I u modelu Zakona o tajnosti informacija koji su uradili Saša Gajin, Vladimir Vodinelić, Rodoljub Šabić, Dejan Milenković i Ivan Grujić, na koji se kao izvor stalno, u polemikama koje se vode u javnosti, pozivaju predstavnici grupe koja je izradila Predlog zakona o tajnosti podataka, kao i u samom predlogu, tajnom informacijom, odnosno tajnim podatkom se smatra ono što je označeno kao tajna i označeno odgovarajućim stepenom tajnosti. U prevodu, sve što ovlašćeno lice označi kao tajnu postaje tajna. Šta je tajna, određuje ovlašćeno lice, a to je: »predsednik Skupštine, predsednik Republike, predsednik Vlade, rukovodilac organa javne vlasti« (gde je organ javne vlasti definisan kao »državni organ, organ teritorijalne autonomije, organ jedinice lokalne samouprave, organizacija kojoj je povereno vršenje javnih ovlašćenja« (ovde sam zapela nešto sumnjivo i tautalogično), kao »pravno lice koje osniva državni organ ili se finansira u celini, odnosno u pretežnom delu iz budžeta, a koji postupa sa tajnim podacima, odnosno koji ih stvara, pribavlja, čuva, koristi, razmenjuje ili na drugi način obrađuje«, »izabrani, postavljeni ili imenovani funkcioner organa javne vlasti koji je za određivanje tajnih podataka ovlašćen zakonom« (nekim posebnim verovatno), »odnosno propisom donesenim na osnovu zakona« (već smo sišli stepenicu niže), »ili ih je pismeno ovlastio rukovodilac organa javne vlasti« (i ko će tome da uđe u trag), »lice zaposleno u organu javne vlasti koje je za to pismeno ovlastio rukovodilac tog organa«.
Iako su predlagači modela Zakona o tajnim informacijama odredili relativno razumne rokove čuvanja tajnosti podataka, radna grupa je te rokove duplirala, pa tako za »državnu tajnu« predviđa rok od trideset godina i tako dalje, s tim da se taj »vremenski period može produžiti najduže za vremenski period utvrđen za pojedine stepene tajnosti«. Veštim terminološkim trikom izbegava reči »ratifikovani međunarodni ugovor«, odnosno potvrđeni po Ustavu RS, i zamenjuje »međunarodnim sporazumom ili drugim međunarodnim obavezama Republike Srbije«. Šta bi to mogle biti međunarodne obaveze Republike Srbije koje nisu predmet ugovornog odnosa još je nepoznanica u međunarodnom javnom, privrednom, privatnom pravu, međunarodnim ekonomskim odnosima, međunarodnim političkim odnosima. Verovatno predlagač podrazumeva da će to biti regulisano nekim novim zakonom, ali čak ni to ne precizira, nego nas ostavlja u neizvesnosti, da se ne dosetimo slučajno da je izbegao obavezu da se svi međunarodni ugovori moraju ratifikovati od strane Skupštine, što neizostavno unosi pometnju među sve one koji bi nekontrolisano da sklapaju tajne saveze, uspostavlja javnu kontrolu nad organima izvršne vlasti, ograničava samovolju pojedinaca i najveća je tekovina dvadesetog veka.
Jedna odrednica u Predlogu zakona o tajnosti podataka koja se bavi pravom pristupa tajnim podacima bez bezbedonosne provere ostaje nejasna. Šta je to »funkcioner koji rukovodi posebnom organizacijom«? Predlagač nigde u tekstu predloga ne daje definiciju posebne organizacije, niti se ona uopšte pominje, niti predviđa zakon koji će to odrediti. U članu 67 javlja se još jedan problem. Čisto logički. Član 55 predviđa ko vrši proveru podataka na osnovu zahteva za pristup tajnim podacima. To su BIA, Vojnobezbedonosna agencija i MUP Srbije za niže stepene tajnosti. Odluku po članu 67 o izdavanju odobrenja donosi Kancelarija Nacionalnog saveta. Iz teksta se ne vidi jasno kako će Kancelarija Saveta moći da zna da je došlo do »bitne izmene proveravanih podataka posle izvršene bezbedonosne provere od strane nadležnog organa«. To može da stvori situaciju u kojoj je nužno uspostavljanje nove »bezbedonosne organizacije« koja će za potrebe Kancelarije Saveta vršiti proveru dostavljenih podataka. I tako u nedogled.
Član 75 je vrhunac lucidnosti. Odrednica »Prestanak važenja odobrenja istekom vremena« pokazuje sav apsurd ovog predloga zakona. Bez ikakvih dodatnih, povremenih provera odobrenja važe od tri godine za dokument označen stepenom tajnosti »DRŽAVNA TAJNA« kao najvišim predviđenim, do petnaest godina za dokument označen kao »INTERNO«, najniži stepen tajnosti za koji je inače predviđen rok tajnosti dve godine, sa mogućnošću dupliranja na četiri. Kome onda treba odobrenje na petnaest godina!
Članom 97 predviđa se razmena tajnih podataka bez zaključenog međunarodnog sporazuma! Uslovi za taj neverovatni poduhvat su »krajnje nepovoljne političke, ekonomske ili odbrambeno-bezbednosne okolnosti za Republiku Srbiju«. Republika Srbija je poslednjih trideset godina stalno u »krajnje nepovoljnim političkim, ekonomskim«, a povremeno i »odbrambeno-bezbednosnim okolnostima«. Zakon se ne poziva na ustavnu kategoriju vanrednog stanja ili ratnog stanja proglašenog od strane Skupštine ili nadležnog organa vlasti. Terminološka razlika u ovom slučaju može da dovede do kobnih posledica. Nažalost, rešenje ovog problema je preuzeto iz modela Zakona o tajnim informacijama.
I na kraju kaznene odredbe. Predviđene kazne za sve vrste prekršaja, počev od najgoreg, to jest za lice koje označi kao tajne podatke i dokumenta koji se očigledno ne odnose na zaštićene interese, pa do nepreduzimanja mere da se »obrazuje, vodi i obezbeđuje poseban registar stranih tajnih podataka«, su od 5.000 do 50.000 dinara. Isplatljivije je da brljate po tajnim podacima nego da pređete ulicu na crveno, a da ne pominjemo kaznene odredbe Predloga zakona o javnom informisanju.
Sistematska tridesetogodišnja proizvodnja poslušnika rezultira danas pokušajem donošenja jednog takvog zakona u kojem se, pod parolom potrebe za uređenjem nepregledne mase propisa, koji su dosad bili na snazi, jednim generalnim aktom (što je teorijski sasvim neodrživo jer generalizacija samo otvara, a ne zatvara pitanja i probleme), ozakonjuje pravo na nekontrolisanu kontrolu.

	Tanja B. Lončar