Predsednički mandat Džordža V. Buša bio je
dobra prilika za najveći izborni domet političkih
partija levo od centra u Latinskoj Americi u
poslednja dva veka. Predsednički mandat Baraka
Obame rizik je da je dobra prilika za osvetu
desnice u Latinskoj Americi.
Razlog je možda isti, kombinacija opadanja snage
SAD zajedno s njihovim nastavljanjem da igraju
centralnu ulogu u svetskoj politici. One nisu
u stanju sebe da nametnu i niko ne očekuje da
će igrati na njegovu kartu.
Šta se dogodilo u Hondurasu? Honduras je dugo
bio jedan od najsigurnijih potpornih stubova
oligarhije Latinske Amerike – arogantne i besprizorne
vladajuće klase, tesno povezane sa SAD i mesto
velike američke baze. Njihova vojska je uvek
pažljivo regrutovana da se izbegne i najmanja
sumnja da oficiri uživaju populističke simpatije.
Na poslednjim izborima izabran je Manuel Zelaja
za predsednika. Kao od proizvoda vladajuće klase,
od njega se očekivalo da nastavi da igra igru
koju su predsednici Hondurasa uvek igrali. Umesto
toga, on je podstakao levičarstvo u svojoj politici.
Pokrenuo je unutrašnje programe koji stvarno
nešto donose ogromnoj većini populacije – zidanjem
škola u zabitim seoskim područjima, porastom
dnevnica, otvaranjem zdravstvenih ustanova.
On je započeo svoj mandat podržavajući sporazum
o slobodnoj trgovini sa SAD. Ali je zatim, posle
dve godine, pristupio ALBA međudržavnoj organizaciji,
koju je inicirao predsednik Hugo Čavez, pa je
Honduras dobio iz Venecuele naftu po nižoj ceni.
Zatim je predložio sazivanje referenduma kako
bi se saznalo šta narod misli o reviziji ustava.
Oligarhija je protestovala tvrdeći da je to
Zelajin pokušaj da promenom ustava dobije i
drugi mandat. Ovo je bio lažan razlog jer je
referendum trebalo da se održi istog dana kada
i izbor njegovog naslednika.
Zašto je onda armija izvela državni udar, uz
podršku Vrhovnog suda, zakonodavstva Hondurasa
i rimsko-katoličke hijerarhije? Ovde su ušla
dva faktora: kako oni vide Zelaju i kako vide
SAD. Tridesetih godina XX veka desnica SAD je
napadala Frenklina Ruzvelta kao »izdajnika svoje
klase«. Za oligarhiju Hondurasa to je Zelaja
– »izdajica svoje klase« – neko ko mora da bude
kažnjen kao primer drugima.
Šta u vezi sa SAD? Kada se državni udar dogodio,
neko od promuklih levičarskih komentatora u
blogosferi nazvao je to »Obaminim udarom«. Time
se gubi smisao onoga što se dogodilo. Ni Zelaja
niti njegove pristalice na ulici, niti pak Čavez
ili Fidel Kastro – nemaju takvo viđenje. Oni,
svi, prepoznaju razliku između Obame i desnice
SAD (političkih lidera ili vojnih figura) i
nude daleko nijansiranije analize. Izgleda sasvim
jasno da je poslednje što je Obamina administracija
želela bio ovaj udar. Ovaj udar je bio pokušaj
da se Obama prisili na neki način da nešto učini.
Bilo je to, bez sumnje, ohrabreno od ključnih
figura u desnici SAD, kao što su Oto Rajh, kubano-američki
bivši savetnik Buša, i Međunarodni republikanski
institut. Bilo je ovo vrlo slično Sakašvilijevom
pokušaju da prisili SAD da deluju u Gruziji,
kada je ova napala Južnu Osetiju. I to je bilo
učinjeno uz nemo odobravanje desnice SAD. Tamošnji
pokušaj nije uspeo, jer su to sprečile ruske
trupe.
Obama je bio kritikovan sve vreme, od udara
u Hondurasu. Kao što je i sada, pošto su desnica
i Hondurasa i SAD daleko od toga da su zadovoljne
uspehom u obrtanju politike SAD naopačke. Dokaz
su neke njihove preterane izjave. Enrike Ortez,
ministar inostranih poslova vlade, posle državnog
udara rekao je da je Obama »un negrito que sabe
nada de nada«. Ima neke kontroverze u tome kako
je »negrito« pogrdan izraz na španskom. Ja bih
rekao da on kaže da je Obama »crnac koji apsolutno
ništa ne zna«. U svakom slučaju, američki ambasador
je oštro protestovao. Ortez se izvinio zbog
svog »nesretnog izražavanja« i premešten je
na drugo mesto u vladi. Ortez je takođe dao
i jedan intervju TV Hondurasa gde je rekao:
»Ja nemam rasne predrasude; meni se dopada crna
šećerlema koja je predsednik SAD«.
