Pravoslavlje u svetu – strategija i otpori

Ono što se dogodilo u gradiću Šambeziju kod Ženeve nije – i prva »čitanja« saopštenja to potvrđuju – samo evropski već uistinu svetski događaj. Skup u organizaciji vaseljenske patrijaršije iz Carigrada jeste priprema za svepravoslavni sabor, koji se čeka vekovima i koji neki već nazivaju »osmi«. Ovaj skup je odlagan punih deset godina jer između vaseljenske patrijaršije i crkvene Moskve, koja ne krije da joj laska ime »treći Rim«, postoji spor. On zapravo postoji još od XIV veka, odnosno od pada Carigrada 1453. godine, i sada se ipak nešto počelo događati, a to zaista nije malo: svuda u svetu, u zemljama koje tradicionalno nisu pravoslavne – na Zapadu i u Americi – biće osnovane episkopske konferencije i one će biti pod jurisdikcijom Carigrada i stupaće u odnose sa evropskim strukturama na jedan nov način. U tome su se barem složili predstavnici 14 pomesnih pravoslavnih crkava koje inače imaju i međusobne sporove, recimo RPC i crkva u Estoniji, ili SPC i crkva u Makedoniji. Ti sporovi traju u okviru dramatičnih političkih sukoba koji opterećuju odnose među državama. To se uklapa u strategiju Evrope kojoj verski nemir ne bi nikako odgovarao. Dokument koji je prihvaćen nije jednostavan za čitanje – pomesne autokefalne crkve neće biti lišene prava kontakta sa novim telima, ali će nad svima stajati autoritet vaseljenskog patrijarha Vartolomeja II. Ova nova strategija pravoslavlja neće ići bez teškoća, a neke se već znaju i to poodavno. Iz Moskve i Beograda godinama čitamo filipike da vaseljenski patrijarh hoće da bude neki »pravoslavni papa«. To su čitavi traktati crkvenih pisaca uz koje idu i laici koje instrumentalizuju sasvim prepoznatljive političke strukture – ili čak i političke partije. Tako je svuda u svim nacionalnim crkvama – na Balkanu posebno – gde se koplja oko ovoga odavno lome. U delegaciji SPC bio je bački episkop Irinej koji je u nekim krugovima u SPC proskribovan kao »papista« – zbog one izjave o mogućem prvenstvu rimskog pape u hrišćanskoj ekumeni iz oktobra 2003. godine. Blago rečeno, oko Šambezija je episkopat SPC odavno podeljen. Svemu tome dobrano »kumuju« političari iz narodnjačkih partija koje imaju svoje računice. Mi nećemo – poruke su episkopa Artemija – pristati ni na kakvo približavanje katolicima dok se papa ne vrati istinskoj Crkvi. To se videlo i u sporu oko dokumenta iz Ravene – Republika je to analizirala prošle godine – to stoji danas kao ozbiljan otpor ovom novom strateškom otvaranju pravoslavlja. Ako ruska crkva pruža otpor nije teško videti kako će se ponašati barem jedan deo episkopata SPC. Uostalom, još u vreme pripremnog sastanka 1995. to je bilo jasno. Sazvan je bio tada vanredni Sabor SPC povodom toga i povučeni su potpisi njenih episkopa, koji su bili tada takođe u Šambeziju, koji su pristali tada da ukupno pravoslavno rasejanje bude pod jurisdikcijom Carigrada i vaseljenskog patrijarha lično. Sada je – čini se – načinjen neki pomak, ali je rano još govoriti kako će sve teći.
Senka državne politike se jasno vidi sa svih strana – a u Beogradu posebno iz te senke vrebaju i neprijatna iznenađenja.
Ako se ima na umu da je uticaj RPC na SPC vidljiv, teškoće nisu isključene. Neke se već naziru. No, bilo kako bilo, nešto se ipak dogodilo – predstavnici SPC su potpisali ovaj dokument, ali to ne znači da su sve teškoće i otklonjene. Sve zavisi od političkih zbivanja.

Krajem ove godine biće novi sastanak koji će utvrditi principe sticanja autokefalnosti i autonomije – uz izmene u »diptihu«: to je lista ranga prvenstva u okviru pravoslavne crkve. Nije nepoznato da će tu biti i saglasnosti, ali i otpora. Zna se, uostalom, da je kosovsko-metohijski episkop Artemije protiv, i nije jedini, a to govori o mogućim podelama u krilu SPC i novim prestrojavanjima. Protivnici se pozivaju na Justina Popovića koji nije bio naklonjen nečem sličnom. Vladika Artemije u ovogodišnjoj božićnoj poslanici bio je jasan, on ne prihvata nikakva otvaranja, ali nije jedini – nedavno završeni Sabor arhijereja SPC je o ovome raspravljao, ali šira javnost malo o tome zna.
Sukob vladike Artemija i Sinoda SPC nije nov niti se može svesti samo na jednu dimenziju.
Od početka 2007. donedavno on je podelio saopštenja medijima i kazao da je Sabor u rasulu, da je ustavni poglavar Boris Tadić veleizdajnik. Treba pozvati ruske dobrovoljce i vojskom braniti Kosovo. Vladika se jasno i bez uvijanja svrstava uz SRS, DSS i NS u nadi

