Uništavanje jezika
kao nepatriotski čin
Malo je čudno što čemo filološku priču početi
Isusom Hristom koji je, kao što znamo, pre više
od 2.000 godina proglašen sinom Božjim a kao ovozemaljski
čovek očigledno bio vidovit, sličan današnjim
bioenergetičarima. Uporno je delio savremenicima
a i budućim pokoljenjima savete, dajući im nadu,
i to tečnim, bogatim, svima razumljivim jezikom,
te je proglašen, kako bi se danas reklo, elokventnim
oratorom. Između ostalog, on je pominjao potrebu
bliske međuljudske komunikacije i naglašavao da
je ta komunikacija neophodna za zajednički život,
kao i da je veliko zlo ako je nema i ako je iskvarena,
nerazumljiva.
I gle čuda. Ta bojazan upravo danas dolazi do
izražaja: jezik (govorimo o našem) postaje nekako
drukčiji, mnogima dalji i manje njihov, a što
je najgore ne malom broju sredstvo nadmenog isticanja
svoje pameti, svog »znanja i obrazovanja«.
Zaista, danas imamo razloga da jezik kao sredstvo
sporazumevanja dovodimo u vezu s njegovim napadnim
siromašenjem i kvarenjem i da ga istovremeno,
makar tankim nitima, povežemo sa Hristom. Nikako
ne iz verskih pobuda, ne zbog suverenog vladanja
jednog čoveka iz prve godine našeg milenijuma
ovim važnim i jedinim sredstvom sporazumevanja
svih građana sveta, pa i nas, Srba, vlasnika jednog
do gramatičkog i sintaksičkog savršenstva dovedenog,
svima razumljivog »oruđa govora«.
Nažalost, kod nas je već odavno zacarila vrlo
opasna, nazovimo je delingvizacija, to jest, za
početak, kvarenje ili prljanje jezika. Dva primera
će to vrlo ubedljivo pokazati
Već godinama slušamo o
transparentnim...
događajima, postupcima, odlukama, naredbama, naporima...
i tome slično. I isto toliko vremena u uhu nam
je izraz
virtuelna... stvarnost, prošlost,
sadašnjost, prednost, pobeda,
virtuelan
dobitak, uspeh...
Ono pak što nije u uhu pohranjeno je u nauci kojom
moramo da se makar na trenutak pripomognemo.
Elem,
transparentan znači (po Vujakliji)
– prozračan, providan, bistar, jasan. Drugim,
čisto srpskim rečima možemo da govorimo o jasnim,
javnim, sa svih strana vidljivim, otvorenim, neskrivenim,
a ne transparentnim događajima, postupcima, naredbama.
Ili o snažnoj, mogućnoj, za dejstvo sposobnoj
ali i prividnoj realnosti, o zamišljenom gubitništvu
ili prednosti, a nikako ne o virtuelnom životu,
uspehu... i tako dalje. I da pri tom ostanemo
na visini: svi će nas razumeti, svi će biti zadovoljni
što lepe i pohvalne izraze čuju od onih koji »sve
znaju«, i to na jednostavnom narodnom jeziku i
baš nikome neće pasti na pamet da dotične govornike
smatra »manje pametnim«, jer »ne znaju« strane
(čitaj pomodne) izraze.
Međutim, nisu samo »fine« strane reči te koje
kvare i osiromašuju naš jezik. U podjednakoj meri
to čine i samoinicijativne promene (koje za tili
čas postaju široko
|
primenjivano pravilo)
čisto srpskih reči. Trenutno je u velikoj
modi odbacivanje povratnih glagola (kao,
šta će nam to se, kad lepo može
i bez njega). Recimo, danas se
više niko ne odmara, nego odmara.
Pitam, šta ili koga odmaraš, usta, ruku,
nogu, stolicu na kojoj sediš, prijatelja
od svog prisustva? Ne, nego sebe, celog
sebe – dobijam odgovor. Pa zašto onda
ne kažeš, kako nalaže srpski jezik: odmaram
se?!
Ili: moramo da iselimo, kupili smo novi
stan, sutra selimo! Opet isto pitanje,
koga ili šta selite? I isti odgovor –
sebe, kao i isti komentar – srpski se
to kaže... i tako dalje.
Primera bi bilo još, ali i ovi su dovoljni
da ilustruju vrstu i pravac nedopustivih
lingvističkih egzibicija. Bar onih najčešćih.
A njihovo dovođenje u vezu sa napred pomenutim
Hristovim savetima i upozorenjima? Za
realiste, za čvrste protivnike religioznosti
neprihvatljivo, jer je međusobna povezanost
vrlo indirektna i možda nedovoljno ubedljiva,
no ona ipak postoji. Razapeti nije proricao
odustajanje ljudi od onog što je neotuđivo
njihovo, naprotiv. Kao što nije ni predvideo,
ni tražio od njih da kad i ako
|
|
|
|
James Abbott McNeill
Whistler,
Purple and Rose: The Lange Leizen of the
Six Marks, 1864.
|
 |
im se ćefne pokvare i odbace ono što im je priroda
posredstvom nauke dala, recimo jezik. A da li
je možda naslućivao da će to
napušteno i odbačeno
jednog dana uskrsnuti, kao veličanstven povratak
prvobitnom, dakle
datom i pisanom...
e o tome nažalost ne možemo govoriti, jer nemamo
nikakve dokaze ni nagoveštaje..
Ipak, svako ko ne prihvata navedenu delingvizaciju
(istina, takvih je sve manje), spreman je da sa
žaljenjem diže ruke od povratka, kad-tad, iskonskom,
jezički čisto srpskom. On time veruje u neprekidno
pomno čuvanje jezika kao patriotski čin kojim
jedan narod treba da se bori za održavanje samog
sebe. On time opovrgava one druge, onu veliku
većinu primalaca »modernih promena«, u stvari
osiromašenja i postepenog nezaustavnog gubljenja
jezika, nazivajući ih nepatriotama. S pravom:
samo neljubitelji svog porekla, svog roda, svog
dragocenog čistog jezika spremni su i voljni da
taj jezik osiromašuju i kvare. Svejedno da li
svesno, nehotice, ili pod opštim uticajem. I da
ga vremenom izgube.
Možda su tako svoj jezik izgubili i nekada moćni
pripadnici Inka carstva, koji su se, uostalom,
i sami nepovratno izgubili.
