Posle rašomonskih zapleta vezanih za predloženi zakon o informisanju predsednica parlamenta je izjavila da je poslanicima potreban odmor i da će inkriminisani zakon ući u skupštinsku proceduru na jesenjem zasedanju.
Vladajući establišment se umorio od neprincipijelnosti, jeftinih trgovina, gubljenja vremena, ponižavanja građana i hoda u prazno i mirno zaključio da je potrebno da se akteri i kreatori naše nevesele zbilje odmore. Neusaglašeni među sobom, podeljeni po političkim partijama, usmereni na računice koje jedino njima idu u prilog, naši predstavnici izvršne i zakonodavne vlasti istrajavaju na svom putu bez putokaza vodeći državu i njene građane u neizvesnost.
Verovatno je da je većini njih jasno da krucijalni vitalni sistemi koji čine državu ne funkcionišu, i da mehanizmi za pokretanje davno posustalih privrednih sistema nisu svrsishodni, ali nijedan od njih ne namerava da iskorači sa puta koji nikuda ne vodi.
Njihova odvojenost od realnosti je posledica pogrešno postavljenih primarnih postulata na kojima treba da se zasniva kreativna funkcionalnost državnog sistema, za koji su oni najodgovorniji.
Permanentno urušavanje društvenih vrednosti i disfunkcionalnost svih segmenata koji čine organizovanu ljudsku zajednicu posledica su oročenog delovanja političkog establišmenta, koji vlast shvata ontološki, kao dato pravo a ne preuzetu obavezu. Prihvatajući da vladaju, doživljavaju da im je dozvoljeno da odlučuju, a da za odluke ne

odgovaraju. Realnost ih nije demantovala jer je ova apsurdna formula funkcionisala, a iskustvo im potvrđuje da niko do sada nije odgovarao za odluke koje je donosio bez obzira na posledice koje su usledile. Ako se vršenje vlasti doživi kao pravo bez obaveza prekidaju se kohezione snage koje povezuju članove establišmenta sa članovima socijalnih sistema, što uslovljava da ljudi na funkcijama ne osećaju nikakvu obavezu prema onima koji su ih birali, već svoje aktivnosti prilagođavaju zahtevima političkih partija čiji su članovi. Političke partije koncipirane kao interesne grupe usmerene na zauzimanje društvenih pozicija radi kontrole i upravljanja ekonomskim i socijalnim resursima, međusobno se nalaze u kompetitivnim odnosima čiji je cilj borba za povoljniju poziciju i veću kontrolu. U toj neprincipijelnoj utakmici ne mogu da dožive državu kao zajednički sistem u koji treba sinergički ulagati već kao niz interesnih sfera nad kojima treba da se uspostavi kontrola. U jednopartijskom sistemu takvu kontrolu je imala

jedna partija, a u aktuelnom višestranačkom veći broj partija i koalicija se ponaša po istom principu.
Tokom prelaska sa jednostranačkog na višestranački sistem nije promenjena suština funkcionisanja jer nisu postojali, niti postoje mehanizmi koji bi nominalno odgovorne obavezali da prihvate funkcije kao najviši stepen odgovornosti, a ekonomske zakone kao vrhovni postulat sa kojim se ne smeju praviti kompromisi.
Pošto se u Srbiji državni establišment nikada nije ponašao po zakonima logike, krucijalni zadaci su odlagani, a prihvatalo se pravilo kratkoročnog planiranja i dnevnog funkcionisanja s ciljem da se obezbedi socijalni mir neophodan da bi osvajači vlasti ostali na svojim mestima.
Ovakva kratkovida koncepcija nema uporište u realnosti, zbog čega su ovdašnji političari načinili iskorak i više decenija pokušavali da ožive novu alhemijsku formulu po kojoj će bez ličnog ulaganja i angažovanja sebi i svojima obezbediti sve što požele, a druge umiriti mrvicama i obećanjima bez pokrića.
Svima je jasno da na postojeći način na koji se upravlja državom ne može da se prebrodi preozbiljna kriza. Jasno im je da im je manevarski prostor veoma sužen, i da su neophodne radikalne intervencije sa drugačijim načinom upravljanja. Rekonstrukcija dekomponovanog sistema je nemoguća, a za konstrukciju novog potrebna su velika odricanja i ozbiljan rad, za koji političari svikli na lagodnost bez obaveza nemaju spremnosti a mnogi ni znanja.
Pritisnuti problemima sa kojima ne mogu da se nose i anticipirajući teskobnu dolazeću jesen odlučili su da predahnu i odmore se od svih pogrešnih poteza, od opstrukcija, od dugotrajnog hoda u prazno.
Dok se oni odmaraju, hiljade radnika i zemljoradnika protestuju zbog neisplaćenih zarada ili niske cene poljoprivrednih proizvoda. Raste nezadovoljstvo građana i povećavaju se zahtevi upućeni vladi, na koje resorni ministri nemaju odgovora. Pred njima je još jedna ozbiljna pretnja jer treba da misiji MMF-a polože račune o zadacima koji su pred njih stavljeni prilikom prethodnog dobijanja zajma. Zadatke nisu ispunili a nove pozajmice očekuju, jer je to jedini oprobani mehanizam kojim su kupovali privremeni mir u privremenoj državi.