Republika pokreće javnu debatu o povraćaju imovine lokalnim zajednicama

Ovu konstataciju izrekao je Nebojša Popov, glavni i odgovorni urednik Republike, na tribini koju je naš list organizovao 12. juna. Javna debata o imovini lokalne samouprave započeta je prethodnim (junskim) brojem Republike, u kojem je objavljen tekst Snežane Đorđević, profesorke Fakulteta političkih nauka, koji je poslužio kao polazište za ocenu stanja u ovoj oblasti.

Oslanjajući se na članak profesorke Đorđević, koji pruža solidan osnov za javnu raspravu

o statusu lokalne samouprave u Srbiji, Popov smatra da treba poći od zaključaka do kojih je autorka došla: da je u središtu problema centralizacija imovine iz 1995. godine; da je sadašnje stanje suprotno evropskoj Povelji o lokalnoj samoupravi; da je ignorisana preporuka Kongresa lokalnih i regionalnih vlasti iz 2001. godine; da su se izjalovile inicijative Skupštine gradova i opština Srbije i masovne peticije i da već pripremljen model zakona nije ušao u parlamentarnu proceduru. Iz svega rečenog nameće se pitanje
		U raspravi su učestvovali: Snežana Đorđević, profesorka Fakulteta političkih nauka Zlatko Stefanović, profesor fakulteta Union Duško Radaković, zamenik ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu Đorđe Staničić, Stalna konferencija gradova i opština Zoran Alimpić, Skupština Grada Beograda Gojko Mišković, NVO Ravangrad Sombor Dragan Stojković, novinar Nebojša Popov, sociolog i glavni i odgovorni urednik Republike

zašto samo u Srbiji lokalna samouprava ne raspolaže svojom imovinom, dokle će biti tako i kada će se to promeniti? Elemente za odgovor na ta pitanja ponudio je i članak Snežane Đorđević, posebno u delu u kojem se govori o lutanjima u reformskim projektima, pa i o izvesnim otporima reformama, a stoji i činjenica da ne postoji jasno definisana strategija razvoja Srbije, pre svega kao društva, i kao države. Postoji donekle strategija razvoja države u pravcu približavanja Evropskoj uniji, ali strategije razvoja društva gotovo da uopšte nema.
Konture odgovora na postavljeno pitanje nude spoznaje glavnih tokova dešavanja. Prvo, brza privatizacija dešava se u odsustvu jasnog političkog okvira i bazičnog društvenog konsenzusa o načinu pretvaranja maglovite društvene svojine u privatnu i javnu, procesi u društvu i državi odvijaju se na haotičan način kroz promenljiv odnos snaga koje deluju bez jasnog ustavnog osnova. Drugo, proces preobražaja strukture društva i organizacije vlasti – famozna tranzicija – nalazi se u makazama centralizacije vlasti i koncentracije imovine. Treće, poslednjih deset godina u javnim debatama o civilnom društvu konstatovano je da njegov realitet izmiče pažnji i analizama; upravo je civilno društvo ono što najviše nedostaje. S jasno definisanim titularima vlasništva, jasnim nadležnostima i odgovornostima za inače krupne promene. Realan značaj civilnog društva kod nas je zapostavljen, iako je razvijeno civilno društvo temelj modernog doba i osnov koji je omogućio razvoj modernih država Zapada. I počeci modernog doba u Srbiji u proteklih 200 godina počivali su na nekim oblicima lokalne samouprave u Otomanskoj i Habzburškoj imperiji, što su zapostavili ne samo vlast i ideolozi, nego i sama istoriografija. Tako da se kod nas najviše govori o vođama, političkim sukobima, pučevima, ubistvima, ratovima. Četvrto, zaboravlja se na široki pokret za društvene promene ’96/97. godine koji je stavio u žižu vraćanje imovine lokalne zajednice, pre svega u okviru Saveza slobodnih gradova, kada se činilo da su ljudi spremni da izađu i na barikade da bi vratili imovinu lokalnih zajednica. Sve se, međutim, utišalo nakon pobede koalicije Zajedno u 40 najrazvijenijih opština, u prvom planu našla se konfrontacija SPO i DS-a, nastala je jagma oko opštinskih kasa. To su bile stranke u usponu, bez snažne infrastrukture i finansijske moći, pa se donekle može razumeti takvo ponašanje, ali to ne može biti i objašnjenje zašto se odustalo od podrške trendova u građanskom pokretu za dugoročne demokratske promene. Ta jagma dobijala je i komične oblike, poput one trke ko će sa tornja starog dvora pre skinuti petokraku – kadrovi SPO-a ili DS-a. Pojavila se i jedna nova grupacija – G 17 – koja je preuzimala posredovanje između međunarodnih organizacija i opozicionih opština (»nafta za demokratiju«, »asfalt za demokratiju« itd.), gradeći svoju stranačku infrastrukturu.
Peto, trend jačanja centralne vlasti i koncentracije imovine bitno ograničava dinamiku razvoja civilnog društva i lokalnih zajednica, pre svega autonomiju lokalnih zajednica, privrede i društva spram vlasti koja ostaje bez bilo kakvog važnijeg ograničenja i kontrole. Najzad, šesto, danas primećujemo da se inače važan proces decentralizacije vlasti zaskače prividom njene dekoncentracije preko nekih mutnih aktera koji će biti transmisija sadašnje političke vlasti i koncentrisane imovine, a to nije u funkciji autonomih lokalnih zajednica i civilnog društva i jasno definisanog titulara vlasništva, već je to nastavak neke vrste mešetarenja i finansijskih špekulacija.
Nameće nam se »glodarska psihologija«, jer, vele, ako ne zgrabite šargarepu (pristup evropskim fondovima) sada, trajno će propasti šansa da se nešto uradi. Popov je skrenuo pažnju i na opasan fenomen da status obeju pokrajina na dramatičan način potresa prilike u Srbiji. Nije reč samo o Kosovu, nego i Vojvodini, čije se pitanje statusa nedopustivo dugo odlaže. On je ukazao na sličnost sadašnje priče o »statističkim regionima« sa davnašnjim fingiranjem decentralizacije vlasti. Naime, pre 50 godina komunistički funkcioneri su lansirali »teoriju« o decentralizaciji, nasuprot staljinističkom centralizmu. Tu »decentralizaciju« formulisao je Moša Pijade parolom »mi vlast spuštamo, ali je ne ispuštamo«. I sada, ali sa nešto slabijim kapacitetima moći aktera, ponavlja se slično: sada ima više pretendenata da budu vladajuće partije, što stvara košmarnu situaciju, ali ništa novog nema što se suštine političkih trikova tiče, osim što ne znamo pouzdano u čijim je sve rukama sadašnja vlast.

