Novinar, u granicama

Reč Petra Popovića, novinara Politike, prilikom prijema Specijalne povelje koju mu je dodelio UNS, u spomen na godišnjicu izlaska prvih srpskih novina, u Beču, 1791. godine

Vaša pažnja je kao zakasnelo priznanje ljubavi – nekome, čije odmakle godine ne dopuštaju da obećava i nešto više od golih emocija. Ali tu smo gde jesmo. Laskavo je. I ja, za mene neočekivano priznanje prihvatam počastvovan i sa odgovornošću. Želeo bih, ali nisam u prilici da nešto i obećavam.
Pamtim spokojstvo jednog, naoko još držećeg zanatlije na Crvenom krstu, nedavno. Na moje pitanje – zašto zatvara dućan, odgovorio je: potrošio sam godine, gospodine! Ustuknuo sam. Učinilo mi se da je iz onog »potrošio sam« nekako zamirisalo na vosak. U svakom slučaju, od tada se trudim da tablica na stolu za kojim radim ostane stalno na – »otvoreno je«. Nije mi namera da otkazujem lokal.

*

U ranoj mladosti opčinila me je reč. Život naokolo brujao je njome kao košnica. Koliko ih je izgovarano, a tek koliko bespotrebnih, praznih. Mene je osvojila silina efekta koji se može proizvesti kada je reč probrana. Pažljivo, kao pincetom. Takva reč bi iskočila iz monotonije brujanja. Prestajala bi da bude samo jedan narastajući i nestajući zvuk. Jedan – od toliko sličnih. Ova reč mogla je opstati i upamtiti se. Mogla je ostaviti trag.
Zavodljiva je bila mogućnost da se takvom, pažljivo odabranom reči sastavi i prenese poruka.
Koje vrste je mogla biti i čemu je eventualno mogla poslužiti moja poruka? Na Pravnom fakultetu, od profesora Radomira Lukića, nekadašnjeg đaka francuske Sorbone, doznavali smo u to vreme (koncem pedesetih) da civilizovane i uređene države funkcionišu po određenim slobodno izglasanim pravilima, a da postoje i druge, s nametnutim, ili sasvim bez pravila. Takve, čija su »pravila« gole, zvonke ljušture bez sadržaja. Vrlo često, formalna maska za sirovo i surovo vladanje, obično još neprosvećenim narodima. Onima koji nemaju svest ili im je uskraćena mogućnost da biraju.
Mene je vuklo i odvuklo na stranu država »s pravilima«. Pomislio sam da moja sklonost probranim rečima može biti pouzdana službenica slobode javnog mišljenja. Biti slobodan, idealno je. Imati mišljenje i saopštiti ga, izazovno je. Obećava polemiku. Polemika vodi rasuđivanju. Sloboda javnog rasuđivanja... Čega bi se imalo bojati društvo koje ima javnost, sposobnu i slobodnu da rasuđuje!?
Uostalom, o slobodi se pevalo. Masovno, i naglas.
Mladosti je svojstveno da pruža ruke prema željenim plodovima, i da kada bira, bira ne oklevajući. Tih, pedesetih, nisam znao da postoji i nešto o čemu ću čuti kasnije – da postoji značajan broj studenata, mojih prethodnika u klupama, ali koji su, za razliku od mene i moje srećom zadocnele generacije, završili robijom na Golom otoku.
Kažnjeni su za »pogrešan izbor«. Kaznila ih je sloboda koja je marširala, nosila zastave i pevala iz zvučnika. Pomoćnici slobode koja je marširala bili su doušnici, koje ću kasnije sresti u novinama, ali u vreme mojih razmišljanja o javnosti ni o njima nisam ništa znao.
Doušnici su prijatelji koji bi nam prišli da bi nas posle potkazali policiji. Gamad s načuljenim ušima. Kobna je bila toplina te njihove bliskosti. Bili su produkt vlasti koja uhodi narod u ime naroda. U vreme kada sam kročio u novine već ih se namnožilo u novinskim redakcijama. Bubrili su na strahu vlasti od javnosti, a prst na pulsu javnosti upravo je u redakcijama.
Mora biti da sam bio smešan, s tim svojim mladalačkim ambicijama. Imati ideale novinarstva u policijskoj državi. Govoriti o slobodi reči okružen uhodama. Potrošiti sebe u nepostojećoj delatnosti!?

