Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Savremena nauka nema pouzdane odgovore na ovo pitanje s tim što u okviru novih teorija ona nudi skup ideja koje mogu pomoći razumnim upravljačima da sa značajnom pouzdanošću osiguraju svojim zajednicama opstanak i razvoj. Ove ideje mogu pomoći srpskim vlastima da kritički razmotre dosadašnja politička usmerenja i potraže efikasnije puteve za budući razvoj Srbije

U časopisu Republika izložen je kratak izvod iz knjige Georgi R. Koplija,1 Umetnost pobede, u kojoj autor ističe kako je za sve države sveta najvažnije naći rešenje za političko pitanje koje glasi: Šta je društvima neophodno da opstanu i budu uspešna? On odgovor nalazi u proučavanju istorije ljudskog ponašanja od vremena kako postoje istorijski zapisi, ističući važnost činilaca koje je priroda sama odredila, ali i važnost činilaca zasnovanih na modernim intelektualnim proizvodima. »Urbana društva okrenuta ka brzom sticanju bogatstva zaboravila su neka osnovna načela opstanka koja kontrolišu njihove sudbine... Maksime kojima je čovečanstvo doseglo svoje mesto u prirodi ključ su ljudskog učenja koje će nam otvoriti dveri budućnosti koju sami izaberemo«. U tekstu se ne govori koje su to najbitnije »maksime«koje mogu pomoći da bi se u praksi ostvarili ovi ciljevi. Ovaj članak nastoji da u skraćenom obliku prikaže neke savremene ideje (maksime) koje na potpuno nov način daju odgovor na postavljeno pitanje. Prva grupa ideja vezuje se za »teoriju disipativnih struktura nobelovca Ilje Prigogina. Druga grupa ideja vezuje se za »teoriju upravljanja – kibernetiku« čiji je autor Norbert Weber, a treća grupa ideja vezuje se za teoriju sistema« (teoriju modela) i »sistemski prilaz« u čijem su formiranju učestvovali mnogi naučnici sveta. Izlaganje ovih idejnih koncepata ima za cilj njihovo upoređenje sa klasičnim idejama koje govore o društvenom razvoju kako bi se pokazalo da je moguće potražiti odgovore na postavljenu dilemu polazeći od drugačijih osnova od onih sa kojima su ljudi gradili svoj pogled na svet i usmeravali svoja ponašanja.
Poznati fizičar Fritjof Copra2 ukazuje na neodložnu potrebu da ljudi uporede klasičan istorijski, analitičko-redukcionistički pogled na svet i njegov razvoj koji, po njemu, stvara iskrivljenu sliku realnosti, sa slikom koju donose holistički, ekološki i sistemski pogled. On smatra da ovaj savremeni pogled mnogo bolje odražava sadašnji položaj svake države i čovečanstva u celini i olakšava ljudima da se uspešnije susretnu s izazovima budućnosti. Ove teorije donose brojne nove ideje koje se mogu koristiti kao vodilje kod donošenja političkih odluka u uslovima razvoja pojedinih država, ali i svetske globalne zajednice, posebno u uslovima kriza. One pokazuju u kojim uslovima država i svet mogu da opstanu i da napreduju, a u kojim uslovima mogu da regrediraju i da katastrofalno stradaju. Kada saznaju ove istine, ljudima ostaje izbor svoga puta u budućnost.

Nauka ne može da odgovori na pitanje da li će svi upravljači uvek poštovati ove zakonitosti i stalno nastojati da sprečavaju regres ili će svojim neadaptivnim postupcima dopuštati da entropija razori njihove državne sisteme. Čovek je slobodno biće koje samostalno odlučuje o svojoj sudbini; on može da izabere put napretka, ali i put propasti. Evolucija nije kretanje ka nekom unapred zadatom cilju koji bi pouzdano osigurao opstanak i razvoj svake organizmične strukture. Mnoge religije tvrde da sve ljude sveta čeka apokaliptični kraj. Po Prigoginu, evolucija je samo prirodno zadata kompleksna antientropijska aktivnost organizmičkih struktura koja prati »strelu vremena« i u kojoj se događa stalno propadanje neuspešnih jedinki i njihovih zajednica, ali se događa i nepoznat razvoj onih jedinki i njihovih zajednica čiji članovi neprekidno ispoljavaju osobine autopoiesisa.
