»Sve izvesnije je da smo se našli u raljama sve više centralizovane vlasti i sve moćnijih tajkuna, među kojima postoji mnoštvo raznih veza i uticaja izvan javne kontrole. U takvim okolnostima borba za vlast nalikuje borbi na život i smrt. Ne biraju se sredstva obračuna.«
Na ovaj odlomak iz komentara Nebojše Popova u Republici ukazao mi je prijatelj Predrag, dodavši da ga je to podsetilo na sopstveno bavljenje (tokom prikupljanja građe za knjigu Festa stulorum) jednim ne baš pitoresknim političarem, ali čovekom na »visokom« položaju, ako ne i na »najvišem«, koji je, izgleda, sebe smatrao »državnikom« koji će spasti Srbiju, Kosovo i Metohiju, Crnu Goru, ćirilicu, sve do Svetog sinoda.
Na moju nesreću, ili sreću, jednog dana izađe knjiga o tom »državniku«, čiji je tzv. uspon počeo pre nepunih deset godina, te ja odustadoh, prestadoh da zapisujem njegova činjenja i nečinjenja, izjave, govorčine i govorčiće – u suprotnom bih rizikovao da moja knjiga bude optužena kao prepisivačka, potkradalačka. Uostalom, ima i drugih primera borbe za vlast u kojoj se ne biraju sredstva obračuna, dostojnih mog PRAZNIKA MAGARACA.
Kada je već tako, upozorih Predraga, naš razgovor bi se mogao završiti a da praktično nije ni počeo: odustao si, kažeš, od nepomenutog »državnika«, i – šta onda?
Odustao sam ja od njega, dragi moj Nenade, uzvrati mi munjevito Predrag, ali neće on od mene! Zgrabio me je kada je »sišao sa vlasti«!
Ovaj »moj«, takoreći, »državnik« je vrlo osobit slučaj, »javlja mi se«, zbunjuje me složenošću nešto što sam video na malom ekranu. Bio je u jeku vlasti, tada. Televizijski snimak prikazao ga je kraj prozora državničkog kabineta. Kroz staklo se videlo drvo, krošnja. Gotovo tronuto-zadovoljnog izraza izjavio je da on često gleda u krošnju, u jato sova, one zauzvrat takođe bulje u njega, redovno i uredno. Dodao je da komunicira sa njima.
Možda je hteo da kaže nešto onako simbolički? Sove su, to »svi« znaju, simbol mudrosti!
U redu, u rečniku simbola nije da ne piše: sova (ćuk), prema jednoj apokrifnoj galskoj

legendi, pripada mudrosti i iskustvu. Zatim, Atenine omiljene životinje bile su sova, zmija i petao, ali, što reče jedan naš savremeni pisac, ima indicija da je bila povezana i sa konjima... S druge strane, »sova je simbol tuge, tame, setne i samotnjačke povučenosti zbog toga što se ne izlaže dnevnoj svetlosti«. A opet, za Indijance iz severnoameričke prerije sova može noću pružiti pomoć i zaštitu. Vidiš, Nenade, ja se ovde teško snalazim. Ne želim, kažem prijatelju u muci, da te još više kinjim navodeći da je sova u Egiptu
		Joseph Mallord William Turner, Rain, Steam and Speed, 1844.

izražavala hladnoću, noć, smrt, u drevnoj Kini važila je za strašnu životinju (ne smem ni da ti kažem šta se sve za nju pričalo), kod Maja: kad sova zavija – Indijanac umire. Kod Asteka: uz pauka, ona je simbolička životinja boga podzemlja...
Sad ćutimo obojica.
Prvi progovara Predrag: eto, kako da razjasnimo tajnu komunikacije na liniji sova–državnik (stoji u kabinetu, kraj prozora, one u krošnji, iako ih ja nisam video, ali verujem mu)?
Onda ja kažem: da učtivo pitamo čoveka?
Onda Predrag: to je veoma teško ostvariti. I ranije, a naročito otkako je sišao, sa vlasti, retko se pojavljuje u javnosti, uglavnom se oglašava putem saopštenja. Recimo: »treba zaustaviti propadanje Srbije«.
Da li je rekao kada je ta propast počela? – Možda i jeste, ali ja to, baksuz, ne uhvatih: čim ga (retko, brate) vidim na malom ekranu, ja trčim ka polici s knjigama i hvatam se za Rječnik simbola Ševaljea i Gerbranta. A inače, obrazovan je čovek, doktor nauka. Zato nama dvojici niko nije kriv što ne shvatamo kako on misli da zaustavi propast Srbije, kad već to nije učinio dok je bio »državnik« i dok je ono, komunicirao...
Pa dobro, kažem, možda misli, želi, žudi da se vrati, da se opet popne, na vlast: nije uspeo par puta, ali postoji ono – triput bog pomaže, možda bude štogod, pobožan je čovek: pričaju mi da ga viđaju po crkvama...
Ako je tako, citiraću Gogolja:
»Hrišćaninu je jasno rečeno kako da postupa sa višima od sebe, tako da ga oni svi, ako samo malo od toga ispuni, zavole. Hrišćaninu je jasno rečeno kako da postupa sa nižima od sebe tako da će mu svi oni, čak ako to bude samo delimično ispunjavao, biti odani svom svojom dušom... Ne treba obraćati pažnju na to kako drugi prema tebi postupaju, već kako ti prema njima postupaš. Ne treba obraćati pažnju na to da li te drugi vole, već da li ti sam voliš njih.«
Volim i ja vas?
Taj osobiti čovek, Nenade, u jednom trenutku svog života kao da je bio ujeden za um i srce, opsednut modernim, stvarnim državništvom jednog mladog političara (naspram sopstvene retrogradnosti) koji je Srbiju poveo u svet, ali je zatim i zato ubijen. Znam da ćeš se mučiti ako budeš pisao o »onom sa sovama«, koji je sada u samoći bezvlašća, u teškoj apstinencijalnoj krizi. Spopašće te neka vrsta muke, ne političke već stvaralačke. Valja imati snagu jednog Markesa, »iluzionizam Servantesa i raspusnu razdešenost Rablea«, da bi se, kao u Jeseni patrijarha, pisalo o »posrnuću u kal, beutu i mrtvilu, o zaboravu i bezvremlju«... o nemogućnosti izlaska »junaka« iz lavirinta vlasti, gubitniku suočenom sa promašenošću, ali koji još ne shvata »prolaznost i uzaludnost vlasti« i onoga što je uradio.

	Dragutin Orlović