Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Kupujem, dakle, jesam – Postvareni životi – Adrenalin-investiranje – Prtljag od života i uspomena

Problem mnogih Amerikanaca jeste taj da su se zatrpali stvarima što je, delom, posledica potrošačkog mentaliteta. Godinama su kupovali a ni od čega se nisu oslobađali što je neke dovelo do prave životne drame jer više ne samo da ne prepoznaju vlastiti dom, već ne mogu ni da se kreću kroz njega. Previše stvari izazvalo je depresiju. Kažu da je moto postmodernih kupaca: »Kupujem, dakle, jesam«.
Ipak, opsesivno gomilanje nije nužno stvar potrošačkog mentaliteta, već može biti i simptom senilnosti, depresije ili psihoze, naročito kod starijih osoba (češće žena), uglavnom posle razvoda ili smrti bračnog partnera. Psiholozi koji su osamdesetih godina prošlog veka zapazili ovaj poremećaj nazvali su ga Diogenov sindrom. Ne boluju od njega, naravno, samo Amerikanci, mada je ovde, bar donedavno, imao pogodnije potrošačke preduslove. Diogen iz Sinope (5. vek p. n. e.), po kojem je sindrom dobio ime, bio je poznat po asketskom životu (vlasnik jednog ogrtača i bureta u kojem je spavao) i izreci: »Sve svoje nosim sa sobom«. Antički filozof-kiničar bio je gotovo bez ikakvog poseda a navedeni moto, u stvari, odnosio se na njegovo slobodoumno mišljenje. Psiholozi su, dakle, pokazali nedovoljnu upućenost u filozofiju, ali ipak dosta saznali o dotičnom poremećaju.
Jedan od najpoznatijih slučajeva »njujorških Diogena« datira iz 1947. kada je u Harlemu pronađeno telo Homera Kolijera – umro je od gladi u vlastitom stanu-magacinu usled opsesivnog sakupljanja stvari. Dve nedelje pošto je pronađeno njegovo telo i odneto više od 130 tona raznoraznih stvari, »izronilo« je i telo njegovog brata Langleja koji se ugušio, verovatno pod nekom od smrtonosnih »skulptura krša«. Slučaj je bio inspiracija za pozorišnu predstavu »Munja« koja se neko vreme davala u Njujorku.
Naravno, nije svako opsesivno sakupljanje stvari Diogenov sindrom. Neki ljudi, jednostavno, nemaju snage da se odreknu onoga što su kupili, nasledili, pronašli, dobili. To ne važi samo za materijalne uspomene, već i za one emotivne i duševne. Prvi problem je »rešiviji«: u Americi je lako zakupiti skladište za višak stvari. I neodlučnosti. Drugi je životna metafora: šta učiniti sa delovima vlastitog života kojih se ne možemo potpuno odreći, ali ni nastaviti da živimo pod njihovom vlašću? Poneko »sve svoje« privremeno odloži na stranu da bi se okrenuo nečem novom. Neizlečeni skupljači – da budemo i mi kinici – novim stvarima sa starom strašću. Izlečeni(ji), novom životu.

mirno da spava. Ne radi se o pohlepi, objašnjava on, već adrenalinu, čak testosteronu. Zato je, dodaje, tako malo žena u njihovom društvu.
»Adrenalin-inteligencija« može tako zavesti da sam Bernard Madof postane savetnik Komisije za vrednosne papire i berzanske transakcije. Kockanje je, najčešće, privatan problem, ali kada su u igri mnoge ljudske sudbine (čije »vlasnike« niko ne pita da li baš žele da aktiviraju svoj adrenalin stresa) problem postaje i društveni, u »slučaju Madof« čak globalni. Druga poslovica, ruska, kaže: »Ĺ˝elja je kao zatvor«. Slučaj Madof to »najbukvalnije« dokazuje.
Ipak, kada vlasnici velikih kompanija, banaka i investicionih fondova »zabrljaju«, ozbiljna država spašava šta se spasti može. Sasvim utilitaristički, bolje je investirati i spasiti bar neke žrtve prevare koje će, u suprotnom, za državu postati još veći, socijalni teret. Tako je nedavno ruski tajkun Oleg Deripaska dobio od vlade finansijsku pomoć za isplatu dugova zapadnim bankama, inače bi hiljade »njegovih« radnika ostalo »na ulici«. Što verovatno znači – pred Parlamentom. Neki misle da i Srbiji sledi slična priča.
Geslo ovih kockara koji, u stvari, više ulažu tuđi nego sopstveni novac, a onda, osim vlastite, i tuđe sudbine, glasi: nemam adrenalin finansijskog rizika, dakle, ne postojim.