Ljudima nije poznato kuda vodi razvoj, ali je poznato da se on ne može izbeći i zaustaviti jer je on prirodna datost. Isto tako, ostaje nepoznato u kojoj će meri ljudi biti u stanju da kontrolišu sopstveni razvoj u budućnosti. Koncept »strele vremena« vezuje se za njegovu jednosmernost jer je vreme ireverzibilno, odnosno nijedan organizmični sistem ne može da se vrati u neko ranije stanje. Život svih organizmičnih struktura, a to znači ljudi i njihovih zajednica, vezan je za ireverzibilnost vremena, koje je konstitutivni element univerzuma. Vreme je primarni stvaralački koncept svega u prirodi; ono je stvorilo čoveka i njegove zajednice ukidajući im mogućnosti povratka na stanja koja su im prethodila. Put razvoja vezuje se za usvajanje načina mišljenja kojim se obezbeđuju ponašanja koja ravnotežno regulišu odnosi između ljudskih zajednica i definiše odnos ljudi prema prirodi. Neizbežan uslov da se ostvari razvoj je da ne budu prekoračena ograničenja koje postavlja priroda. Ako ljudi ne ostvare ovaj osnovni zadatak čeka ih veliko stradanje i moguća biblijska apokalipsa.

Osnovna postavka teorije Ilje Prigogina glasi: da bi opstala i napredovala svaka organizmična struktura, a to znači i država, prinuđena je da se stalnim reorganizovanjem (antientropijskim dejstvima) suprotstavi razarajućim entropijskim tendencijama koje neprekidno deluju. Samo ovakvim aktivnostima ona može da spreči propadanje svojih parametara, razlaganje svoje strukture i sopstvenu propast. Reorganizacija ima zadatak da obezbedi stalni protok energije, materije i informacija (a u ljudskim zajednicama i protok ljudi i novca), uz stalno nastojanje da se ostvari i povećanje ovog protoka, s tim što je obavezan uslov da svaka zajednica i svi njeni delovi budu stalno umreženi, neprekidno otvoreni i da čine dinamički uravnotežen sistemi. U procesu neprekidne reorganizacije svaka organizmična struktura traži u svojoj niši onu organizacionu formu koja na najbolji način obezbeđuje ove uslove. To je njena kreativna aktivnost kojom nastoji da se samoorganizuje, umreži i prepoveže; samo pod tim uslovima može uspešno da funkcioniše, da ostvaruje monotoni rast (da kvantitativno uvećava svoje parametre), a kada se do kritičnih granica nagomila kvantitet, da skokovito menja kvalitet.
Nove potrebe složenijeg, kvantitativno razvijenijeg i efektivnijeg sistema zahtevaju povećane protoke egzistencijalnog supstrata, a kada se to ostvari nastaje razvoj kao nagrada prirode za uspešne antientropijske aktivnosti. Ove teoretske premise ukazuju svakoj vlasti da njen primarni cilj mora da bude neprekidno dinamičko uravnotežavanje državnog sistema i održanje njegove otvorenosti koja obezbeđuje protok životno važnih agenasa. Samo se tada čuvaju i kvantitativno menjaju njeni parametri i skokovito se menja njen kvalitet u pozitivnom smeru. Svi drugi društveni cijevi su od manjeg značaja i oni se mogu realizovati tek kada se ostvari ovaj primarni cilj. Ako država dugo forsira ciljeve kojima se ne obezbeđuju ovi uslovi ona monotono regredira i u kritičnoj tački naglo se destabilizira, što za posledicu ima skokovitu promenu kvaliteta na niži gradijentni nivo efektivnosti. Tada svi drugi ciljevi postaju fikcija, jer se u uslovima raspadanja sistema oni ne mogu ostvariti.
Svi nivoi složenosti, od najnižih živih bića, pa do maksimalno složenih, koji su osobenosti čoveka i njegovih zajednica, nužno prate proces razvoja; sve jedinke umiru, druge se rađaju, stvarajući sve složenije i kvalitetnije strukture. Nauka tvrdi da se konačni dometi razvoja ljudskog društva ne mogu sagledati jer im priroda (ili bog) nije dala takvu mogućnost. Teorija disipativnih struktura samo pokazuje da u prirodi postoji stalni porast kompleksnosti u vremenu i da su nove strukture sve složenije, povezanije i harmonizovanije, funkcionalnije i zato efektivnije. Suština teorije Prigogina leži u tvrđenju da sve organizmične strukture, po nalogu prirodnih zakona, moraju nešto da čine za sebe kako bi realizovale antientropijske procese. One svojim antientropijskim radom stvaraju i čuvaju sebe, ali jednovremeno povećavaju svoju složenost, kvalitet i funkcionalnost i na tim principima zasniva se razvoj.

