalih zarada koje radnici sada ne žele sami sebi da vraćaju; onih istih zarada koje je Dinkić, prihvatajući Dejanovićev »poklon«, ponovo preuzeo kao obavezu države, umesto da postavi pitanje odgovornosti za proneverena sredstva koja je za isplatu zaostalih zarada 2006. godine odobrilo njegovo ministarstvo. Dakle, to je isti onaj Dinkić koji u slučaju TP »Raške« kaže da je stečaj neminovan i da ga ne zanimaju »nasleđeni« dugovi. Zanimaju ga samo oni za koje su odgovorni kolege ministri, njihovi finansijeri i skupštinski zetovi.
Sutradan, Savet je poslao novo pismo premijeru. Ispostavilo se da je pored kredita Ministarstva ekonomije Dejanović od Fonda za razvoj dobio još 150 miliona dinara i takođe ih nenamenski potrošio.
U četvrtak 17. septembra Vlada na sednici donosi odluku da preuzme »Zastavu elektro« od Ranka Dejanovića.
Dan kasnije Ministarstvo ekonomije odustaje od stečaja »Raške« i obećava privatizaciju. Potencijalni kupac, navodno, već postoji.
U ponedeljak 21. septembra radnici »Trudbenika« počinju proteste ispred Ministarstva ekonomije (zgrada Glavne pošte), sa zahtevom za kontrolu izvršenja kupoprodajnog ugovora. Vlasnik Dragan Kopčalić prihvata predlog Ministarstva ekonomije da kontrolu ugovora sprovede nezavisni revizor. Radnici takođe prihvataju predlog, ali donose odluku da ostanu u protestu ispred Ministarstva dok se kontrola ne izvrši.
U utorak 22. septembra Kopčalić izjavljuje za medije da je u njegovom preduzeću na delu »sindikalni terorizam kojim se vrši pritisak na državne institucije i na samu kompaniju kako bi se otela imovina koja je pošteno plaćena«. Istog dana, zastupnik državnog kapitala u »Ravanici« Slavoljub Popović, zbog čijeg imenovanja je i počeo štrajk u fabrici, podnosi ostavku, obrazlažući da »sa nerešavanjem nagomilanih problema u ćuprijskoj Ravanici i opstrukcijom privatizacije država pokazuje sopstvenu nemoć«.
U »Kažiprstu« 22. septembra, »profesor bezbednosnog menadžmenta« i privatni konsultant za udbaška pitanja Zoran Dragišić upozorava javnost da je trijumf desničarskih ekstremista prilikom zabrane Povorke ponosa zapravo samo početak i da sad treba paziti da se razne radikalne grupe, ne samo desničarske, već i anarhosindikalističke, ne stave na čelo radničkih protesta i tako ostvare svoje političke ciljeve.
I opet ništa iznenađujuće. Radi se samo o metastazi konfuzije koja se namerno stvara godinama. Vlast koja je preuzela obavezu da izgradi demokratsku državu na samom početku se potrudila da svojoj obavezi zametne trag i prevede je u »evropski put Srbije«, što se nimalo ne razlikuje od, na primer, nekih davnih priča o »švedskom standardu«. A kad se zahtev građana za demokratiju zameni zahtevima Evropske komisije, onda »modernizacija« zapravo znači da se partijska policija transformiše u agenciju za bezbednosni menadžment, da lopovi postanu industrijalci, a da se sve što jedna žena treba da zna svede na švedski sto, švedsku magičnu krpu i švedske akcione filmove. Zatim nastavite tim putem još nekoliko godina i dobićete upravo onakvu zbrku kakva danas vlada u Srbiji oko bilo kog važnog pitanja, počev od radničkih prava, zaključno sa pravima LGBT populacije, tačno tim redom.
Iznenađujuće bi jedino bilo ako bi se stvorila dovoljno jaka alternativa da konfuziju razbije. Da li se ona nalazi u radničkom pokretu koji upravo nastaje? Jedan programski dokument i nekolike gorke pobede nisu dovoljni da odgovore na ovo pitanje, ali obećavaju.

	Ivan Zlatić