međunarodnim okvirima.
Kao urednici Republike i prvi čitaoci Tepavčevih tekstova nalazili smo u njima odjek evropske prosvećenosti, primenu Kantovog gesla o »javnoj upotrebi uma« usred rastućeg bezumlja. Poznati srpski novinar i publicista Aleksandar Nenadović smatra da ti ogledi »dosežu sam vrh moderne političke analitike«.1 Autor je, mimo utabane akademske staze i bez ranije objavljenih radova koji bi ga preporučivali, od teksta do teksta, u kontinuitetu od osamnaest godina (1991–2008), upečatljivo izrazio potencijale svoga uma, raspoloživo znanje i iskustvo, i državničko, pišući jasnim i negovanim jezikom. Intelektualne i moralne domete ovih ogleda znali su da cene ne samo čitaoci Republike, kojih i nema baš previše, već i čitaoci drugih listova, u zemlji i inostranstvu, koji su ih prenosili i citirali. Istini za volju, treba reći da su u znatnom delu javnog mnenja, naročito onog koji je pod kontrolom vlasti i njoj ideološki srodne opozicije, ovi ogledi svih proteklih godina ostali mahom prećutani. Tepavca nema ni među inače brojnim autorima kojima su ukazivana razna priznanja.
Izdavanjem ove knjige, u kojoj se nalaze ogledi koji su gotovo svi (osim dva) već objavljeni u Republici, a za ovu prigodu minimalno redigovani, želimo da ove analitičke oglede izložimo kritičkom sudu najšire javnosti. Nadamo se da oni mogu biti od koristi nekadašnjim čitaocima za podsećanje, a novima, i u međuvremenu stasalima do građanskog punoletstva, podsticajni za samostalno razmišljanje o složenim temama. Računamo da javna upotreba vlastitog uma nije ničija privilegija već realna potreba svakoga kome je stalo do traganja za istinom o jednom van sumnje burnom razdoblju individualnog i kolektivnog života. Podstrek takvom čitanju i razmišljanju mogu naći, pored načina razmišljanja verbalno izraženog u ovde sabranim ogledima, i u kičicom ocrtanim likovima i zbivanjima istoga razdoblja, jednog takođe veoma cenjenog autora, Predraga Koraksića, čije smo karikature i ranije objavljivali, a ovde smo ih izabrali i tematski rasporedili da i bez teksta kazuju svoju »priču« o slikovitim likovima, sa ili bez državničkog formata, i o raznim stradalnicima, teže raspoznatljivim. Knjiga može da se lista i nezavisno od teksta, radi posmatranja karikatura.
Kada smo počeli da objavljujemo Tepavčeve oglede, čitaoci, iznenađeni promišljenim analizama i odnegovanim jezikom, raspitivali su se o autoru. (Inače, nagađalo se da su rani tekstovi Teofila Pančića u Republici potpisivani pseudonimom.) Mada je više godina delovao u kulturi, kao sekretar za prosvetu i kulturu, a potom kao direktor radija i televizije, te Politike, Mirko Tepavac je bio mahom poznat kao političar. Još kao zemunski gimnazijalac bio je skojevski ilegalac, potom partizan, partijski rukovodilac u Banatu, predsednik PK SK Vojvodine i član Predsedništva SKJ. Javnosti je najprimetniji bio kao ministar spoljnih poslova (1969–1972), gde su mu prethodnici bili Marko Nikezić i Koča Popović, s kojima je delio visok ugled, u zemlji i svetu. Priznanja za savesno i uspešno delovanje pratile su i razne intrige. Prigovarala mu se naglašena proevropska orijentacija, kritički stav prema ideologiji i politici SSSR-a (naročito tokom razgovora sa Brežnjevom i njegovim saradnicima 1971), realističke procene pokreta nesvrstanih i nepodobnost sve agresivnijem hrvatskom rukovodstvu u vreme uspona »maspoka«, kada su ga sumnjičili za unitarističku antihrvatsku zaveru, posebno zbog indicija o saradnji s ustaškom emigracijom. Očekivanja da će ga Tito jasnije i odlučnije podržati bila su uzaludna. O saradnji i razlazu Tepavca s Titom Aleksandar Nenadović sažeto svedoči: »Dok je na čelu jednog od najvažnijih resora radio kao Titov najbliži saradnik, bio mu je istinski lojalan. Ali se, za razliku od mnogih drugih, lojalnih, nije ustručavao da mu kaže u lice i ono što svemoćni šef nije voleo ni od koga da čuje: ne samo da drukčije misli, nego i da ne pristaje da mu pokorno služi samo da bi ostao u službi. Zato je potkraj 1972. morao da napusti službu, pošto je prethodno, pre konačnog raskida, dva puta podnosio ostavku. Prethodno, ili uporedo s tim, iz istog razloga – nepristajanja na pokornost – beznadežno se sukobio i sa moćnim Edvardom Kardeljom.«2 U javnosti je ostalo zapamćeno da je prilikom obračuna Tita i konzervativnog krila srpske partije s reformističkom strujom okupljenom oko Marka Nikezića, Mirko Tepavac istupio iz zvanične politike, zajedno s Markom Nikezićem, Kočom Popovićem, Latinkom Perović i drugima koji su ostali žigosani kao »liberali«.