Po ovoj teoriji, što je organizmična struktura složenija nužno je da bude i »zbijenija«, sa sve većim brojem umreženih veza i odnosa koje je neophodno uravnotežiti. Složenost, unutrašnja i spoljašnja povezanost (uzupčenost) i efektivnost mera su vrednosti svih organizmičnih struktura; prirodna je tendencija da se u procesu razvoja ove osobenosti neprekidno povećavaju. U uslovima povećane složenosti vreme za reorganizaciju i povećanje protoka egzistencijalnog supstrata sve više se skraćuje i izmenjeni sistem zahteva sve sposobniju organizaciju upravljanja koja će biti u stanju da obavi sve složenije zadatke. U budućnosti ova će prirodna zakonitost doneti porast opasnosti svim državama sveta jer im sa procesom razvoja priroda ostavlja sve kraće vreme za adaptivno delovanje u sve složenijim uslovima. Kako je u XX, a posebno u XXI veku razvoj dobio eksponencijalne karakteristike, sa tendencijom sve većeg ubrzanja, kontrola razvoja mora da postaje primarni zadatak celog čovečanstva. Protok ovih agenasa izaziva procese koji donose promene unutar strukture, a one donose novo razdvajanje i bifurkaciju. Ove pojave čine strukturu dinamički nestabilnom, uz stalno remećenje privremeno ostvarene homeostatske ravnoteže. Ovakve osobenosti postavljaju svakoj organizmičnoj strukturi zadatak da se neprekidno adaptivno menja, da kroz samoorganizaciju postaje sve »pametnija« i organizaciono sposobnija kako bi u novonastalim uslovima mogla da ispunjava sve složenije antientropijske zadatke.

Priroda na svakom koraku pokazuje svakoj organizmičnoj strukturi kako da realizuje ove ciljeve. Kada se u zajedničkom okruženju sa ograničenim resursima nađu dve ili više organizmičnih struktura, one moraju da pronađu modus svog zajedničkog življenja i opstanka jer samo tako mogu da obezbede uslove za život i napredak. Zajednice koje ne pronađu ovaj modus, već nastavljaju međusobnu borbu i nekorisno troše uvek ograničeni egzistencijalni supstrat, neminovno propadaju. Ako u međusobnoj borbi sukobljene zajednice trajno ispolje neadaptabilnost, tada se naglo ubrzava propadanje jednostavnije i manje efikasne strukture, s tim što međusobna povezanost i uslovljenost može doneti regres privremeno moćnijoj i složenijoj strukturi. Ove odnose može da promeni samo okruženje jer je ono složeniji i uvek moćniji sistem. Zato je opasno kada država dođe u situaciju da zbog svog neadaptabilnog upravljanja dobije okruženje za protivnika. Opasnost raste kada neprijateljsko okruženje čine najmoćnije države sveta, a posebno kada se protiv ljudskog delovanja pobuni sama priroda.
Priroda i moćne države iz okruženja jasno ukazuju na ograničenja koja manje moćne države ne mogu da prekorače; kada to čine, sleduje im kazna koja ih egzistencijalno ugrožava. Ograničenja se nikako ne mogu vezivati za moral, pravdu i društvene zakonitosti; realpolitika i priroda imaju svoje zakonitosti i one se moraju poštovati. Pronalaženje modusa zajedničkog življenja između prirodnih antagonista, ali i pronalaženje modusa življenja ljudi sa prirodom, u uslovima definisanih ograničenja, osnovna je mudrost koju treba ispoljiti; na ovoj ideji zasnovana je koncepcija održivog razvoja. Da bi se sprečila trajna disipacija i obezbedila primena antientropijskih mera (održavanje uslova koje zahteva modus zajedničkog življenja) neophodna je stalna kontrola funkcionisanja države kao sistema i pravovremeno uklanjanje defekata koji zatvaraju sistem, enormno ga destabiliziraju, sprečavaju protok egzistencijalnog supstrata i donose drastične promene parametra sistema.

