Početna stana
 
 
     

 

Žrtve i brojevi

Skica za grupni portret zatočenika logora Banjica*

Primena najbrutalnijih metoda torture za vreme ispitivanja, često sa smrtnim ishodom, surovost kao uobičajeni vid ponašanja prema zatvorenicima, pljačka njihove imovine prilikom dolaska u logor, ucenjivanje i iznuda novca i dragocenosti od porodica, otimanje hrane koje su slale porodice, užasne zdravstvene prilike, skučenost prostora i lišavanje poslednjih ostataka privatnosti, bili su »opšta mesta« životnih prilika onih logoraša Banjičkog logora koji su posle »klasifikacije« izbegli likvidaciju. Logor Banjica je, uprkos tome, bio i mesto žilavog otpora, ali i političkih i ideoloških podela unutar zatvoreničke populacije, što je podsticala logorska uprava preko svojih provokatora.
Pogubljenja zatvorenika vršena su i u samom logoru, ali je većina streljana ili obešena na stratištima u okolini Beograda...
... Takođe jedan deo bivših banjičkih zatvorenika izgubio je život posle prebacivanja u nacističke logore van Srbije, ili zbog bolesti i teških uslova života na prinudnom radu ili iz nekih drugih uzroka. Deo tragične istorije Banjičkog logora jeste i pokušaj okupacionih vlasti da iskopavanjem i spaljivanjem tela ubijenih na stratištu u Jajincima unište fizičke tragove svojih masovnih zločina i genocidne prakse na velikim otvorenim lomačama.
Zatočenici su korišćeni i za radove van logora, u gradu i njegovoj okolini (kopanje kanala, raščišćavanje ruševina), a kako je oskudica radne snage postajala sve prisutnija, pojedine grupe upućivane su i dalje (u proleće 1943. na poljske radove u južnom Banatu). Izlazak na rad ili boravak u bolnici otvarali su makar i malu mogućnost za bekstvo. Zabeleženo je da su sa stratišta u Jajincima uspela da pobegnu samo tri logoraša...
... Zločinu počinjenom u logoru uvek prethodi proces dehumanizacije. Žrtvama se oduzima individualni identitet. Svode se na pojedinca, ili još češće na grupu kojoj je oduzet status ljudskih bića i koju je dozvoljeno ubiti. Ljudi postaju »stvari« koje je moguće rashodovati i otpisati. Postaju brojevi, cifre u logorskim knjigama i statistikama, koje agenti neuredno »knjiže« i sa podjednakom lakoćom, odsustvom savesti i nemarnošću »rasknjižuju«. Ljudski životi, imena, likovi, profesije, sudbine, godine, stečena iskustva, postaju »logorski broj« koji je lako poništiti, precrtati, brisati, zaboraviti. Tako se dolazi do zločina koji je uvek unapred smišljan, i pripreman. Postojanje namere neoborivo svedoči da je zločin učinjen svesno. Vrše ga osobe čiju svest izobličuje fanatizacija – rasna, politička, ideološka, nacionalna. U njega je uključena osveta, kompleks, udvorištvo, sadizam, iskazivanje moći, uklanjanje nepoželjnih, materijalni dobitak, primitivizam, strah... Spisak ljudskih slabosti je nedopustivo dug i gotovo sve one participiraju u zločinu. Zločin je istovremeno i kazna, ali i dobro organizovani i institucionalizovani čin.
Od broja se mora poći u pokušaju da se žrtvama »Koncentracionog logora Beograd – Banjica« ponovo vrati individualni identitet. U »Banjičkim knjigama« zatočenicima je dodeljeno 23.637 brojeva. Iza svakog broja se nalazi ime, prezime, zanimanje, datum i mesto rođenja, ime roditelja, bračni status, mesto življenja, ponekad i nacionalnost, da li ima dece i podatak da li je registrovani zatočenik bio kažnjavan ili pod istragom. Broj postavljenih pitanja i datih odgovora nije standardizovan, tako da i informacije koje se kriju iza logorskog broja nisu uvek dostupne. Ti šturi i ne baš uvek precizni podaci uokviruju »bivši život« zatočenika. Uporedo sa tim, bez suvišne reči, zabeleženi su i važni detalji o životu koji počinje dolaskom u logor – datum prijema, institucija koja je zatočenika dovela, sudbina – »streljan«, »stradao«, »odveden od SS-a« »deportovan«, »po potraživanju vraćen«, pušten u slobodu«... U nekoliko redova, na brzinu i aljkavo ispisanih iza broja, zabeležena je prošlost, sadašnjost i, ukoliko je uopšte bilo, budućnost logoraša.
Ispisani u nizu, »brojevi«, »imena«, »datumi« govore o ljudima stopljenim u masu teško raspoznatljivih obrisa, svrstanu u grupe, transporte, kolone koje zamiču iza visokog zida i bodljikave žice Banjičkog logora... Oni su istovremeno polazište i potresno svedočanstvo bez koga se ne mogu razumeti godine Drugog svetskog rata u Srbiji, Jugoslaviji, na Balkanu, sagledati pogubnost ideologije nacizma, objasniti institucija koncentracionog logora.
Žalosno iskustvo XX veka iznedrilo je obrazac represije nad civilnim stanovništvom, pripadnicima rasnih, etničkih i religijskih grupa, političkim protivnicima i pod pojmom »koncentracioni logor« uvelo ga u rečnik običnih ljudi na svim jezicima sveta... Kako normalan ljudski um samo uz veliki napor može da zamisli akte brutalnosti koje u jedinstvenom obliku označava pojam »koncentracioni logor«, brojevi nam uz ostalo mogu pomoći da što racionalnije objasnimo pojavu koju taj pojam označava. Izloženi u niz, »brojevi« tako postaju neumoljivi prenosnici poruka o prošlosti, jednom vremenu i »tehnologiji zločina« koji proizvodi milione žrtava. Brojevi koje u sebi kriju »Banjičke knjige« postaju empirički uzorak na kojem možemo sagledati brojne i mnogo šire fenomene karakteristične za godine Drugog svetskog rata, XX vek i veliku nepoznanicu kakva je ljudska priroda.

* Iz: Logor Banjica, logoraši 1941–1944, Istorijski arhiv Beograda, Beograd 2009, str. 21, 22 i 23. Oprema redakcijska.

 
Uništavanje jezika kao nepatriotski čin
1 - 30. 09. 2009.
     


Danas

 
 
 
 
Copyright © 1996-2009