Ipak, postoje i neki novi akteri koji drugačije razmišljaju o razvoju privrede, lokalnih zajednica i društva, rekao je Popov. On je podsetio na iskustvo zrenjaninske »Jugoremedije« iz čije je višegodišnje borbe za priznavanje prava radnika i akcionara nastao pokret Ravnopravnost u Zrenjaninu. Sada taj pokret, čiji se predstavnici nalaze u lokalnoj vlasti, podržava sličnu borbu radnika »Šinvoza«, koji postoji više od 100 godina, koji ne oskudeva u resursima, ali je doveden do propasti, opet zbog nakaradne privatizacije. Dogodilo se čudo da je lokalna vlast jednoglasno usvojila zaključke o »Šinvozu« utvrdivši da je u pitanju nezakonita privatizacija. Lokalna zajednica se založila da se problem reši jer je to i u njenom interesu i u interesu radnika, ali se pokazalo koliko dramatično nedostaje bilo kakva mogućnost uticaja lokalne samouprave da sudeluje u rešavanju problema u privredi, jer nema vlastitu imovinu. S tim saznanjem započela je komunikacija Zrenjanina sa lokalnim zajednicama sa sličnim iskustvima i grupama – u Bečeju, Sremskoj Mitrovici, Kraljevu, Rači kragujevačkoj, o tome kako da se horizontalno povežu strukture u lokalnim zajednicama da bi što više doprinele razvoju civilnog društva.
Popov je pozvao na javnu debatu o tome kako se može više pažnje usmeriti na razvoj društva, a ne samo na jačanje vlasti i koncentraciju imovine i kako se može formulisati trajnija vizija razvoja, umesto da se ide od slučaja do slučaja ili po »satnici« pregovora sa EU. Smatra da treba otvoriti pitanje mogućnosti korekcije u delovanju najjače stranke, da kritički preispita svoju orijentaciju i manje ignoriše civilno društvo i obrati pažnju na zapostavljene društvene procese i trajnije vrednosti kako se problemi ne bi rešavali

