Zašto je slučaj gradonačelnika Zrenjanina Gorana Kneževića simptomatičan za Srbiju? Jer suštinski pokazuje međe našeg političkog života! Da bi ovaj primer mogli valjano da iskoristimo i ispitamo treba nam nekoliko pretpostavki i jedna činjenica. Dakle, nešto se kod demokrata desilo, ne znamo tačno šta, ali posredno, posmatrajući posledice eksperimenta, trebalo bi da možemo rekonstruisati event.
Gospodin Knežević je smenjen pod optužbom za korupciju. Spominje se izvestan plac za izgradnju pumpe, građevina itd. U svakom slučaju, pretpostavljamo (1), oprostiće mi Knežević, da je sada već bivši gradonačelnik zakonski kriv. Sledeći podatak činjenica jeste da u Srbiji vlada korupcija. Na primer, u Beogradu je, gledali smo, vlast menjajući urbanističke planove privatnicima ustupila ekskluzivne delove grada badava. Nije reč o stotinama hiljada evra već o milijardama istih. Da je novac za dušu vezan pokazala nam je i ministarka pravde pre mesec dana kada je vratila teglu džema u špajz (mada o tom skandalu javnost neće, valjda jer je to onaj udarac više posle koga žrtva postaje mazohista). Knežević je, vraćamo se na pretpostavku 1, prateći beogradsku modu verovatno slično radio u Zrenjaninu. Po tom kolektivno nesvesnom u Srbiji Knežević legitimno nije kriv. Ista ta činjenica kaže da u Srbiji više nema stranke za koju nije vezana neka afera.
Zašto je onda jedino gospodin Knežević u zatvoru? Čovek ne izgleda kao lik iz Tajvanske kanaste kome su poturili da potpiše, niti je viđen da hoda ulicom otvorenih usta. Ovde ćemo napraviti drugu pretpostavku i nastaviti sa ovom metodom koja se u matematici naziva kubni splajm i koristi za izračunavanje kvadrature ispod funkcije, ovoga puta političke. Pretpostavka (2) je da Knežević ima više političke ambicije od mesta gradonačelnika Zrenjanina i da ga je to koštalo slobode. Verovatno je merkao neku

funkcija ima svoj maksimum površine Zrenjanina ili npr. Inđije, a sve iznad toga ne zavisi od sposobnosti i ambicija pojedinca. Vaš politički maksimum u srpskom političkom koordinatnom sistemu zavisi od predodređenosti, o čemu već odlučuju bogovi. To praktično znači biti eksponent. Nastavljajući matematičkim žargonom, setiće se i srednjoškolci, najstarija matematička funkcija je upravo eksponencijalna.
Sada da uzmemo za primer nekog potencijalno novog Kneževića u nekim dvadesetim godinama. Hajde da kažemo da je moralno zdrav i da ga zanima politika. Kojim putem da krene? Ako krene stazom koju nudi sadašnji politički establišment završiće kao Knežević. Aha – doskora je vikala Srbija – prodaj dušu, ne morališi, budućnost je određena, uđi u sistem i postani jedan od nas, tek onda možeš do vrha. Ali sada više nije ni to. Slučaj gospodina Kneževića to dokazuje. Kuda onda? Ovde bi i Gete zamucao jer džaba prodavati dušu kada za nju više ne možeš dobiti ništa. Takve predestinacije nema ni kod Kalvina.
Suma sumarum, za uspeh u Srbiji nije dovoljno biti sposoban, ali nije više dovoljno ni biti kvaran. Ako ste pošteni (ovde se već smejete) na političkoj sceni se više ne može probrati stranka bez afere. I kuda će sada ovaj naš mlad čovek koji hoće da se bavi politikom? Doskora je bila mogućnost da se zbije stotinak takvih i da osnuju svoju stranku. Pazite, zamislite koliko je teško naći stotinu moralno visokih ljudi pri tom istomišljenika koji bi da se bave politikom. I umesto da se taj broj spusti na deset, jer je društvo moralno duboko propalo, sadašnji politički establišment taj broj diže na 5.000!
Politička cev je time zatvorena u sebe kao dečji hulahop, a u osnovi ambicije su hormoni, i to hormoni rasta!

	Željko Tomićević