Kada je u leto 2005. godine televizija B 92 objavila
video-snimak kako se pripadnici formacije Škorpioni
obesno iživljavaju nad šestoricom ni krivih ni dužnih
bošnjačkih civila od kojih su trojica bili maloletni,
da bi ih na kraju uz ciničan smeh i najgore uvrede
streljali pa još sve to i ovekovečili kamerom, uspavana
srpska javnost je prvi put spoznala svu strahotu
zločina u bosanskom ratu koje su učinili njihovi
sunarodnici. U vreme kada je snimak obelodanjen
vodile su se žustre polemike ne samo oko broja stradalih
Bošnjaka u Srebrenici između 11. i 16. jula 1995.
godine, nego i oko toga da li se taj masovni zločin
– koji će desetak godina kasnije Međunarodni sud
pravde u Hagu definisati kao genocid – uopšte dogodio.
Surovo ubistvo mladih Bošnjaka, međutim, ostavilo
je jak utisak na srpsku javnost, čak i onu sklonu
verovanju da je Srebrenica obična izmišljotina,
pa je državni tužilac brže-bolje reagovao. Pokrenut
je istražni postupak, u rekordnom roku su uhapšeni
skoro svi učesnici snimljenog zločina i suđenje
je počelo već potkraj te 2005. godine i trajalo
skoro dve godine sve do kraja aprila 2007.
Svoje dnevničke zabeleške i utiske sa ovog suđenja
pripadnicima Škorpiona objavila je u
|
zasebnom izdanju poznata
književnica, prevoditeljka i feministkinja
Jasmina Tešanović.
Iz dana u dan Tešanovićeva je posmatrala
i analizirala lica tih ubica, njihovo
ponašanje na sudu, tragove eventualnog
kajanja. Osim jednog (Petraševića) koji
je priznao da je učinjen nepotreban zločin
i da se kaje zbog toga, ostali su se ponašali
više-manje bahato. Ostali su pri tvrdnji
da su »samo izvršavali naređenja«. Od
koga su ta naređenja dobijali – odbijali
su da odgovore. Čak i na pitanja sudije
odgovarali su kratko, odsečno, drsko,
sa omalovažavanjem. Prvobitan utisak koji
je snimak zločina učinio na javnost u
Srbiji protekom vremena je bledeo pa su
optuženi, kao i njihovi advokati, dobijali
na kuraži. Sudija je bila žena pa su i
tu činjenicu iskoristili da neka njena
pitanja koja su se ticala vojnih stvari
(činovi, formacije, taktičke zamisli)
ismeju i proglase neznalačkim. Osim
|
|
|
Petranovića (»izdajnika« koji je sve pokajnički
priznao) drže se zajedno, ne optužujući se međusobno.
Jasminu to neodoljivo podseća na nepisana pravila
mafije o kojima je toliko slušala. Nisu nimalo
izgubili od onog paklenog uverenja koje je na
nesreću vladalo i u široj srpskoj javnosti naročito
1991. i 1992. godine o tobožnjoj rasnoj nadmoći
Srba (»I Bog je danas Srbin« – Radovan Karadžić,
aprila 1992), o višim i nižim narodima. Ako ubiješ
nižu vrstu to ne samo da nije zločin nego svojevrsni
nacionalni zadatak. Takvo držanje optuženih podsetilo
je Tešanovićevu na najcrnje nacističke teorije
i vratilo je u vreme s početka devedesetih.
Posebna priča su supruge i rođaci optuženih. Supruge
žargonski naziva Škorpionke. Lepo obučene, one mlađe
u mini suknji, našminkane, doterane, veselo međusobno
razgovaraju. A kada počne suđenje znaju i te kako
da viču, galame, aplaudiraju svojim muževima. Sudija
ih opominje ali uzalud. Osećaju da poseduju neku
moć, da imaju nekog moćnog zaštitnika. Sudski čuvari
i policajci su prema njima vrlo susretljivi.
Advokati se ponašaju kao da su i sami članovi Škorpiona,
toliko strasno se unose u odbranu. To, zapravo,
i nije odbrana, to je jasan ideološki stav koji
treba po svaku cenu izneti. Mnogi mediji, naročito
štampani, svojim tekstovima kao da pravdaju ove
ljude-zveri. Nigde se, doduše, izričito ne kaže
da su srpski heroji, ali iz autorskog pristupa izveštaju
sa suđenja čitalac treba da izvuče upravo takav
zaključak. Brutalnost zločina, još više brutalnost
nekajanja, čine da se u celokupnoj atmosferi u sudnici
oseća kako isparava svaki osećaj za pravdu i moralnost.
To je ono što autorku najviše peče i ona neretko
ne može da zaustavi suze. Od tuge za nevino stradalima,
ali i od besa što je nemoćna da bilo šta učini da
ove zlikovce ućutka. Ljuta je i na sudiju koja im,
postavljajući određena pitanja, daje mogućnost da
elegantno skrenu sa teme neposrednog zločina zbog
kojeg im se sudi, i upuste se u ideološka i politička
tumačenja ne bi li celom suđenju dali politički
karakter.
Ton suđenja Škorpionima u upravnoj je srazmeri sa
tonovima političke konstelacije snaga u Srbiji.
Obe Koštuničine vlade (2004–2008) su jasno i bez
ikakvih ograda javno relativizovale srpske zločine.
U pomoć im je pritekla ona užasna i od upotrebe
izlizana teza kako »u svim ratovima sve strane čine
zločine« pa su tako »svi krivi«. Nažalost, ni vlast
koju je 2008. godine formirala Tadićeva stranka
nije ni za pedalj promenila takav odnos prema bosanskom
ratu. Iako ima koalicijsku većinu ona ni do danas
nije usvojila najobičniju Deklaraciju o genocidu
u Srebrenici kojom bi se postmiloševićevska Srbija
ogradila od one prethodne, od genocidnog zločina
i osudila ga. U današnjoj Srbiji se odbija čak i
deklaracija koja načelno nikoga ne obavezuje ni
na šta, već u sebi jedino nosi snažan moralni pečat.
Stoga s pravom Jasmina Tešanović zaključuje kako
se »ovde i sada« Srebrenica ali i drugi zločini
ne samo potiskuju nego – onda kada su očiti i belodani
pa još i kamerom snimljeni – na svojevrstan način
dizajniraju i tako dizajnirani predočavaju javnosti.
Otuda i naslov ove knjige koju treba obavezno pročitati.
