Ode nam Dragoš, 14. juna. Prema nekadašnjim merilima, u dubokoj starosti, a po savremenim statistikama usred »trećeg doba« života. Za nas, desilo se to iznenada, usred napona životne snage. Strepeli smo za njegov život zimus, kada se izložio složenoj operaciji srca. Odahnuli smo čim smo čuli da je operacija uspela. Ubrzo nas je obradovao povratkom poslovima, pun uobičajenog elana i vedrine. Tako je bilo i 12. juna. Zatekao sam ga u razgovoru s Mirkom Tepavcem čiju knjigu ogleda, objavljenih tokom skoro dve decenije u Republici, priprema, kao urednik, za štampu. U podne smo imali razgovor sa saradnicima na novom projektu koji traga za odgovorom na pitanje zašto je Srbija jedina zemlja u Evropi u kojoj lokalna samouprava ne raspolaže vlastitom imovinom. Bio je primetno zadovoljan i

uveren da ćemo temeljitim istraživanjem pronaći odgovor na složeno a važno pitanje. Zatim je sledio sastanak Redakcije, uobičajena ocena objavljenog broja lista i priprema narednog. Kao upravnik Zadruge koja izdaje naš list, obavestio nas je da nam je deblokiran račun, što mu je čitava dva meseca primetno kidalo nerve, naročito zbog toga što je razlog za blokadu bio banalan – promena adresa Zadruge – što je moglo biti rešeno za daleko kraće vreme. Kao jedan od urednika, bio je veoma zadovoljan pozitivnom ocenom junskog broja. Upustio se i u strasnu polemiku oko poimanja »normalnog« u današnjem svetu i, posebno, u Srbiji. Kada sam ga opomenuo da nije preporučljivo da se previše uzbuđuje, uzvratio je da je polemika prirodan sastojak »redakcijskog života«, sa čim su se saglasili i ostali urednici. Prijavio je i svoju rubriku za naredni broj, o minulim lokalnim izborima.
Kada mi je narednog dana Olivija javila da je Dragoš u bolnici, zbog izliva krvi u mozak, verovao sam da će se izbaviti. Strepeo sam od novih vesti. Ubrzo su stigle, grozne, porazne.
Preostaje nam da se oprostimo od našeg Dragoša, da prebiramo po sećanju na poštovanog, omiljenog i voljenog čoveka. Pred nama je upečatljiv lik snažnog duha u krhkom telu, tople duše i čvrstih ideja i uverenja, retkog obrazovanja i osvedočene mudrosti, uljudnog ophođenja i principijelnog stava, temeljitih uvida u nevolje ljudi i zemlje u kojoj živimo, ali i nade u realne mogućnosti izbavljenja. Iritirale su ga agresivne ideologije i režimi, koje je iskusio i na vlastitoj koži, ali ga ništa nije bacalo u očajanje. Gadio se medijskog »žutila«, ali to nije pokopalo njegovu veru u čast novinara i kulturnu misiju medija. Ljutila su ga brza i olaka razočarenja boraca za demokratske promene, ali nije hitao da bilo koga prezre i osudi.
Omiljena izreka mu je bila »Čamac mali a oluja velika«. Zaista, impresivna je Dragoševa duga plovidba, da pomenem jednu od omiljenih metafora našeg preminulog urednika Pere Mužijevića, kroz razne nepogode. Još tokom decenija novinarskog rada u Politici, gde je domašio puni penzijski staž, spadao je u vrhunske profesionalce koji su optimalno uspevali da neguju dignitet novinarstva u inače skučenim okvirima režima partijske države, ne pristajući da budu puki poslušnici vlasti. Slali su poruke čitaocima negovanim jezikom, prelomom lista i »između redova« objavljenih tekstova. Verujući u ideale stare levice, odupirali su se njenom klizanju udesno. Odlučno su reagovali i na sramni pad ugleda lista nakon afere oko paškvile »Vojko i Savle«, 1986. godine. A kada se razmahala hajka protiv novinara Komunista, Dušana Bogavca, zbog objavljivanja njegovog kratkog teksta o hapšenju pristalica poljske Solidarnosti u hronici NIN-a, koju je uređivao pokojni Ljuba Stojić, Dragoš je bio svojski angažovan u formiranju novinarskog Fonda solidarnosti oko kojeg se okupilo nekoliko stotina novinara, što je preplašilo režim te je usledila brutalna represija. Još odlučnije se angažovao kada su, početkom 1992, stotine novinara isterane s beogradskog radija i televizije. Bio je među najagilnijim pokretačima osnivanja NUNS-a, radi odbrane časti poziva novinara. Kada je počelo osipanje inicijalnih dvadesetak grupa novinara, Dragoš je to doživeo kao zabrinjavajuće i porazno razilaženje »rakove dece«. Tugovao je nad svakim pokleknućem svojih kolega.