*

Novinarstvo bez granica!, ideja kojom je, ako sam dobro razumeo inspirisan naslov počasti koja je povod ovom događaju, podrazumeva zanos. Strast. Samo velika strast može potisnuti i omalovažiti svest o granicama. Takođe, podrazumeva istrajno stremljenje. Bezmalo religijsku posvećenost nemogućem.
U Africi, negde na severoistoku Ugande, prema Keniji, u vreme bekstva Idi Amina iz zemlje, osvedočio sam se u postojanje takve posvećenosti kod misionara iz reda Otaca Verone, koji su od svitanja do u mrklu noć premazivali rane, hranili iscrpljene i molili se za snagu, da izdrže u spasavanju tih nesrećnika.
Te dve reči, »vera« i »nemoguće«, nisu rđave, ukoliko bi trebalo opisati idealizam. Iluzije (idealizam) jesu privilegija mladosti, i za nju se ponekada plati razočaranjem u starosti. Logično je, dakle, da se upitam, jesam li i ja razočaran? Nisam. Mada, bojim se da je u meni poginuo idealizam, a to me u većoj meri čini novinarom »u granicama«.
Možda je »bezgraničnost« bliža literaturi. Novinarstvo i literatura su profesije u srodstvu, proizišlom iz njihove zajedničke upućenosti na reč. Pojedini pisci pisali su ili pišu i za novine. Živeći neko vreme u Parizu, i sasvim mlad, Hemingvej se, na primer, izdržavao radeći i za američke listove. U listu Student imao sam priliku da srećem i slušam Danila Kiša, Branu Petrovića i druge, ali oni su već tada, pre pola veka, bili pisci, priznati literati.
Novinarstvo je hronika prolaznosti. Pišući za novine, novinar obično nema utisak da su redovi koje ispisuje pasus neke knjige. U svesti, knjiga pripada literaturi. Shvata se kao nešto zauvek i trajno, a novinarstvo – prožeto je tom svešću o prolaznosti. Upotrebna vrednost jednog novinskog izveštaja ograničena je aktuelnošću opisanih zbivanja. Podvrgnuta je pritisku sve novih i novih događaja i tehnologije informativne industrije.
Ali u toj mojoj sopstvenoj novinarskoj prolaznosti moram priznati da sam upoznao i provodio sate učeći se moralu profesije i zanatu od priznatih majstora ceha, čak i u tim i takvim vremenima. Koliko iskrenih sapatnika i sposobnijih od mene novinarskih vršnjaka, koliko sati i koliko litara, uloženih u to neprocenljivo vredno, zajedničko raspredanje nerazmrsivog! Moram reći da je to bilo, nekada vrlo davno, u Politici. Da nije bilo mog idealizma verovatno ne bi bilo ni takve prilike.

*

Vera u nemoguće odstranjivana je iz mog novinarskog bića cenzorskom iglom. Bod po bod, i polako. Prvo osporeno pravo bilo je ono na sopstveni izbor pravih reči. Zašto baš te reči?, pitao bi njihov nadzornik, naš tobožnji urednik. Kada to može i drugačije, dodavao je, dok bi preko tih tvojih svetinja ispisivao svoje reči. Njihove. Imao je oko sokolovo. Ako si sricao i mučio se (žureći da izvestiš) s tom famoznom prvom rečenicom, s kojom, to ti znaš – ili stičeš ili gubiš čitaoca,oko sokolovo bi je zapazilo. Odmah. Od prve. Njegova »hemijska« padala je po njoj kao giljotina. Patrljak tvoje otfikarene glave vesti očas bi se cerekao u tebe iz njegove dželatove korpe.
Geniji štetočinstva na stranicama. Vest za danas mogla je i sutra. Vest za prvu stranu, zašto napred? Može na osmu, pod stubac.
Ne, taj se boj nije mogao dobiti. Neslobodno društvo, slobodno novinarstvo – to je demanti razumu. Neuklopivo.
List Student je bio moj novinarski flert. Politika – veza za celi život. Nešto kao ljubav, ali uz premnogo neverstava, uglavnom s njene strane. Jedanput me se odrekla preko novina. Po njenom, imao sam političke dugove, za koje je rekla da ih ona ne priznaje. Šta sam mogao, ako nije ona mene, razumeo sam ja nju, i oprostio joj. U sličnim vezama nekada se ne možete nekoga odreći ni kada je na stubu srama. Politiku su u međuvremenu svukli, srozali i izložili je ulici. Kao partizani »fašističke kurve«. Jedan od njenih makroa izveden je iz kabineta na ulicu uz pomoć policije. Onaj sledeći spasavao se iz zgrade bežeći kroz prozor. A uz »kurvu« sam ostao ja, obavezan time što smo predugo delili hleb.
Ovo nije hronika o najstarijem listu Srbije, koji se i posle dva svetska rata, i sakaćenja tokom nastupa komunističkog režima, ipak vratio na pijedestal jugoslovenske liberalne tribine. A jednu bi trebalo napisati, možda drugačiju od već objavljenih. S obzirom na to da je večito raspolućena Srbija kroz te novine povukla svoj front, na kojem je, daveći Politiku nad kojom bi neko brižniji bdio i čuvao je kao baštinu – davila Zapad, drugi deo te svoje uklete duše, s kojom se muči i danas.
Trajalo je to. Još od kraja šezdesetih i tokom svih sedamdesetih, kada se s ponosom moglo reći: novinar Politike. Bilo je velikih trenutaka i ne malih pobeda. Novinarstvo je dugo vreme imalo većinu. Politika je umirala polako. Održavana je nadom da će doći dan kada jedanput, gore, ne bude više njega. Tog dana, međutim, nije bilo. Umesto njega sada ih ima više, i sličnih. A naišlo je i nešto što više ne razumem. Čujem da su novine industrija, a industriji su potrebni menadžeri. Novinari se manje traže. Novine bez novinara!? Ne, to ne razumem. Potrebno je, znači, otkazati kiriju i tablu na vratima okrenuti na »zatvoreno«. A kako?