Treća publicistička knjiga dr Borisava Jovića, nekadašnjeg predsednika Predsedništva SFRJ i najbližeg saradnika Slobodana Miloševića još od vremena njegovog dolaska i učvršćivanja na vlasti ali i tokom čitavog perioda trajanja rata, nije donela ništa što javnosti već nije bilo poznato, iako je autor u uvodnoj napomeni naglasio kako želi da pruži svoj doprinos rasvetljavanju Miloševićeve ličnosti i njegove stvarne uloge u zbivanjima tokom devedesetih godina XX veka.
Uočljive su tri ključne teze ove knjige: 1) potpuna i nedvosmislena odbrana Miloševićeve nacionalne politike uključiv i sukob sa svetom, odnosno Jovićeva tvrdnja da je to bila politička datost toga vremena i da niko na Miloševićevom mestu ne bi mogao postupiti drugačije, 2) kritika Miloševićevog autoritarnog načina vladanja i samostalnog donošenja političkih odluka bez konsultovanja s najbližim saradnicima što je dovodilo do grešaka i u krajnjoj liniji i do Miloševićevog pada 2000. godine, i 3) sopstveno aboliranje od odgovornosti zbog – kako Jović eufemistički na jednom mestu kaže – »onoga što nas je snašlo«.
Najveći deo knjige posvećen je analizi Miloševićeve ličnosti, političkog stila i odnosa prema saradnicima. Zaključci su, naravno, porazni po Miloševića, a izrečeni su post festum kao neka vrsta, kako se to često kaže, »naknadne pameti«. Pri tom od pameti ne može biti ni traga, jer Jović kao da ne shvata ili ne želi da shvati da je autoritarnog Miloševića iznedrio sistem koji je godinama građen, koji je delimice gradio i sâm Jović i u njemu zdušno učestvovao, a ne puka volja samog diktatora ili njegove supruge Mire Marković koju optužuje da je svog muža politički instrumentalizovala i pogrešno ga usmerila.
Jović vrlo pozitivno ocenjuje Miloševićevo gromoglasno stupanje na političku scenu Srbije govorom u Kosovu Polju krajem aprila 1987. i njegovo praktično ustoličenje na Osmoj sednici CK SK Srbije, ističući kako je »Srbija jedva čekala da dobije takvog vođu koji ne

Miloševićev zahtev »iako je Košutić bionajbolji član Vlade« i »svojim radom počeo da dobija sve veći ugled u javnosti«. Nije se Jović slagao ni sa ekonomskim sankcijama uvedenih Sloveniji novembra 1989. godine, ali je Sloba, kaže Jović, bio neumoljiv: »Boro, Slovence treba po džepu, oni samo to razumeju«. Kada je sazvao 14. Kongres SKJ januara 1990. godine Sloba se, po Joviću, preračunao: očekivao je da će obezbediti većinu i slomiti otpore drugih republika svojoj politici, naruku mu jedino nije išao prekid Kongresa, a upravo se to dogodilo. Izazvali su ga i u delo sproveli Slovenci, pridružili se Hrvati, Bosanci i Makedonci, a »Sloba na to nije računao«. I opet je Jović zaključio da je za raspad Saveza komunista Jugoslavije kriva Slobina »brzopletost« i neslušanje saveta iskusnih partijskih drugova. Ali šta da se radi, morao je Jović da proguta i ovu Slobinu pogrešnu odluku.
Naravno da se nakon čitanja tih žalopojki logično postavlja pitanje: da li je zaista »morao«?
Nije, ali je ipak mirno sačekao još nekih pet-šest godina (na vlasti!) dok i na njega nije došao red da bude smenjen sa svih partijskih i državnih funkcija u decembru 1995. godine.
Jovićeva (naknadna) ocena da je Milošević zapravo bio »politički praktičar pre svega, kome je održanje vlasti bilo iznad ideologije i programskih načela« (str. 143), ma koliko u svojoj biti istinita, ne zavređuje ozbiljniju pažnju jer je kontradiktorna sa Jovićevim stavovima o tome da je Milošević vodio ispravnu nacionalnu politiku i »shvatao najdublje težnje srpskog naroda«. Te dve izrečene stvari su, dakako, nespojive. Takvih i sličnih oprečnosti ima posvuda u tekstu. One su uvek znak da je posredi jedna konfuzna, nedosledna i plitka misao.
Ono što je takođe primetno jeste Jovićevo uverenje da je on lično »radio savesno i pošteno« i u interesu naroda i građana. Nedavno, na predstavljanju knjige, pisac ovog prikaza ga je nedvosmisleno pitao da li oseća barem delić odgovornosti za rat, pustošenja i bedu svih naroda uključiv i srpskog. Odgovor je bio kategorično odbijanje i primisli na sopstvenu odgovornost. Milošević je odgovoran, po Jovićevom mišljenju, samo zato što je svojim samodržačkim potezima tu i tamo kvario tu »pravednu borbu srpskog naroda«, a generalno »u vođenju nacionalne politike nema mu se šta zameriti«. Odbio je svaku ideju da su Milošević i on, kao jedno vreme nerazdvojni politički dvojac, odgovorni za huškanje na rat, za »spontano« organizovanje Srba u Hrvatskoj i Bosni, za njihovo tajno i polujavno naoružavanje već od leta 1989. godine. Za Vukovar, Sarajevo i Srebrenicu, kao tri simbola ratnih razaranja i genocida, još manje. Te svoje stavove izneo je i na kraju knjige kada opisuje svoje svedočenje na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu. Jović je tada, naime, iako formalni svedok optužbe, sasvim usaglasio svoje sa Miloševićevim stavovima. Posebno apostrofira »lažna« svedočenja Stjepana Mesića i generala Aleksandra Vasiljevića i »pokajanje« bivšeg vođe Srba u Hrvatskoj dr Milana Babića. Ovog poslednjeg naziva tragičarem jer je navodno izdao principe za koje se borio time što se na sudu javno izvinio hrvatskom narodu za zverstva i zločine koji su mu učinjeni od strane krajiških Srba. Jović smatra da je »Babić sam kriv što je prevaren od strane tužilaštva« koje mu je za priznanje krivice obećalo manju kaznu a na kraju je dobio višegodišnji zatvor, pa se razočaran obesio u svojoj ćeliji.
Dok čovek čita Jovićevu knjigu, danas sredinom 2009. godine, skoro deceniju i po nakon završetka »ratova gospodina Miloševića« kako ih je nazivala zapadna štampa, ne može a da se ne zapita u kojoj zemlji mi to živimo. Ima, naime, jake simbolike u Jovićevim oprečnim stavovima unutar jednog tobože konzistentnog političkog diskursa Miloševićeve Srbije sa oprečnostima današnjeg srbijanskog društva i današnje srpske politike. Stremiti ka najvišim evropskim vrednostima života, rada, ponašanja i morala, a ne suočiti se sa svojom najbližom prošlošću, odnosno ne samo ne suočiti se nego i potiskivati je, pa i negirati istinu o njoj, u najmanju ruku je licemerno. Ova knjiga je po svemu odraz jednog sistema vrednosti koji i nakon devet punih godina od tzv. demokratskih promena nije iščezao iz svesti naše političke elite. Iako sa stanovišta ozbiljne istoriografije praktično neupotrebljiva, knjiga Borisava Jovića je opako opominjuća u slučaju da najširi slojevi građana poklone svoje poverenje vrednostima iznetim u njoj.

	Z. M.