Predsednik Hrvatske Stjepan Mesić, kome ističe drugi predsednički mandat, našao se u središtu kontroverze oko odnosa države i crkve, sa veoma čudnim stranama i stavovima. Predsednika Mesića već neko vreme kritikuje, i indirektno vređa i nipodaštava, list koji izlazi u Zagrebu i zove se Glas koncila. Igrom slučaja, Glas koncila je službeni list Hrvatske biskupske konferencije (drugim rečima: Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj). List HBK ipak ne kritikuje predsednika Hrvatske sa pozicija hrišćanskog učenja ili u pitanjima vere; napadi su političke i lične prirode. Predsednik Mesić je zato tražio od HBK da se izjasni o pisanju Glasa koncila i, između ostalih, optužbi protiv njega za veleizdaju. Pošto HBK nije reagovala, predsednik Mesić je propustio posetu crkvi u Kninu na dan obeležavanja akcije Oluja, iako je to bilo planirano službenim programom.
Započeta je velika debata u javnosti, u kojoj su razni predstavnici Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj branili slobodu medija (u ovom slučaju njihovog Glasa koncila), a liberalna javnost tražila od države da preispita politiku finansiranja verskih zajednica, ocenjujući je kao netransparentnu i nesrazmernu ekonomiji. Debata se proširila kada je predsednik Mesić pokrenuo pitanje sveukupnog odnosa države i crkve u Hrvatskoj i, u okviru toga, pitanje prisustva religijskih simbola u državnim i javnim institucijama. Oglasili su se brojni teolozi i napali predsednika Hrvatske da je protiv krsta i da želi izbaciti hrišćanstvo iz hrvatskog identiteta i nasleđa. Glas koncila je poručio da bi budući predsednik trebalo biti psihički uravnotežena osoba, aludirajući kako Mesić to nije.
Pored toga, stalno se provlači kako neki predstavnici glasne manjine svojim stavovima ugrožavaju ćutljivu većinu Hrvata. Glas koncila uživeo se u ulogu nezavisnog glasila koje nastupa protiv samovolje establišmenta, a HBK se drži po strani, docirajući da su komunisti često gušili slobodu reči i vere u prošlosti. Desnica, koja je doživela kolaps iznenadnom ostavkom premijera i lidera vodeće partije HDZ, Ive Sanadera, podseća da su krst i razni drugi religijski simboli prisutni u državnim i javnim institucijama susedne Italije i da su brojni katolički političari koji su zauzimali najviše državne dužnosti objašnjavali da je hrišćanstvo deo identiteta Italije. Ovo uvlačenje jadranskog suseda u unutrašnje pitanje Hrvatske ima za cilj da upozori levicu da zemlje sa dugom katoličkom tradicijom mogu i drugačije urediti ustav i državu, i da ne bi trebalo koristiti ovakve prilike za potenciranje pitanja koja nisu na dnevnom redu ni desničarske vlade, ni Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj.
Postoji mnogo načina na koje se može posmatrati ova kontroverza. Jedan je sigurno politički: desnici se dogodilo nešto strašno (ostavka Sanadera) manje od šest meseci pre predsedničkih izbora na kojima i tako nisu znali koga da kandiduju. Sanaderovo mesto popunila je Jadranka Kosor, prva žena na čelu hrvatske vlade i HDZ, ali je Andrija Hebrang, sveže promovisani kandidat HDZ-a za predsednika, u najmanju ruku, nedovoljno privlačan glasačima kod kojih dominira socijalna svest, što zbog tvrdih političkih stavova, što zbog odsustva harizme. To znači da će teško osvojiti preko 25% glasova i da mu se može dogoditi da u drugom krugu izbora bude poražen od bilo kog kandidata liberalnijih shvatanja. Jedini način na koji se Hebrang može nametnuti jeste da glasači poveruju da su uzdrmani temelji hrvatskog identiteta, čiji je zaštitnik HDZ. U vremenima ekonomske krize, koja se u Hrvatskoj oseća možda i više nego u Srbiji, svašta je moguće.
Drugi način je ekonomski: Rimokatolička crkva u Hrvatskoj uživa veliku finansijsku podršku države, koja se ne smanjuje, uprkos krizi i merama štednje koje je promovisala vlada. Crkvi je vraćena značajna imovina kojom se raspolaže bez ograničenja, a tu su i direktne dotacije iz budžeta. Ukoliko bi došlo do promene vlade, odnosno do formiranja levičarske vlade, HBK bi se suočila s ozbiljnim problemima finansiranja. Imajući u vidu i slabo vođstvo na levici, kao glavni kandidat za budućeg premijera slovi upravo odlazeći predsednik Stjepan Mesić. Stoga je Glas koncila, koji se ne finansira iz pretplate i priloga čitalaca kao Republika, nego sa računa HBK, osetio potrebu da osujeti Mesića po svaku cenu. Mali gubitak kredibiliteta u Hrvatskoj brzo se zaboravi kada se posmatra dve hiljade godine postojanja Rimokatoličke crkve u svetu.
Treći način je moralni: predsednik Mesić je obavljao dužnost punih osam godina. Za sve to vreme, religijski simboli isticani su u državnim i javnim institucijama bez izuzetka. Da li bi se setio toga pre isteka mandata da Glas koncila nije imao da prigovori njegovoj ličnosti, pitanje je. Da li je Hrvatska stvarno sekularna država, kao što to piše u ustavu? Koliko je poznato, zagrebački nadbiskup i predsedavajući HBK kardinal Josip Bozanić nije izvršio državni udar u poslednje vreme. Takođe, ni Glas koncila nije naročito drugačiji. To je crkveno glasilo koje sebi neprestano dopušta da se meša u sve aspekte života vernika i drugih građana Hrvatske. S jedne strane, Rimokatolička crkva je u istoriji Hrvata imala i prosvetiteljsku i modernističku ulogu, pa to nije baš civilizacijski problem. S druge strane, Glas koncila danas zagovara nešto što nije u skladu sa zaključcima Drugog vatikanskog koncila, pa se postavlja pitanje njegove lojalnosti osnivaču.
Hrišćanstvo u Hrvatskoj suočeno je sa problemima koji su donekle slični problemima u drugim zemljama u tranziciji. Ljudi nadležni za pitanja duhovnosti pokušavaju da nametnu svoj autoritet i u nacionalnim i u državnim pitanjima. Iako se time izlažu velikom riziku, oni uživaju u svakoj prilici. Telo je slabo.

	Bojan al Pinto-Brkić