Prodavci danajskih darova

Ne veruj odlazećem predsedniku (ako je on Dž. V. Buš), moćnim kompanijama i slatkorečivim bankarima ni kada darove nude

Krajem XIX i početkom XX veka bilo je popularno prodati Bruklinski most. Najpoznatiji prodavci bili su gđa Pičes O’Dej i braća Gondorf. Prva je prodala »most u dobrom stanju« za $200 i zbog prevare je proterana iz Njujorka (mada se kasnije vratila prerušena u francusku damu i čak postala gradonačelnica). Braća su se istakla po višestruko uspešnoj prodaji mosta i unosnoj zaradi. Trajalo je to sve dok vlast dvadesetih godina prošloga veka nije počela upozoravati imigrante da u Americi nije dozvoljeno prodavati i kupovati javnu svojinu. Jer, lista je, vremenom, proširena i na »nekretnine« kao što su: Statua slobode, Metropoliten muzej, Grantov grob. Želja za velikim kapitalom u novom svetu bila je jača od razumnog promišljanja.

Od Bruklinskog mosta do »Poncijeve sheme«

Kao uspomena na ove anegdote i dan-danas se kaže da neko »prodaje Bruklinski most« kada je na delu očigledna prevara. Vešt ubeđivač prodaće i najbizarniju ideju, kao i njenu »materiju« (nekretninu, planove, snove, istoriju), onima čija je želja jača od razložnosti. Bilo u politici, finansijama, umetnosti, ličnim odnosima. Ipak, za žrtvu je potreban minimalan uslov – da poseduje nešto što je prevarantu potrebno. Ne može biti žrtva velike prevare onaj ko nema veliku ideju, veliki novac, veliki pronalazak, veliku ljubav. Većina žrtava u jednoj od najvećih finansijskih prevara u istoriji koju je osmislio i sproveo Bernard Medof i koja je p(r)otresla Ameriku, bila je iz redova bogate klijentele. Da biste bili prevareni morate, na određeni način, biti zanimljivi potencijalnim prevarantima. Ako oni jednoga dana i budu otkriveni, zahvaljujući vama, trebalo bi da imaju, kao recimo u dotičnom slučaju, 10 miliona dolara za kauciju. Medof je umetnik (»Poncijeve sheme« – investicionog pandana piramidalnoj štednji, kojom je klijentelu oštetio za 65 milijardi dolara) i jedan od najinteligentnijih prevaranata u istoriji – rekla je nedavno jedna od njegovih žrtava koja je, inače, podnela žrtvu u vrednosti od 5 miliona dolara. Možda joj je zbog te činjenice nešto lakše.
Više nije moguće prodati Bruklinski most, ali jeste »Poncijevu shemu«. Iako se donedavno mislilo da tako staromodno više nije moguće obmanuti nikoga, piramida je nikla u srcu američkog finansijskog sistema i za žrtve imala neke od najuspešnijih i u finansije upućene ljude. Promenila se samo »shema« prevare.
Onima koji nisu bogati, bar jedna briga manje u životu. Ipak, nije baš tako. Drugi deo priče je da su izgubili i mnogi mali »ulagači«, a oni – sve. Ali to je druga tužnija priča. Najbogatiji gubitnici izgubili su prošlost (nešto blještavila ogromnog bogatstva), ali ne i budućnost (oni još uvek imaju možda i za nekoliko budućnosti). Najmanji gubitnici su, realno, najveći – oni su izgubili budućnost. Koju su samo srećno planirali.