Dopunska saznanja o razvoju organizmičnih struktura daje »teorija katastrofa« Rene Toma.5 Ona tumači ulogu naglih promena u organizmičnom sistemu u kriznim situacijama kada se skokovito menjaju njegovi parametri ispod kritičnih granica. Kada bifurkacija i fluktuacija postanu prevelike, kada sistem postane jako nestabilan, a izostanu adekvatne antientropijske mere, tada se naglo menjaju njegovi parametri, nastaje smanjenje protoka egzistencijalnog supstrata i to se stanje označava kao krizna situacija. U ovim uslovima sistem više ne može da podnese obim naraslog haosa i disipacije, on više nije u stanju da sa postojećom strukturom i organizacijom obezbedi unutrašnji red, materijalno informaciono i energetsko snabdevanje, enormno naraslu nestabilnost i naglo propadanje parametara sistema. Kriza nalaže neodložnu potrebu da se državni sistem hitno reorganizuje, da menja svoju strukturu i svoje parametre jer mu preti skokoviti prelazak na niži nivo složenosti i efektivnosti. Ako upravljački organ (vlast) ne uspe da ostvari ovaj zadatak, dolazi do regresa države, do njenog strukturnog i parametarskog pojednostavljenja i, konačno, do mogućeg nestanka države kao sistema. Postavlja se pitanje: šta tada treba činiti da bi država opstala i napredovala?
Svaki sistem u krizi ima svoju »kritičnu tačku«; u »kritičnoj tački« nastaje nagli gubitak dinamičke ravnoteže sistema i on skokovito prelazi na niži, odnosno viši nivo efektivnosti. Zavisno od vrste razvoja pripremne faze koja je dovela da naglih dinamičkih i parametarskih promena realizuje se skokoviti progres ili regres. Ako je u pripremnoj fazi realizovan dugotrajni monotoni regres (pad rasta), tada u kritičnoj tački država naglo skače na niži gradijentni nivo efektivnosti, menja svoj kvalitet, što označava njenu »mini katastrofu«. Ako se ovaj proces uzastopno višestruko ponovi državna struktura se raspada kroz »potpunu katastrofu«. Kada je u pripremnoj fazi realizovan monotoni progres, tada u kritičnoj tački država skače na viši gradijentni nivo efektivnosti, a to označava njen razvoj. Po ovoj teoriji, nema razvoja bez nagle destabilizacije sistema u kriznim situacijama, s tim što je nužno da kriza nastane usled povećanja kvantiteta pozitivnih činilaca koji unapređuju složenost i funkcionalnost sistema.

Teorija sistema zapravo je teorija modela preko kojih je moguće formirati virtuelnu stvarnost koja u značajnoj meri odgovara realnosti. Preko nje je moguće ispitivati ponašanje sistema pre donošenja sudbonosnih upravljačkih odluka. Teorija sistema tvrdi da svi sistemi u prirodi podležu određenim pravilima koja daju zajedničku osnovu za njihovo proučavanje. Ona objašnjava principe nastajanja, ponašanja i razvoja sistema i nudi skup opštih metoda za njihovu analizu i sintezu, ali i za optimizaciju i adaptaciju njihovog ponašanja. Po ovoj teoriji, pojam »sistem« bogatiji je po sadržaju od pojma »strukture«. On predstavlja određenu organizovanost elemenata koji izgrađuju celinu, s tim što ova teorija pravi jasnu razliku između mehanički organizovanih sistema (mašina i uređaja) i sistema koje izgrađuju živi organizmi i njihove zajednice. Organizmični sistemi imaju samo neke osobenosti koje su srodne sa mehaničkim sistemima, za njih je bitno da poseduju posebna antientropijska svojstva koja ih čuvaju od raspadanja (autopoiezis). Čovek i sve ljudske organizacije (državne, etničke, verske, socijalne i druge zajednice) predstavljaju specijalne vrste sistema visoke složenosti i posebnih sposobnosti. Ovi sistemi imaju delimično osobenosti zatvorenih mehanicističkih sistema, jer u praksi koriste ustav, zakone i brojne društvene norme, ali za njih su od velikog značaja osobenosti koje ih vezuju za organizmične strukture. One zahtevaju da ovi sistemi budu nužno otvoreni sa antientropijskim svojstvima. Najvažnija osobenost čoveka i njegovih zajednica vezana je za mogućnost korišćenja razuma i akumuliranog znanja, ali je ona vezana i za posebna psihološka svojstva ljudi, za njihove kulture i za politike njihovih vlasti, a posebno za ljudsku slobodu u procesu odlučivanja. Ove osobenosti daju ovim sistemima posebna svojstva koja su od odlučujućeg značaja za njihov opstanak i razvoj. Pored svesti, ljudima vladaju i nesvesne psihičke sile koje su vezane za individualno, familijarno i kolektivno nesvesno. Ove im osobenosti daju mogućnost da ignorišu prirodne i društvene zakonitosti ako smatraju da im one ne odgovaraju. To nikako ne znači da će oni moći da izbegnu posledice svog ponašanja jer entropija neprekidno deluje. Teorija sistema ponudila je metode date kao »soft sistemska paradigma«, koje omogućavaju izučavanje ovako složenih fenomena. Njihova primena zahteva poseban način mišljenja pri rešavanju upravljačkih zadataka, koji je označen je kao »sistemski prilaz«.