Poslednji vidljiviji trag prisustva Tepavca u zvaničnom političkom životu tadašnje Jugoslavije bila je bučna kampanja »ispraćaja« sa javne scene u kojoj su se oglašavali i ratni veterani, razni aparatčici i sve glasniji arivisti. Ocrnjivali su ga zbog podozrevanja prema udbaškim metodama vladanja, zbog »antisovjetizma«, odsustva »klasnog pristupa« u spoljnoj politici, zbog simpatija prema studentskom pokretu ’68. Ubrzo je izbrisan i iz Enciklopedije. Povremeno su ga vraćali u javnost, da bi ga žigosali kao »srpskog neprijatelja«, potežući jedan njegov tekst, objavljen 1966. u Politici, u kojem je kritikovao nacionalističke tendencije izražene u Rečniku Miloša Moskovljevića koji je, kao narodni poslanik, ministar i ambasador, hijerarhijski bio daleko iznad samog Tepavca. Pripisivano mu je i vandalsko uništavanje Moskovljevićeve knjige, što je delo istih onih »struktura« koje su Tepavca i njemu slične, kao »nepodobne«, uklanjali s javne scene. A kako je jačala pročetnička ideologija i politika, tako je Tepavac postao sve poznatiji kao najgori »antičetnik«, što se u vreme dominacije nacionalizma uzima za vrhunski greh, ravan samo onom koji se, inače, obično knjiži »komunjarama«. Sve to ga ipak nije sprečilo da učestvuje u javnom životu. Kao učesnik pokreta građana za demokratske promene, Tepavac je najaktivniji u Evropskom pokretu u Srbiji. Ni na toj nezvaničnoj javnoj sceni nije bio nezapažen, i ne mimoilazi ga gnev raznih moćnika koji žigošu »mundijalizam«, i ne pominjući imena »sumnjivih lica«.
Upućujemo čitaoca na izvesne crte iz biografije našeg autora ne da bismo mu se divili nego da bismo bolje razumeli iz kakvog iskustva misli i piše. Sumarno i sumorno, sam Tepavac o svom životnom putu veli: »Rano rat, rano smrt, rano vlast, rano počasti... Rano i uvrede, pa relativno rano i pad! U pedesetoj godini života već sam bio penzioner.«3 Najteže su mu padale sumnje ratnih drugova koji su ga deset godina nakon torture i izbavljenja iz ustaškog zatvora (1942) saslušavali, ne verujući kako je uspeo da ostane živ, da bi ipak zaključili da nije poklekao pred policijom, da se časno držao pred »klasnim neprijateljem«. »U samo tridesetak godina aktivnog života bio sam«, kazuje on, »ponavljač i odlikaš, običan vojnik i visoki oficir, u rovovima i na dvorovima, u ritama i u fraku, pred strojem za streljanje i pred počasnim četama, na robiji i na državnom vrhu, na optuženičkoj klupi i u direktorskoj, ambasadorskoj i ministarskoj fotelji, tri puta hapšen u tri različite države, optuživan i od tuđih i od svojih, govornik na ilegalnim skupovima i za govornicom Ujedinjenih nacija... Suviše bure u malo vremena. Sve drame moga vremena su i moje sopstvene... Ne odričem se nijednog dela svoga života, ali da se još jedanput rodim, ne bih smeo da ga ponovim. Hvala, jedanput je bilo dosta!«4
Dabome, pažnji čitalaca preporučujemo tekstove a ne životopis autora. Budući da su tekstovi namenjeni objavljivanju u novinama, podrazumeva se poštovanje elementarnih zahteva novinarske profesije. Pre svega da je vidljiv povod za nastanak teksta a zatim slede sažete informacije o tome ko, šta, gde, kada, kako i zašto čini. To prvenstveno važi za medije s dnevnom frekvencijom. Mada i oni praktikuju istraživačko novinarstvo, ono se mahom upražnjava u nedeljnicima i dvonedeljnicima, kakva je Republika, koji su bliski periodičnim publikacijama, gde spadaju i naučni časopisi. Otuda je razumljivo što se u Tepavčevim tekstovima, pored površinskih slojeva, nalaze i oni dublji koji se tiču same pojave i njene suštine. Tako mogu da se prate suptilniji tokovi razmišljana