Kriza! Ne zato što je sad svi pominju, nego treba da pogledamo šta je to što je sad u trendu, da ne kažem »cool«, i što svako svoj rad, nerad, glupost, greške, »pamet« krije pod njom. I do sada smo bili u krizi, čak, mogu da kažem, i u krizama, pa i većim nego što je ova. Ova uopšte nije nova, a možemo da kažemo da je na izdisaju. Da. Mi, nažalost, a više na sreću, nismo njeni učesnici, još manje generatori. Imamo svoju nacionalnu srpsku krizu, koja je i dan-danas velika. Ne možemo je sakriti iza ove globalne, a pokušavamo da je skrijemo i čudimo joj se, kao carevom novom odelu. Prokockali smo puno šansi, da budemo deo sveta, a »taj svet, glup i svojeglav« nije nas hteo slušati, ni naše »pametne izume« prihvatati, pa nas je na kraju isključio iz sebe. Ova globalna kriza neoliberalizma (kakve li sreće!) nije mogla da nas kao lavina ponese sa sobom, jer osim nešto banaka mi i nemamo neku privredu, a to što su se smanjile strane investicije, to je d(r)uga priča. Prvo, treba videti da li su te investicije uopšte strane, drugo, da li su te pare baš toliko čiste, da bi služile na korist razvoju našem, ili su zato tu što se naši već doneti zakoni ne primenjuju na pravi način, nego, onako srpski, sad ti meni, a ja sutra tebi, i služe za samo određene krugove i interese? To je, nažalost, ne pravi delatni kapital nego špekulativni, fiktivni, jednom već svakako »opran novac«, stečen na neki »brzi« način, koji ni onda, a ni sad ne služi razvoju i dobrobiti stvaralaca viška vrednosti (prodavcima radne snage) nego samo i dalje generiše našu krizu.
Niko u ovoj zemlji ne gleda u budućnost, osim deklarativno i pred izbore. Niko ne misli na to šta će biti sutra. Bogati ne žele, jer je to tuđa, a ne njihova briga, a siromasi ne mogu, pa ne veruju da će ikada doći neka nova, bolja i podnošljiva budućnost. Nismo ni društvo jednakih pred zakonom. Neki moraju da plaćaju višegodišnja dugovanja za struju i onda kada je nisu potrošili, a neki ne moraju ni da izmire svoje obaveze koje su na ugovorima svojim potpisom overili.
Kriza je. Da kriza je, ali ne samo privredna, nego i društvena, a najviše moralna.
Kuda idemo? Gde smo stigli? Šta je cena svega? Šta će biti sa budućim pokolenjima?
To su krucijalna pitanja za sve nas, ali pre svega za našu vladu i za tandem Tadić–Jeremić koji se poput nezrele dece igraju s Evropom opasnom kosovskom igračkom. Opametimo se dok nam nije prošao i onaj poslednji voz.

	Biro Csaba