haotično i prividno. U slučaju lokalnih zajednica ne postoje ustavne prepreke da se donese zakon o vraćanju imovine lokalnim zajednicama što, dabome, ne rešava sve probleme, ali otvara novi prostor za stvarne i korenite promene. Snežana Đorđević je rekla da ni njoj, koja se bavi lokalnom samoupravom, nije jasno kako je moguće da se lokalnim zajednicama ne vraća imovina.
		Kada je Zoran Đinđić formirao vladu, urađen je i zakon o lokalnoj samoupravi, a u članu 5 pisalo je da lokalna zajednica ima imovinu. Upravo je Đinđić tražio da se taj član briše, uz obećanje da će prvi naredni zakon rešiti to pitanje. U prvom momentu nije shvatila zašto se izbegava ovo rešenje, ali, kada je kao politikolog »sabrala interese«, postalo je jasno, rekla je Snežana Đorđević.

Međutim, neshvatljivo je da je to pitanje otvoreno do danas, što je zabrinjavajuće. Ona je dodala da je Mlađan Dinkić na Nacionalnom savetu za decentralizaciju rekao da se donosi zakon o vraćanju imovine lokalnoj zajednici. Podsetila je da svuda u svetu lokalne vlasti imaju lokalnu nezavisnost i imovinu, što stvara mogućnost razvoja civilnog društva i njegovih mreža, a može da privlači investicije. Ona je pozitivno ocenila što sada i kod nas lokalne zajednice imaju poresku upravu radi ubiranja poreza i podsetila da ustav dozvoljava da lokalne zajednice imaju imovinu.

Zlatko Stefanović, profesor na Union fakultetu, obavestio je o toku poslova na kojima je angažovano Ministarstvo finansija, kako bi se uredila oblast u vezi sa lokalnim zajednicama. Odlučeno je da se donese zakon koji će urediti javnu svojinu kao novu ustavnu kategoriju. Zakon je trebalo da bude donet do 1. januara 2009. Javna svojina ima više titulara – državu, pokrajinu i lokalnu samoupravu – i postojala je namera da se javna svojina uredi na svim tim nivoima. Rad je počeo početkom 2008. godine, formirana je radna grupa, a Stefanović je bio njen predsednik. Prva verzija zakona završena je pre godinu dana, ali su izbori poremetili proceduru i sve je odloženo za jesen. Oktobra i novembra bila je javna rasprava na sajtu Ministarstva i u šest gradova (između ostalih Beograd, Novi Sad, Sombor, Niš, Valjevo). Stigao je veliki broj primedbi, ali radna grupa nije mogla da radi ako politika nije spremna da kaže šta je spremna da brani, jer su neka pitanja bila politička. Pojavili su se i novi akteri i interesne grupe, među njima najglasnija je bila grupa bivših vlasnika nacionalizovane imovine i to je uticalo da vlast počne da se predomišlja. Problem je što su značajna dobra bila nacionalizovana i dodeljena lokalnoj samoupravi, a sada za tu imovinu konkurišu i bivši vlasnici i lokalna zajednica. Druga glasna interesna grupa je ona koju čine javna preduzeća i kompanije koje gazduju mrežama (od vodovodne do bežičnih signala). U izradi zakona učestvovali su i stručnjaci EU i oni su smatrali da mreže ne treba privatizovati, nego da njih treba da zadrži ili država ili lokalna samouprava, dok te mreže smatraju da imovina treba da pripadne njima. Ekspertiza Saveta Evrope bila je pozitivna po predlog zakona. Međutim, trebalo je rešiti i sudbinu mreža koje su već privatne, i to otvara pitanje hoće li država izvršiti nacionalizaciju, što nije popularno, a osim toga to je skupa mera.

Ministarstvo finansija je pokušalo da nađe rešenje u vladajućoj koaliciji, ali posle dva meseca radnoj grupi je stigao odgovor da nisu uspeli da se dogovore, pa joj je prepušteno da ona nađe rešenja. Međutim, ta se rešenja nisu dopala političarima. Ustavni rok za uređenje javne svojine je probijen, radna grupa se razišla, a novih informacija nema. Razlozi za odlaganje su krupni i komplikovani i nije samo pitanje
		Kada je u pitanju zemljište, tu se nije identifikovala posebna interesna grupa, rekao je Stefanović, ali je bilo reči o građevinskom zemljištu, naročito gradskom. Radna grupa je smatrala da to pitanje treba rešiti zakonom o lokalnoj samoupravi, a ne ostavljati za neki drugi zakon. Ali je i tu neko trebalo da zauzme jasan stav između mnoštva drugih. Politika je trebalo da kaže šta hoće, ali nije rekla.