ne samo autora o bitnim temama konkretnog trenutka a i dužeg razdoblja. Reč je o temama koje okupiraju svakog pojedinca i šire zajednice, države i državljane, kao što su rat i mir, sloboda i despotizam, autoritarnost i demokratija, fašizam i antifašizam, komunizam i antikomunizam, evolucija i involucija, reforme i antireforme, humanizam i nacionalizam, istina i laž, velike i male države, svetske sile i lokalne zajednice... U odnosu prema događajima, pojavama i temama primetna je i razlika među autorima tekstova i medija koji ih prenose, kako se odnose prema činjenicama, argumentima i koliko cene autonomiju, intelektualnu i moralnu, i vlastitu a i same publike. Postaje, tako, vidljivo i ko i šta je u službi raznih centara moći i njihovih propagandnih aparata, a šta je u funkciji autonomne upotrebe uma, i autora i čitalaca. Pojednostavljeno rečeno, Tepavčevi ogledi su mimo, i protiv, moćne i efikasne propagande straha, mržnje i nasilja, huškanja na zločine i njihovog pravdanja, prethodnog i naknadnog. U vreme opšteg urušavanja etike javne reči njemu su verovali oni koji prema pomenutoj etici nisu ravnodušni. Zbog skrupuloznog odnosa prema činjenicama, gipke misli i izraza, racionalnog ispitivanja argumentacije aktera i odvažnog formiranja i izricanja vlastitog suda, čitaoci su ga primali kao sagovornika koji podstiče na razmišljanje i dijalog.
Delikatnom ravnotežom analitičnosti i emotivnosti, bez ideološke zadrtosti i propovedničke nadmenosti, Tepavac razborito rasuđuje o zlodelima vlasti, i one kojoj je sam pripadao, koja se pozivala na komunizam, i ove koja se pokriva i pravda nacionalizmom. Kritički odnos prema svakom nacionalizmu najprimetniji je prema srpskom, jer ga, kao Srbina koji živi u Srbiji, najneposrednije pogađa i najviše ga se i tiče, kao žive osobe a ne nekakvog bestelesnog uma. On se ne odriče pripadnosti srpskom narodu i privrženosti Srbiji, već se jasno i odlučno suprotstavlja svima i svemu što uvaljuje i narod i državu u retko viđeno stradalništvo. Svoje ljudsko i autorsko stanovište sam Tepavac pregnantno definiše kada kaže da je prvo čovek pa onda Srbin, da je dom iznad domovine i da je sloboda važnija od države.5
Za razumevanje ovde sabranih analitičkih ogleda, kao i realnosti kojom se oni bave, bitno je i vrednosno stanovište autora. Prepuštajući podrobnijim analizama samih tekstova da se utvrdi kojim je sve vrednostima autor privržen, kako se grade prioriteti pa i celovita vrednosna lestvica, u njima su već na prvi pogled primetne dve vrline: istinoljublje i slobodoljublje. I kada ove vrline nisu masovna pojava, možda baš tada, ovi tekstovi privlače pojačanu pažnju, rekli bismo, kod pristalica različitih pa i suprotstavljenih vrednosnih sistema.
Ova knjiga je, kao što smo već pomenuli, namenjena kritičkom sudu javnosti. Smatrajući njen sadržaj vrednim šire pažnje javnosti, ne možemo da ne pomenemo da ni vrhunski dometi pameti i časti ne mogu da se uzmu za poslednju i presudnu reč, ponajmanje o jednom dramatičnom razdoblju koje još nije dovoljno proučeno i o kojem postoje mnoge kontroverze i neizvesnosti. I o onome što verujemo da znamo neophodna su nova preispitivanja, kritike i autorefleksije. Nadamo se da će to imati u vidu i čitaoci ove knjige.
Pomenimo na kraju još jedno moguće njeno čitanje. Budući da su mnogi istraživači srpske kulture uočili da joj, u dužem razdoblju, nedostaje postojan i pouzdan »kulturni obrazac«, ova knjiga bi mogla poslužiti kao jedan od podsticaja plodnog traganja za njim. Pretpostavljamo da će nam temeljnija znanja pre o kulturi nego o politici jasnije osvetliti naše doba.