Sistemski prilaz je način mišljenja po kojem je svaki državni ili društveni sistem deo jednog većeg sistema međunarodne zajednice kojem država fizički i funkcionalno pripada, odnosno s njim je povezana i egzistencijalno uslovljena. Država je sastavljena od manjih sistema (republika, pokrajina, opština itd.) koji su međusobno umreženi i u svemu uzajamno zavisni. Postavljeni ciljevi države samo su deo u skupu ciljeva okruženja i ciljeva delova sistema. Pojedinačni ciljevi sistema se ne mogu forsirati bez analize svih delova koji izgrađuju sistem i njihovih ciljeva i funkcija. Od posebnog je značaja analiza ciljeva moćnog okruženja sistema. Osnovni zadatak države kao sistema mora da bude ostvarenje dinamičke ravnoteže, jer samo tada može da opstane i da napreduje. Za realizaciju ovih ciljeva vlasti moraju da ostvare timski rad političara, grupe eksperata različitih struka koji poznaju sve vitalno važne funkcije državnog sistema, ali i eksperata iz teorije upravljanja. Donošenje političkih odluka bez ovih analiza može biti pogubno po državu i narod u celini.
Sistemski prilaz nalaže upravljačima da koriste teoriju i empiriju u pripremi svojih odluka, da koriste kreativne potencijale svojih intelektualaca, ali i ljudi iz prakse i politike. Ovakvim postupcima nauka ne zamenjuje politiku već ona samo pomaže političarima da se u uslovima složenog odlučivanja bolje snalaze. Sistemski prilaz se ne bavi sistemima vrednosti; njega definišu vlasti; istraživači se u analizama na vrednosni sistem samo oslanjaju, ali je od suštinskog značaja da usvojeni sistemi vrednosti ne budu u koliziji sa sistemom vrednosti okruženja. U političkoj praksi civilizacijski nerazvijenih država nije uobičajeno korišćenje sistemskog prilaza i usvajanje sistema vrednosti okruženja; zato su rezultati njihovog razvoja nepovoljni.

Značajan deo država zapadne kulture u prvi plan ističe istorijski razvoj društvenih procesa i primarno se vezuje za analizu minulih društvenih događanja. Ovaj princip, u svojoj osnovi, sadrži redukcionizam (razlaganje celine na njene delove i ponovno sastavljanje), a on ne dopušta sagledavanje funkcionisanja države kao celine i svih opasnosti kojima je država izložena. Klasična zapadna kultura forsira linearni model mišljenja, redovno se oslanja na usvojenu ideološku paradigmu i mehanicističke principe. Ona se posebno vezuje za kartezijanski racionalizam, preko kojeg se tumače sva društvena zbivanja. Vrednosti koje forsira ova kultura su: širenje uticaja najmoćnijih zajednica, stalno nadmetanje ljudi, država i drugih konfliktnih zajednica, sa težnjom da pobedi jači, bez obzira na primenjena sredstva za realizaciju ovakvih ciljeva. Na svakom koraku se zahteva povećanje kvantiteta robe, novca, energenata i informacija, a njihova raspodela vezuje se za dominaciju najmoćnijih pojedinaca i država. Humana i socijalna dimenzija društvenih odnosa je minimizirana, što stvara visoku napetost i neravnotežu na lokalnim i globalnim nivoima. Osnovna metoda regulacije je sila. Kako ove teorije pokazuju, u uslovima postojanja apokaliptičkih sredstva za masovno uništenje, ovakav pristup regulacije društvenih problema vodi čovečanstvo na put katastrofe.