države i lokalne samouprave, nego se sve pocepalo na sitnije nivoe i interese u borbi da se nešto stekne, tako da je teško reći kako će se sve ovo završiti, rekao je Zlatko Stefanović.
Đorđe Staničić iz Stalne konferencije gradova i opština je rekao da već devet godina traju pokušaji da se ukine Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije. Pisane su inicijative Ustavnom sudu, ali nema promena. I dalje postoji snažna potreba ljudi u lokalnim samoupravama da se to pitanje reguliše. Čak je raspoloženje u tom pravcu jače, jer je definisana nova nadležnost lokalnih samouprava, a to je odgovornost za lokalni razvoj, to jest za nove investicije i stvaranje novih radnih mesta.
Nebojša Popov je ponovo ukazao da je u pitanju konstrukcija, jer lokalne zajednice nisu

pravni subjekt, dok je Staničić naglasio da je zakonom uređeno posredovanje Direkcije za imovinu (koja nije titular vlasništva), ali joj opštine šalju na saglasnost odluke o davanju zemljišta u zakup, mada to nije pravno perfektan postupak. I to je onaj deo priče da lokalne zajednice čekaju po deset meseci na odluku Direkcije, rekao je Staničić. On je izrazio nadu da će nadležni u lokalnim zajednicama, pritisnuti krizom i strahom ljudi za radna mesta, insistirati da se ovo stanje promeni. U drugim evropskim zemljama lokalne zajednice imaju pravo da pribavljaju imovinu, zemljište i da time
		Joseph Mallord William Turner, The Burning of the Houses of Lords and Commons, 16th October 1834, 1835.

svojim sredstvima građanima obezbede nove šanse. Druga teškoća je što nemamo uređen katastar, mada su neke opštine mnogo uradile na tom planu, što znači da negde ljudi razmišljaju unapred. Po Staničićevim rečima, samo 15 odsto opština ima povoljan položaj za razvoj (nalaze se pored autoputa) i mogu da obezbede dotok investicija i nova radna mesta. Ocenio je da Zakon o finansiranju lokalne samouprave i o uspostavljanju lokalnih administracija predstavlja bitan pomak jer omogućava naplatu poreza što će olakšati popis imovine kako bi konačno počelo njome da se upravlja. Takođe je neophodno da se donese zakon o javnoj svojini kako bi se definisali titulari, jer je neodrživo da se i sada ne zna šta je čije i ko čime upravlja, rekao je Staničić.

Gojko Mišković iz nevladine organizacije Ravangrad u Somboru smatra da je autonomija lokalne samouprave pitanje naše dalje perspektive. Imovina u gradovima kao što su Subotica, Sombor i Novi Sad definisana je od druge polovine 18. veka, a magistrati su vodili katastre i tako sticali imovinu čiji smo i mi baštinici.

Mišković je rekao da se povećava broj građana koji su žrtve ekskluzije, odnosno isključivanja iz rada, dok su se stranke pretvorile u jurišne odrede gde po hijerarhijskom principu generali raspolažu imovinom koju vojnici partije mogu da zadobiju u ekskluzivističkoj bici i da se strašne afere koje se mere milijardama društvenog gubitka dešavaju po principu da se iza većinske demokratije sakrije jedna plutokratska ideja otimanja otetog. On sam je u Somboru bio u prilici da vidi kako se pljačka budžet, novac
		Kada bi postojali aktivisti poput onih iz »Jugoremedije«, mogla bi se braniti prava koja su građani stekli zauvek (stari zakoni nisu povučeni), te bi mogao da proistekne spor da je država uzurpator i da deluje protiv elementarnih normi civilnog življenja. Parafrazirajući definiciju Aleksandra Molnara o »cirkularnoj revoluciji«, Mišković je ocenio da se kod nas radi o »cirkularnoj degeneraciji«, na šta je Popov dodao da je u pitanju »otimanje otetog« i da se tako shvataju čak i izbori, dakle kao otimanje vlasti.