Dragoš Ivanović je godinama istrajavao u antiratnom angažmanu, preko Građanskog saveza Srbije i mimo njega, u okviru širokog pokreta za demokratske promene. Iskreno je verovao u slobodarske i demokratske potencijale Srbije, ne pristajući na njeno propadanje, upropašćavanje i sramoćenje. Nikada i nikako nije pristajao na »totalnu dramaturgiju«, da pomenem jednu upečatljivu metaforu pesnika Miše Stanisavljevića, koji je više od deset godina imao najčitaniju rubriku u Republici, nedavno preminulog u krajnjem siromaštvu i preziru zvanične Srbije, čiji gubitak i danas osećaju svi koji su poznavali i visoko cenili njegova pesnička, dramska i publicistička dela, kao i retku hrabrost u izricanju ličnih uverenja.
Dragoš je proteklih dvadeset godina bio najplodniji autor Republike i tihi ali snažan oslonac njenog ne baš jednostavnog i lakog opstanka. Kad smo, krajem svake godine, odlučivali hoćemo li da nastavimo neizvesnu borbu za slobodu i demokratiju, Dragoš je, uz Mirka Đorđevića, bio među najodlučnijima da ne odustanemo od svoga projekta, iako nismo mogli da računamo na bilo čiju trajnu podršku, a još manje na ikakvu i ičiju zaštitu. Kada smo osnivali Zadrugu Res publica, koja je postala izdavač lista, preuzeo je najveći i najteži teret, poslove upravnika Zadruge. I u tome je bio krajnje posvećen i neumoran, do poslednjeg trenutka života. Zahvaljujući njegovom poslovičnom pregalaštvu uspevali smo da plasiramo zanimljive istraživačke projekte za koje smo dobijali skromnu ali neophodnu potporu za opstanak lista. Izdali smo i oko trideset knjiga. Zahvaljujući Dragoševom ugledu i negovanju prefinjenih odnosa s ljudima, krug saradnika lista je veoma širok i postojan.
Ko god je poznavao Dragoša Ivanovića trajno će ga pamtiti kao živahnog, milog i tihog čoveka, negovane misli i reči, jasnih ideja i odlučnog stava i najšire moguće tolerancije, sve do one crte iza koje se pomaljaju agresivne ideologije, huškanje na nasilje, zločini i pljačka, čime se srozava lični i profesionalni moral novinara i njihovog životnog poziva. I kada štošta nije trpeo, i kada se koječemu odupirao, i to je činio bez žestokih reči i nadmene poze.
Redak ljudski, novinarski i publicistički format kakav je Dragoš decenijama stvarao i negovao ne može ostati neprimećen, čak ni usred primetne ravnodušnosti znatnog dela javnosti. Čak ni agresivno ućutkivanje snažnih autorskih glasova, među kojima časno mesto ima i Dragoš, uz već pomenute pokojne urednike Republike, profesora Pere Mužijevića i pesnika Miše Stanisavljevića, ne može ih trajno ukloniti iz naše kulture. To važi i za na hiljade objavljenih tekstova oko tri hiljade autora u minulih dvadeset godina kontinuiranog izlaženja lista. O pregalaštvu još uvek živih urednika i saradnika ovom prigodom ne bih govorio. Verujem da će se, onda kada budu razgrnute nataložene naslage laži i falsifikata u našoj kulturi, jasno ukazati mnogi likovi, poput Dragoša, koji su negovali razložnu i kritičku misao, jasnu i lepu misao i reč, koji su držali do lične časti i ugleda srpske kulture, do dostojanstvenog života u Srbiji i savremenom svetu.
Saučestvujući u bolu njegovih najbližih, supruge Olivije, sestre Natalije i brata Boška, verujem da izražavam tugu i bol mnogih Dragoševih kolega, prijatelja i saradnika. A mi u Republici već od prvog trenutka osećamo i veliki gubitak snažnog oslonca, plodnog autora i uglednog predvodnika i predstavnika kojim se ponosimo. Čoveku kakav je bio Dragoš nije moguće potpuno se odužiti, niti bi tako nešto on tražio, ali dugujemo mu da dovršimo poslove koje on sam nije dovršio, i da istrajemo koliko god budemo mogli u nastavljanju projekta na kojima Republika već dugo istrajava.
Vrednosti do kojih je Dragoš držao, kojima je stekao mnoge poštovaoce – lična čast, istinoljubivost i slobodoljublje, pouzdano znanje, mudrost, vedar i optimističan duh, samopregoran i istrajan rad, razumevanje drugih i ljudska podrška svakom kome je potrebna – nisu puka obaveza već podsticaj da i sami do njih držimo, zbog sebe i zajednice u kojoj živimo i radi nade u slobodu i demokratiju.

	N. P.