Predsednički prelazni period

Prošloga novembra, dok se čekalo da Obama zvanično stupi na vlast, Džordž V. Buš je napravio korake kojima je svom nasledniku otežao neke od promena koje je ovaj najavljivao. U Americi »prelazni period« traje nešto više od dva meseca za koje vreme, gotovo po pravilu, uskoro bivši predsednik ne čini »krupne korake« da bi, u 5 do 12, još radikalizovao rezultate svoje politike. To je, nekako, bonton. I Buš je to obećao (»prelaz će biti što je više moguće gladak«), ali je činio suprotno. Što znači korake koji će njegovog naslednika staviti u situaciju da neke od planiranih promena, poštujući redosled koraka i tempo koji pretpostavlja zakon, ne može obaviti možda ni u toku svoga mandata. Bar ovog prvog.
Neki od tih koraka odnosili su se na zaštitu na radu, zdravstveno osiguranje, ekologiju, urbanizam itd., itd. Tako, Buš je tokom poslednja dva meseca svoje vladavine promenio nekoliko ključnih zakona, upravo u oblastima u kojima je Obama najavljivao značajne promene: inicirao da se »olabave« pravila u radu sa toksičnim i drugim opasnim supstancama (kao što su azbest, benzen, formaldehid, olovo, vinil-hlorid, silicijum-dioksid) čime su dodatno ugroženi standardi zdravstvene zaštite; protežirao donošenje propisa koji olakšava dobijanje dozvola za izgradnju električnih centrala u blizini nacionalnih parkova i zaštićenih rezervata i devalvira ulogu naučnika pri planiranju gradnje brana, puteva i drugih projekata u oblastima gde žive ugrožene vrste; zakona koji dozvoljava rudnicima skladištenje otpada u okolne vode i doline; sledećeg, koji savezne države ovlašćuje da povećaju cene zdravstvenog osiguranja građanima sa najnižim primanjima – ali, tome nasuprot, poboljšaju zdravstvenu zaštitu onih koji odbijaju abortus i neke druge medicinske procedure iz religijskih razloga, itd., itd. Novi predsednik može jednostrano izmeniti neka od tih pravila (kao što je to bilo u slučaju Bila Klintona pa i samoga Buša), ali uvek je daleko teže opozvati ili izmeniti propise koji su već stupili na snagu. Upućeni kažu da će biti potrebno bar dve dodatne godine za izmenu ovih propisa (a donošenje novih, gotovo redovno, proces je koji traje po osam, te i više godina).
Ipak, ne bi se moglo reći da za ovakvo Bušovo obećanje, dato neposredno posle izbora, važi ono: »Obećanje ludom radovanje« jer Obama je znao da »ne veruje Danajcima ni kada darove nose«. Sada, posle više meseci, ovo se baš i ne pominje jer ima toliko »krupnijih« tema, ali i ovo je »nesrećan« amanet koji je, u svom prepoznatljivom stilu, ostavio Buš. Uostalom, nije se svetio jedino svom nasledniku lično, već celoj američkoj naciji i celom svetu a onda i samome sebi kao građaninu SAD i stanovniku ove planete. Možda bez (samo)svesti o ovom poslednjem – jer za nju je potrebna ekologija ponašanja.
Kada je Kant savetovao da se političkom motou: »Budite mudri kao zmije« doda i moralni: »I nevini kao golubovi«, i sam je znao koliko je to previsok zahtev. Mnogi kažu i politički nerealan. Naravno, to i jeste »alhemijska formula« za razrešenje sukoba između politike i morala. U kojem politika u tvrđavu morala uvek upada u nekom Trojanskom konju. Juče je u njemu bio jedan Buš, sutra neko drugi.

Ne veruj farmaceutskoj industriji ni kada analgetike nudi

Kreditiranje mrtvih duša

Vlasnik jedne uspešne kompanije, koji je 2007. poslovao sa Vašington mjučual, opisuje da su u banci važila pravila »Divljeg zapada«: »Dovoljno je bilo da ste živi i dali bi Vam zajam. U stvari, čak i ako ste mrtvi, i dalje bi Vam dali zajam«.
Dakle, ne veruj da postojiš na osnovu toga što si dobio kredit od banke – njoj je važno da plaćaš kamate, makar i sa onoga sveta. Jer, ako nećeš ti, onda će osiguravajuća društva, ako neće ni ona, onda će država. Neko mora da ima tvoj novac koji ti nemaš, ukoliko nemaš. Ako niko drugi, onda država – ona ima novac, makar zato što ti ga je jednom uzela, možda i kada ga već nisi imao.
Sve je u kamati. I smisao tvog i bančinog života. Ti živiš od zajma, banka od kamate na tvoj zajam. O kamati se, dakle, može razmišljati kao o pojmu koji transcendira ovaj svet i važi zagrobno. Ako je verovati američkom biznismenu koji se, za razliku od većine nas, još uvek dobro drži i u ovim kriznim vremenima.
Da nije tužno, bilo bi duhovito: kriza je razotkrila kako je ponekad bilo dovoljno da neko podnese »izvod iz knjige rođenih« pa da dobije kredit. Ako bi jednoga dana doneo i vlastiti »izvod iz knjige umrlih« niko ne bi ni obratio pažnju.
Danas su se stvari nešto zakomplikovale utoliko što se više ne zna ko to i kome, u stvari, prodaje Bruklinski most.

	Tatjana Jovanović

1 America’s Health Insurance Plans (AHIP) i The Pharmaceutical Research and Manufacturers of America (PhRMA).