iznosi na ulicu, pa se posle 30 dana vraća u budžet ono što su partijski jurišnici »pozajmili«, a provizija se onda deli malo stranci, a više privatnim akterima koji imaju pravu moć. Zbog toga je jedan čovek u Somboru izgubio glavu, jer se »zaigrao«, ispričao je Mišković. Sombor je opterećen aferama, kao što je pokušaj da se od grada otme barokna palata koja je uvek bila državna ili gradska, a sve u senci 5. oktobra koji je postao 1. april. U Somboru vlada negativna selekcija da se ne bi otkrili akteri pljačke budžeta. Dok je NATO bombardovao Vojvodinu, lokalna vlast u Somboru bila je zaokupljena kako da na što duži rok iznajmi odmarališta, odnosno hotel grada Sombora u Kranjskoj gori, pa tadašnji sekretar skupštine grada odlazi u inostranstvo da overi ugovor na teritoriji treće države.
To su stvari koje od Sombora stvaraju vašarište. Ako se u tom ključu sagledavaju stvari, i da tu imovinu koja je nedefinisana koriste i ratni zločinci tipa vojvode Prleta koji je bio drag koaliciji Zajedno, pa je on bio smešten šest meseci o trošku opštine Sombor, i kada želite da to promenite, rizikujete da iz mraka budete upozoreni da se ne bavite mnogo nekim stvarima, a uvek se radilo o imovini.
Posle 5. oktobra uljara koju vodi Peconi će prestati da radi. On je bio spreman da vrati to što je stekao pljačkajući tu firmu, ali gradski oci su rekli da ne treba, jer je neko iz Beograda tako javio. Tako se stiglo do toga da Sombor, čija se imovina merila sa 200 hiljada forinti pre dva i po veka, danas otpušta iz službe građevinskog inspektora ostajući na jednom, a trebalo bi da ih ima pet. Ali zato partijski kadrovi razbijaju službene automobile, tuku se po kafanama, prete policiji. Kako onda stranke koje se zalažu za EU pravdaju ovakvo članstvo i kakvi interesi njih vode, upitao je Mišković.

Zoran Alimpić je kao predstavnik Skupštine grada Beograda najpre zamolio da se sa manje žuči i ozlojeđenosti optužuje vladajuća stranka, a onda je insistirao da se uzme u obzir da postoje nekakav proces i redosled poslova. Najpre, to je ustav, koji je i donet sa

rešenjima o lokalnoj samoupravi. Rekao je da je u tekstu zakona o lokalnoj samoupravi predviđeno njeno pravo da raspolaže imovinom, ali je posle intervencije Nebojše Popova, koji je rekao da lokalna samouprava nije postala pravno lice i da se u njeno ime pojavljuje Direkcija za javnu imovinu, ostalo nejasno da li zakon predviđa raskid sa tom praksom ili je stvarni vlasnik Direkcija. »Čini mi se da se vidi nekakva namera zakonodavca da se dođe i do zakona koji će definisati javnu svojinu, pa i svojinu lokalne samouprave«,
		Joseph Mallord William Turner, Norham Castle, Sunrise, c 1835-1840.

