Obe suptropske biljke (ova druga može da živi i do 500 godina) dospele su, u vreme krstaških ratova, u Italiju, a odatle su se raširile, preko Francuske i Španije, i po drugim evropskim zemljama. Kasnije će, posredstvom Portugalaca, narandža iz Kine, zahvaljujući svom slatkom ukusu, potisnuti stariji gorki plod i naslediti njegovo ime. U oba slučaja u pitanju su turcizmi; tačnije, limun je arabizam (laymana), koji je stigao posredstvom Persijanaca i Turaka, dok je narandža (naramg) turcizam persijskog porekla preuzet iz sanskrita. Drugo ime ove biljke pomorandža je ital. složenica pomo arancia, lat. pomarancia, nem. Pomeranze – zlatna jabuka. Kada su u 16. veku Portugalci počeli da je donose iz južne Kine, u Italiji je nazvana portogallo, pa otuda u Osmanskom carstvu portakal, kako se i danas naziva, uz stariji oblik naren(č)dž.
Vrsta narandže bila je i turundža (gorkog ukusa), za koju zna i naša narodna pesma (»rasla tunja i turundža«, »devojčice turundžice«), takođe jedan balkanski turcizam persijskog porekla. A najverovatnije će biti da sve tri reči imaju svoj koren u sanskritu i drugim jezicima jugoistočne Azije, jer limun potiče iz Indije, odnosno iz jugoistočne Azije (u malajskom jeziku zabeležen je oblik limau), a narandža iz južne Kine i Indokine.
U Sredozemlje limun stiže posredstvom Arapa, a na Siciliji treba da je uzgajan već u 10. veku, odakle je prenesen i na istočnu jadransku obalu. Evropa zna za limun od 12. veka. Mnogo kasnije, krajem 17. veka, limunada je čak bila pomodni napitak u Parizu.
Na arapskom prostoru narandža se prvi put pominje u pesmama bagdadskog princa al-Mu’tazza (umro 908) koji je poredi s obrazima mlade devojke, odnosno sa zlatnom polo-loptom. Drvo će ubrzo biti uzgajano na čitavom islamskom prostoru. Narandžište kraj čuvene kordovske džamije (koje i danas postoji) treba da datira s kraja 10. veka. Shodno zapisima putopisaca, u 15. veku bilo je u Dubrovniku vrtova »punih naranča«. Tamo gde nije bio moguć uzgoj na otvorenom prostoru narandža se uzgajala u staklenicima (tzv.

rečniku, prosci darivali limun isprošenoj nevesti. A »za vreme svadbe mlada je u kolo među svatove bacala limun umesto jabuke, o koji su se devojke i momci grabili verujući da će se onaj ko ga ugrabi, skoro udati, odnosno oženiti«. A umesto limuna mogla je biti bacana i naranča. »U Gornjem i Donjem Orahovcu«, kaže Veselin Čajkanović, »limun se daje mladi pred ulazak u novi dom, a posle ručka njeni srodnici i svatovi izmenjuju limune i zatim ona svoje srodnike (poguzijelje) na odlasku daruje svakog limunom«. Po svedočenju istog autora, »u Trebinju polaženik ostavlja na badnjaku jabuku ili naranču u kojoj su zabodeni novci. O Badnjem večeru domaćin deli ukućanima naranču«. Kao i jabuka, i narandža se nosi kao ponuda bolesnicima. I dragi dragu od milosti gađa narančom, bar tako hoće narodna pesma.
Od obe reči izvedeni su pridevi: limuni – žute boje kao limun; i narandžast, narančast, narandžan, narančan – boje naranče. A ekstrakt limuna u prahu – limontoz(tur. limon tozu – prah od limuna) – i danas se tako naziva u Bosni, a i u leskovačkom govoru (»Idi mi č’skom u bakalnicu kupi malko limontoz, valja mi za slatko«) – inače, poznatiji je kao limuntus. Postoje i dve izvedenice od naranč(dž)e: naranč(dž)ište i narandžije (iliti dokonjaci, u Dalmaciji).
Dosta rano javlja se i lično ime Limun (Limun trgovac, Limun hajduk), i to i kod hrišćana i kod muslimana (kao da ga rado uzimaju preobraćenici na islam). Postojao je, takođe rano, i ženski oblik Limunka (Limonka), uz Naranču, Narandžu odnosno Nerandžu. Otuda i prezimena: Ne(a)randžić, Naranđić, Naranđa, Naranča (narandža se zove i jedna gorka tikvica u Baranji, a ovo ime davalo se i stoci).

	Olga Zirojević