Šanse kulture razuma*

Da bi neka kultura postala prosvećena, ona to može postati samo iznutra. Ne može doći na vrhovima bajoneta, kao što je dokazao španski ustanak 1808. Ne može nastati ni tako što će ljudi čitati naše govore i tekstove i ispitivati naše dokaze i predavanja. Potrebna je ogromna društvena transformacija poput one koja je preplavila Evropu s Protestantskom reformacijom, usponom srednje klase i dolaskom Prosvećenosti. Ukratko, nema lakog puta za stvaranje kulture racionalnih aktera. (...) Zapad je sada u položaju igrača u partiji šaha koji je stalno u defanzivi, čekajući potez daleko agresivnijeg protivnika. Mi smo potpuno izgubili istorijski trenutak – on je sada u rukama drugih, iako ne možemo posve znati kojih drugih. (...) Ako moderni liberalni Zapad želi da opstane, on mora

početi time što će priznati zakone moći koji upravljaju džunglom. Čak i ako ne želi da se povinuje ovim zakonima, on ih mora poznavati. On, na primer, mora shvatiti da su naše liberalne i rasprostranjene kulture razuma nepredviđeni izuzeci od ovih zakona; one se ne smeju uzeti kao dokaz da su zakoni džungle predodređeni da nestanu. Tamo gde je pleme jedina garantija bezbednosti i odbrane neke osobe, ljudi će nastaviti da se oslanjaju na svoja plemena i delovaće kao plemenski akteri jer je za njih racionalno da to urade. Na drugoj strani, racionalni akter ne može postojati ukoliko čitavo njegovo društvo nije uspelo da nekako izbegne zakonima džungle; racionalni akter zato mora prihvatiti da ako želi da ostane takav mora biti spreman da po svaku cenu brani tradicije i institucije društva koje mu omogućavaju tu opciju. Ako je sam sebe obmanuo do uverenja da su svi ljudi po prirodi racionalni akteri, tada će ostati potpuno nespreman za suočavanje s plemenskim akterom, čije ponašanje i postupci za njega neće imati smisla. Još gore od toga, pošto će racionalni akter biti sklon da omalovaži plemenskog aktera zbog iracionalnog ponašanja, neće uspeti da vidi da se u stvari plemenski akter, a ne on, ponaša racionalno u uslovima univerzalne borbe za opstanak i nadmoć. (...)|

Mada se prosvećeni tribalizam i kritički liberalizam mogu razlikovati kad se radi o ostvarljivosti ekspanzije njihove istorijski specifične kulture razuma širom planete, neće doći u sukob oko potrebe da svoju jedinstvenu kulturu razuma zaštite od mogućnosti da

bude ugrožena ili potkopana nekim apstraktnim idealom tolerancije koji tolerantne ljude i žene prisiljava da tolerišu one što nemaju interesa za tolerisanje drugih. Oni će, u tom smislu, biti kao grupa dečaka koji igraju bejzbol, gde su svi prihvatili pravila igre i spremni su da svoje sporove i sukobe rešavaju u skladu s tim neutralnim i univerzalno obavezujućim pravilima. Pošto su se svi obavezali da priznaju ta pravila, energično će iz igre izbaciti svakog novog igrača koji insistira da bude izuzet iz pravila što su ih prihvatili svi drugi igrači. Oni će to učiniti ne zato što osećaju ličnu antipatiju prema novajliji, već zato što svi znaju da ako jednom igraču bude dozvoljeno da određuje pravila za sebe, tada će igra bejzbola biti ubrzo ugrožena voljom za moć tog jednog igrača. On će uvek insistirati da bude po njegovom, zaobilazeći ili kršeći pravila kako njemu odgovara, i ono što je bila klasična igra bejzbola postaće vrlo brzo ogoljena borba za moć u kojoj će se odbijanje jednog igrača da igra po pravilima pretvoriti u sukob u kome niko neće igrati po pravilima i gde će svako biti
		James Abbott McNeill Whistler, Symphony in White, No. 2: The Little White Girl, 1864.

prisiljen ili da nameće svoju volju za moć ili da se pokori volji za moć najsnažnijeg i najnemilosrdnijeg kršioca pravila.
Ukratko, svi što se opredele za prosvećeni tribalizam i kritički liberalizam moraju biti kao dečaci u bejzbolu koji znaju da ako uopšte žele da igraju tu igru svi igrači moraju poštovati ista pravila i moraju insistirati da ih i svaki igrač mora poštovati. Slično tome, ako se želi postojanje neke rasprostranjene kulture razuma, onda oni koji su dovoljno srećni da budu članovi te kulture moraju biti podjednako kategorični u svojoj upornosti da svi drugi moraju poštovati ista univerzalna i neutralna pravila po kojima se oni upravljaju. Jer, ako se dozvole izuzimanja i izuzeci, ono što je započelo kao kultura razuma brzo će se degenerisati u ogoljenu borbu za moć, gde će na kraju neizbežno pobediti najnemilosrdniji i oni što najmanje drže do pravila, a tom pobedom uništiće samu kulturu razuma koja im je tako budalasto dozvolila da krše ova osnovna pravila. Ukratko, tolerisanje onih koji odbijaju da igraju po pravilima razuma za razum je ništa drugo do samoubistvo razuma – a samoubistvo razuma će suočiti čovečanstvo sa sumornim izgledom povratka na brutalni zakon džungle koji je upravljao ljudskim zajednicama najvećim delom naše istorije i preistorije, a iz kojeg su neke srećne kulture na čudesan način uspele da pobegnu – ali, čak i tada, samo za dlaku.

* Iz: Li Heris, Samoubistvo razuma. Pretnja radikalnog islama Zapadu. Preveo s engleskog Radomir Ličina. Dan Graf, Beograd 2009, str. 224, 230, 245, 249–250.