rekao je Alimpić dodavši da je i sam, kao predstavnik lokalne samouprave, bio svestan nekih ograničenja.
Iz iskustva nekoga ko predstavlja lokalnu samoupravu već sedamnaest godina, Alimpić je rekao da se uverio da građani nemaju svest o značaju lokalne samouprave, »i možda je problem u tome što javnost ne vidi da taj problem uopšte postoji, ljudi i ne znaju da opštine nemaju svoju imovinu«, rekao je. Pomenuo je da čak i novinari koji se bave istraživačkim novinarstvom ne prave razliku između nadležnosti grada i države, pa kada im se kaže da grad nije mogao da proda neku imovinu, oni kažu da je njima svejedno i da su država i »lokal« sve jedno te isto, to je sve »kao bajagi«.
Alimpić je rekao da lokalna samouprava koristi zgrade, izdaje poslovni prostor i građevinsko zemljište, čak ga i prodaje na 99 godina, i sve to doprinosi da lokalna zajednica i ne doživljava kao neki problem to što nije titular imovine. Isti je slučaj sa javnošću, pa zato i ne postoji pritisak javnosti. »Proces postoji, dogurao je daleko, i sa aspekta lokalne samouprave ja vidim veliki problem restitucije, jer postoji velika imovina čiji je vlasnik država, pa bi možda bilo bolje da se prvo obavi restitucija, pa deo te imovine dati naslednicima, a ono što ostane može da se vrati lokalnoj samoupravi. Kako sada stoje stvari, postoji strah da se imovina vrati lokalnoj samoupravi, a onda, kada se donese zakon o restituciji, da se kaže naslednicima – sada se obratite lokalnoj samoupravi. Onda će država reći da nema ništa s tim i uputiti građane, na primer u Somboru, da im on vrati već oronulu imovinu, a onda bi lokalna samouprava, koja je i sama u velikim teškoćama i na ivici opstanka, bila blokirana sudskim rešenjima«, rekao je Alimpić. No, kao član političke stranke, naglasio je Alimpić, za zakon o lokalnoj samoupravi, koji se njemu dopao, treba da glasa dovoljan broj poslanika. »A ne vredi ni sa skupštinske govornice ubeđivati poslanike, ako nemate obezbeđenih 126 glasova, tako da je jasno šta se dogodilo: imate koalicije, nikada nećemo imati jednopartijsku vlast, tako da moramo sačekati trenutak kada bude bilo potrebne većine«, rekao je Zoran Alimpić. On je pozdravio što je Republika pokrenula pitanje vraćanje imovine lokalnoj samoupravi, jer je dobro da javnost razume da problem uopšte postoji.
Reagujući na opis Zorana Alimpića koji se odnosio na oronule zgrade, Gojko Mišković je rekao da ga to podseća na posleratne italijanske filmove, ali je Rim, za razliku od »Srbijice« shvatio da je tu imovinu trebalo ponuditi gradovima, a ovi su imovinu ponudili onima koji su nešto mogli da započnu. Taj proces je bio benigan, za razliku od nas, u kojem to ima maligni tok.
Duško Radaković, zamenik ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, rekao je da je radna verzija zakona o vraćanju imovine lokalnoj samoupravi i zakona o udruženjima značajan pomak od 2000. godine. Ta tema je stalno prisutna, ali je jasno da ne postoji politička volja nijedne političke opcije koja je bila na vlasti da se zakon donese. Radaković je podvukao kompleksnost problema rekavši da neke lokalne zajednice ni posle pet

godina još nisu preuzele zdravstvenu zaštitu i osnovno obrazovanje, mada je rok prošao. Samo 40 ili 50 lokalnih administracija preuzelo je funkciju ubiranja poreza od 170 lokalnih samouprava, što jasno govori o njihovim kapacitetima i potencijalima. Ali to nije razlog da se imovina ne vraća. Na pitanje Snežane Đorđević koliki je obim imovine za restituciju, odgovorio je Zlatko Stefanović rekavši da je vrlo teško da se izdvoji ta imovina, jer ne postoje precizni i pouzdani podaci o nacionalizovanoj imovini, mada je donet zakon o prijavljivanju te imovine. Procena je da oko 60 odsto podnetih zahteva
		Neko moje političko i profesionalno uverenje govori mi da bi ovaj zakon morao da se donese do kraja godine, nezavisno od nedostatka političke volje i siguran sam da ovakve debate doprinose da se vrši konstantan pritisak, a mi najbolje reagujemo na pritisak, da se zakon donese, a da nakon toga jedinice lokalne samouprave počnu da se bave svojom imovinom. One, kao što je rekao Alimpić, tu imovinu koriste, ali ne postoji pravni subjektivitet, što je suštinski problem da bi lokalne samouprave zaista funkcionisale, a ne da izvrdavaju zakone, naglasio je Duško Radaković ističući da je taj problem još složeniji u Pokrajini Vojvodini.

za restituciju ne može da se identifikuje na koju se imovinu odnose. Kada je reč o Beogradu, na nekim opštinama je veliki deo imovine za restituciju (Stari grad, Vračar), ali to nije slučaj u Srbiji, pa ima opština gde je zanemarljivo malo imovine za povraćaj. Treba imati u vidu ceo problem denacionalizacije.

Pošto je Srbija potpisnica Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava, ona ne sme da pravi diskriminaciju među bivšim vlasnicima tako što će nekome vraćati više, a nekome manje procenata vrednosti, što opet znači da naturalna restitucija otpada kao realna mogućnost i ona nije prepreka za donošenje ovog zakona. »Srbija je trebalo da primeni mađarski model (koji je usvojen tek pošto je ta država potpisala
		Prema onome što se može naslutiti, imajući u vidu zahteve koji su precizni i one koji to nisu, poreski organi su procenili da ukupna vrednost, kada bi se ranijim vlasnicima imovina platila u novcu, iznosi oko 150 milijardi evra. Od toga, 20 do 30 odsto bi moglo da bude vraćeno u naturi, a ostalo u novcu. Srbija taj novac nema i moraće da plati proporcionalno, a to bi iznosilo samo par procenata od procenjene sume.