Desnica SAD nije, bez sumnje, ni manje pristojna
ni manje optužujuća prema Obami. Republikanski
senator Džim Demint, kubano-američki republikanac
Ileana Ros-Litinen i konzervativni advokat Manuel
A. Estrada, svi su insistirali da je državni
udar bio opravdan zato što to i nije bio udar,
već samo odbrana ustava Hondurasa. A bloger
desnog krila Dženifer Rabin objavila je 13.
jula napis pod naslovom »Obama nije u pravu,
nije u pravu, nije u pravu u vezi sa Hondurasom«.
Njen honduraški ekvivalent, Ramon Vileda, štampao
je otvoreno pismo Obami 11. jula, u kojem kaže
da »ovo nije prvi put da su SAD pogrešile i
napustile, u kritičnom trenutku, svog saveznika
i prijatelja«. U međuvremenu, Čavez poziva Stejt
department da »učini nešto«.
Honduraška desnica računa na vreme kada se Zelajin
mandat završava. A desnica u Gvatemali, Salvadoru
i Nikaragvi sve to drži na oku žudeći da započne
vlastite udare protiv svojih više ne-desničarskih
vlada.
Državni udar u Hondurasu mora da se stavi u
širi kontekst onoga što se dešava širom Latinske
Amerike. Sasvim je moguće da će desnica pobediti
na izborima ove godine i sledeće godine u Argentini
i Brazilu, možda, takođe, u Urugvaju, a najverovatnije
u Čileu. Tri vodeća analitičara objavila su
svoja objašnjenja. Najmanje pesimističan, argentinski
naučni istraživač politike Atilio Boron, govori
o »uzaludnosti državnog udara«. Brazilski sociolog
Emir Sader kaže da se Latinska Amerika suočava
sa izborom: »produbljivanje antineoliberalizma
ili konzervativna rekonstrukcija«. Urugvajski
novinar Raul Zibeši naslovljava svoju analizu
»neodoljivom dekadencijom progresivizma«. Zibeši
u stvari misli da je možda suviše kasno za Saderovu
alternativu. Slaba ekonomska politika predsednika
Lule, Vaskeza, Kiršnera i Bačeleta (Brazila,
Urugvaja, Argentine i Čilea) ojačala je desnicu
(za koju misli da je usvojila Berluskonijev
stil) i podelila levicu.
Ja, lično, mislim da ima mnogo lakšeg objašnjenja.
Levica je došla na vlast u Latinskoj Americi
zbog zbunjenosti SAD i dobrih ekonomskih vremena.
Sada se ona i dalje suočava sa zbunjenošću SAD
ali i sa lošim ekonomskim vremenima. Njoj se
upućuju kritike, jer je na vlasti, iako, u stvari,
malo može da uradi u vezi sa svetskom ekonomijom.
Mogu li SAD da urade nešto više u vezi sa ovim
udarom? Naravno, mogu. Pre svega, Obama može
službeno da etiketira udar kao udar. Ovo bi
izazvalo dejstvo zakona SAD i prekid svake pomoći
SAD Hondurasu. On može da prekine nastavak odnosa
Pentagona sa vojskom Hondurasa. Može da povuče
američkog ambasadora. Može da kaže da nema pregovora
umesto što insistira na »posredovanju« između
legitimne vlade i vođa udara.
Zašto on to ne čini? To je, takođe, vrlo jednostavno.
On ima bar četiri druge superhitne stavke u
svom dnevnom redu. Između ostalog, i haos na
Bliskom istoku, i reforma zdravstvenog osiguranja,
i iznenadni, ogroman pritisak da se otvore istrage
o ilegalnim aktivnostima Bušove administracije.
Ĺ˝ao mi je, ali Honduras je tek na nekom sledećem
mestu.
I niko neće biti srećan. Zelaja će možda još
i da povrati svoj legalni položaj. Ali, možda
tek za tri meseca. Suviše kasno. Obratite pažnju
na Gvatemalu.
Komentar br. 261, 15. jul 2009.
Prevela Borka Đurić