Toliko je već napisano o skandalima povodom finansijskih manipulacija u Britanskom parlamentu a ipak svaki dan izranja nešto novo. Obelodanjeno je kako poslanici prikrivaju stanove u Londonu ili bližoj okolini zarad korišćenja onih koji im, u slučaju nemanja londonske adrese, službeno pripadaju (a one vlastite prodaju, daju pod rentu ili potražuju sredstva za troškove renoviranja – toga što zvanično »nemaju«); plemići dobijaju nadoknadu za noćenja u Londonu (ne samo svoja, već i svojih prijatelja) – titula je, kažu, »neplaćeni posao«; drugi naplaćuju stotine funti za stajsko đubrivo, čišćenje kanala oko porodične kuće, menjanja sijalica u stanu; zabeležena je čak i potražnja povraćaja L5 doniranih crkvi, i to povodom komemoracije Bitke za Britaniju – doduše, uz naknadno izvinjenje da se radilo o »greški«. Na kraju, ali ne i najnezanimljivije, ministarka je podnela troškove rentiranja porno-filmova koje je, inače, iznajmio njen bračni partner. Takođe – greška.
»Greške« koje od proletos potresaju Britanski parlament kreću se u rasponu od porno-filmova do donacije crkvi. Ko (o)smisli indulgencije u tako širokom dijapazonu zaista je kreativan. Teško da će to biti glasači. Imaju bar jedan dobar razlog za to – ujedno su i poreznici koji plaćaju takve »greške«.
S druge strane okeana, neki američki komentatori britanskih prilika pokazali su određeno razumevanje za ovakva dešavanja u Britanskom parlamentu. Plate britanskih parlamentaraca su, kažu oni, ispod $100.000 godišnje, a američkih kongresmena $170.000. Pronevere bi se predupredile, sugerišu, povećanjem plata članova Britanskog parlamenta.
Ipak, pitanje je da li je poenta cele ove priče u indulgenciji britanskih parlamentaraca zbog njihovog osetnog »osiromašenja« u doba kada većina »radno sposobnog stanovništva« prima tek za džeparac, a neki ne mogu ostvariti ni »pravo na rad«. Ili je, bar delimično, i u njihovoj »pedagoškoj« ako ne čak i »moralnoj« ulozi u društvu. Možda bi i geslo: uzmi sve što ti život poslanika pruža – da nastavimo srpskim motivom – danas si sve, sutra uvela ruža, moglo da se izmeni u: delaj tako da maksima tvoje poslaničke volje može važiti kao princip sveopšteg (građanskog) zakonodavstva i opšte dobrobiti. Delaj u korist opšte koristi.
U Manuovom zakoniku je pisalo: »Onaj ko ukrade svilene haljine ponovo se rađa kao prepelica; ako su haljine lanene, rađa se kao žaba. (...) Ako ukrade vatru, ponovo se rađa kao ždral, ako je ukrao alatku, rodiće se kao trut, a ako je ukrao purpurna odela, rodiće se kao crvena prepelica«. Po srpskoj izreci, niko pametan se ne prihvata motike, niko neće ukrasti alatku, a svilu, purpurna odela, tuđu muku i državni budžet hoće mnogi. Šta će oni biti u narednom životu? Bilo bi poučno da budu obični poreznici i štediše. Da iskuse raj koji su o-smislili.

Za kraj, jedna drugačija priča o posedovanju. U maju su slavno preživelim putnicima sa leta 1549 (avion je 15. januara, tokom nesreće, »prizemljen«, tačnije »pri-vodnjen« na reku Hadson) vraćene stvari iz njihovog prtljaga koje su oni već bili prežalili. Posle takve retke sreće u avio-nesreći, teško da neko i razmišlja o prtljagu. U takvim situacijama čovek postaje svestan da je najvažniji lični prtljag – sam život.
Uobičajeno je da se posle tragičnih avio-nesreća pronađene stvari dostave najbližim članovima porodica nastradalih. Kako su akteri ove nesreće preživeli, lično su preuzeli »uspomene na sebe«. Što je izuzetno retka prilika.
Zato je zanimljivo kako su ih, ipak, usrećile te pošiljke: omiljeni džins, patike za trčanje, kožna jakna, ključevi od kola, »fleš-drajv« (sa očuvanim podacima!) i lap-top (doduše, u dva dela). Od novca im je vraćena samo sitnina, a ne i papirne novčanice koje su imali sa sobom, zbog čega su se žalili. Uspomenama ne mogu platiti troškove oporavka od preživljenog stresa. Avio-kompanija im je, inače, ponudila odštetu od po $10.000.
Posle svega, jedna preživela putnica danas ima jak argument za veru da neke stvari imaju bukvalno životnu, talismansku, a ne samo novčanu ili sentimentalnu vrednost. Jer su talične. Gospođa Volsko iz Šarlotea dobila je natrag medaljon Naše gospe od Lurda, inače, poklon koji joj je pred put dao suprug – zbog njene hronične anksioznosti pred let. Ugravirao je: »Zaštiti moj let«.
Ukoliko su stvari sa dna Hadsona pobudile sentimentalnu ljudsku potrebu, preživeli mogu mirne duše reći da su, osim njih samih, one njihov jedini dokaz da su bili na mestu nesreće. I srećno dobili drugu priliku.