Konvenciju o zaštiti ljudskih prava), prema kojem je svima isplaćen novac, ali u drastično malim iznosima. Mađarska se vodila principom jednakosti svih građana, dakle nema nikakve restitucije, i to je moje mišljenje kao poznavaoca problematike«, rekao je Stefanović ističući da u tom konceptu lokalne samouprave ne bi bile opterećene vraćanjem imovine. Srbija ne sme da dopusti drugačiju varijantu jer bi bila preplavljena tužbama u Strazburu, onda bi svi tražili da država svima jednako plati, pa zato ne bi smelo da se dogodi da neki vlasnici budu obeštećeni, a drugi ne. To bi bio overen bankrot države u Strazburu. Najveći broj postkomunističkih zemalja (Slovenija, Hrvatska, Češka) doneo je zakone o denacionalizaciji pre nego što je potpisao Konvenciju o zaštititi ljudskih prava, kada sve to nije bilo zaštićeno tužbom u Strazburu, rekao je Zlatko Stefanović.
Dragan Stojković, novinar koji se dugo bavi problematikom opštine Zemun, govorio je o tome kakve apsurdne oblike može da dobije život u opštinama, upravo zato što nemaju imovinu. Rekao je da je apsurdno što Batajnica sa 50 hiljada stanovnika, koja je veća od dve trećine opština u Srbiji, nema bolnicu, ili Zemun polje, koje nema ni kola hitne pomoći. Nema strategije za život i društvo, nego samo za vojsku i naciju, a Beograd je crna rupa u kojoj će nestati Srbija, rekao je Stojković podsetivši da se stalno govori o Kosovu, dok se delovi Srbije prazne, što je posledica rigidne politike. Stojković je rekao da najhitnije treba da se donese zakon o vraćanju imovine lokalnoj samoupravi, ali da to nije dovoljno, jer partije svaki zakon tumače prema sopstvenim interesima. Zato Stojković podržava ideju povezivanja građanskih grupa, poput pokreta Ravnopravnost, i partnerstvo građanskih pokreta i inicijativa jer je to najbolji način da se političari nateraju da se okrenu zahtevima građana, ali i da se građani uključe u politički život.
Zaključujući ovaj razgovor, Nebojša Popov smatra da se nameće zaključak da nema načelnog razloga da Srbija bude izuzetak od pravila da lokalne samouprave u Evropi imaju svoju imovinu, da njome autonomno raspolažu i time sudeluju u razvoju privrede, društva i države. To što je Srbija još uvek izuzetak može se razumeti burnim ratnim dešavanjima, ali ne i trajno opravdati. Takođe je razumljivo da su postojeće političke stranke okupirane stvaranjem svoje infrastrukture, ali se ne može opravdati koncentracija vlasti i imovine u malo ruku i bez odgovarajućih zakonskih i institucionalnih ograničenja i odgovarajuće javne kontrole. Upravo to je postalo glavna prepreka demokratskim reformama i razvoju Srbije. S tim u vezi se otvara i pitanje o poimanju kapitala – kao sredstva preduzetničke uspešnosti uz poštovanje i javnih interesa, ili samo kao poluge dominacije. Nejasno je i shvatanje restitucije – kao povraćaja »mrtvog kapitala« a ne kao stvaranja uslova za nova ulaganja.
Očekujemo da će javna debata naći prave odgovore na otvorena pitanja i da će podstaći traganje za njihovim rešenjima. Bilo bi opasno da se propusti u rešavanju krupnih pitanja koriste isključivo u političkim obračunima, pukom smenjivanju vlasti bez stvarnih promena u privredi, društvu i državi. Ako bi se rasprave o ovim temama vodile i u postojećim strankama i institucijama sistema i u široj javnosti, porasle bi šanse za izlazak iz vrzinog kola »cirkularne revolucije«, ka uspostavljanju ustavne parlamentarne demokratije u Srbiji. Za očekivati je da se oglase i novi akteri demokratskih promena.
Republika je trajno otvorena za načelne i konkretne debate.

	Pripremila Olivija Rusovac