da će to pomoći da Kosovo ostane naš »srpski Jerusalim«. Sinod je reagovao i tu se otvorila nova linija podele – ipak mnogi u Sinodu znaju da to ne može tako da se uradi jer nema izgleda da uspe. Problem Kosova je star i proces je odmakao daleko, pa su mali izgledi da se tu može nešto nekakvim »preambulama« ili deklaracijama, u čemu se takmiče Vojislav Koštunica i vladika Artemije. Vladika Artemije je u sukobu i sa drugim kosovskim vladikama, a Sinod ga javno tereti i za loše
		Joseph Mallord William Turner, Ulysses deriding Polyphemus - Homer's Odyssey, 1840.

vođenje poslova u eparhiji – pominju se veliki novci, nekretnine u Beogradu. Kada je izbila na svetlo dana afera oko duhovno-batinaškog centra u Crnoj Reci sukob je kulminirao – Sinod je zapretio vladici Artemiju strogim merama. On je morao da smeni upravnika centra ali je postavljanjem novog sve ostalo isto – istražni sudija se nije ni usudio da batinašima odredi pritvor po slovu zakona. Sve to nije nepoznato, ali ovaj sukob je političke prirode. Pitanje je još bez odgovora kome će se carstvu – da li Istoku ili Zapadu – privoleti većinski deo u episkopatu. Sve ove afere su dovele do nečeg što nije bilo očekivano – CeSID je saopštio da poverenje građana u SPC opada i da je opalo za čitavih sedam procenata – ono o 95% građana koji imaju poverenje u SPC je obična politička legenda. Da bi se nekako smirio vladika Artemije pominje se još jedna mogućnost – da se izvrši arondacija eparhije i da se stvori posebna Raška eparhija odvojena od one Kosovsko-prizrenske: o tome se nagađa, ali toga je već bilo u drugim delovima kanonskog područja SPC. Odgovor, takođe nezvaničan, je pripremljen: to je »pokušaj Vašingtona« da sruši episkopa Artemija. Ne zna se kome će se carstvu prikloniti prvi čovek Sinoda mitropolit Amfilohije, jer sve je politika – čak i ono što nikako ne bi smelo biti. Sam mitropolit Amfilohije šalje loše poruke Evropi jer navodno »nije nam ni potrebna dok se ne vrati Bogu«. Ima i znakova koji bi, ako se potvrde, mogli podstaći nadu i u neke promene: navodno je Visoki duhovni sud SPC one mračne inkvizitorske presude iz Trebinja vratio na prvostepenu instancu. Jer i Crna Reka i ona sudanija u Trebinju su crne mrlje na licu SPC i to pred hrišćanskim crkvama i pred svetom uopšte.
Niko nije siguran da li je ovaj sukob više crkveni ili više politički, ali i jedno i drugo je u igri – stoga rešiti nije lako.
U svakom slučaju, postoje velike podele u episkopatu a ni nove nisu isključene. Nad sve se nadvija senka Kosova i nikom nije lako da se izjasni, jer izjašnjavanje nije samo za spolja nego i »za po kući«, a tu se upravo ubiru poeni sa kojima se neko održava na vlasti i u Crkvi i u državi. Zlobnici kažu da je cela stvar u bolesti patrijarhovoj, jer on je – kažu oni koji vole gorke šale – u pritvoru na VMA – odavno su nam sve šale ionako gorke.

Vest državne agencije je bila zapanjujuće kratka, sračunata na to da je niko lako ne pročita. Odavno političari odlaze na neke tajanstvene sastanke u Sinodu, pa se pomislilo da je moguća i zajednička sednica Vlade i Sinoda – ko zna, ni to nije isključeno. Šef sekularne i laičke države prima crkvene velikodostojnike u prigodama koje su regulisane zakonom i Ustavom. Tako je u svetu, ali kod nas je malo drugačije: ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić posle jednog sastanka govori o »sinergiji« između države i Crkve, kao da je to bila tačka dnevnog reda. Ovoga puta – u vezi s Tadićevom posetom Sinodu – nešto je jasno. Jedni su potrebni drugima jer »simfonija« je napredovala. Može li se mitropolit Amfilohije prikloniti Tadićevim namerama da se približimo Evropi, to je malo verovatno, a nije mnogo ni sigurno koliko Tadić može pomoći u razmiricama koje potresaju Sinod – do nekih promena mora doći prosto stoga što je kosa dobrano došla do kamena.

	M. Đ.