Nova holistička kultura vezuje se za pojam celine, za poštovanje različitih uglova gledanja, za kvantnu fiziku, za intuiciju, za svesno i nesvesno, za sintezu, za uspostavljanje dinamičke ravnoteže, za interesno umrežavanje svih manjih i većih zajednica, ali i svih država sveta na regionalnom, kontinentalnom i globalnom nivou. Ona insistira na stalnom uvećanju protoka ljudi, materija, novca i informacija na lokalnom i globalnom nivou, a posebno za sistemski način mišljenja pri regulaciji konfliktnih odnosa. Vrednosti koje forsira ova kultura vezuju se za očuvanje svega postojećeg, za saradnju između ljudi i svih zajednica sveta, za humanističke vrednosti, uz stalno uravnotežavanje njihovih interesa. Insistira se na povećanju kvaliteta života svih ljudi, na masovnom razvijanju partnerstva i forsiranju sve obimnijih integracionih procesa. Zahteva se opšte razoružanje i mirno rešavanje svih konflikata. Posebno se insistira na održivom razvoju jer su ljudi dostigli opasne nivoe destruiranja prirode, koji im opasno ugrožavaju egzistenciju. To je nova misaona paradigma koja se zasniva na otvorenosti svih sistema, na sveopštoj saradnji, na umrežavanju, na stalnom proširivanju prostora egzistencije kroz povećanje složenosti putem interesnog i humanog uvezivanja svih zajednica na lokalnom i globalnom nivou, a ne na borbi i osvajanju tuđeg dobra putem brutalne sile. Ova paradigma zahteva promene u politici svih država sveta, a posebno politici velikih sila.

Ideje ovih teorija su od životne važnosti za sve narode sveta, a posebno za visokokonfliktne složene države u etničkom, verskom, ekonomskom i socijalnom smislu. Ove ideje su od posebnog značaja za sve novonastale države bivše SFRJ jer one decenijama regrediraju i katastrofalno stradaju. Bez obzira na tragičnu prošlost, ove im zakonitosti nalažu nužnost da budu međusobno povezane i dinamički harmonizovane, da jednovremeno budu povezane sa svojim okruženjem, pre svega sa državama EU; to je uslov njihovog opstanka i napretka. Danas one ne ispoljavaju sposobnosti da kroz proces promene svoje politike i odgovarajuće reorganizacije države postupno preusmeravaju svoja društva na put progresa. Na ovom planu srpski političari su u najvećem zaostatku. Oni i dalje veruju u mogućnost opstanka i napretka Srbije kroz procese separisanja srpskih zajednica, kidanja svih postojećih veza, naglog narušavanja dinamičke ravnoteže i zaustavljanje protoka egzistencijalnog supstrata, što se ogleda u minulim i sadašnjim odnosima sa susedima i međunarodnom zajednicom.
Njih ne zanima što ovakva politika donosi srpskom narodu neprekidno propadanje vitalno važnih parametara, osiromašenje svih građana i unazađenje opšte efektivnosti države. Vlasti Srbije ne ispoljavaju spremnost da kroz pregovore pronalaze moduse zajedničke egzistencije sa narodima sa kojima su vekovima zajedno živeli na istim prostorima. Ovakvu politiku realizuju i nove srpske vlasti u BiH i na Kosovu (traži se od Srba da žive u izolovanim enklavama). Ovakva politika je besperspektivna i vodi srpski narod u novi regres. Evropska zajednica je najbolji primer razumnog korišćenja ovih teoretskih principa; ona se svakim danom sve više umrežava i usložnjava, njeni delovi postaju međusobno sve harmoničniji, dinamički uravnoteženiji. Kroz države EU nesmetano se kreću ljudi, novac, materija, energija i informacija, zato je ona sve »zbijenija« i sve efikasnija. Sva politička usmerenja EU vezana su za primenu složenih antientropijskih mera koje su interesno uravnotežene i koje poštuju navedene zakonitosti.
U Srbiji je primena ovih saznanja potpuno isključena, s tim što su očigledne negativne posledice ovakve politike. Da bi u praksi primenili ove ideje neophodno je da srpske vlasti ispolje odgovarajuća civilizacijska svojstava koja će im omogućiti primenu ovih ideja. One podrazumevaju okrenutost vlasti i naroda ka korišćenju znanja, ka radu i stvaralaštvu, negovanju moralnih vrednosti, poštovanju tuđih interesa i ispoljavanju sposobnosti adaptacije. Ako se nastavi sa postojećom politikom tada Srbiju čeka dug, trnovit put u sumornu budućnost. On se može promeniti samo reorganizacijom vlasti i promenom političkog usmerenja u smeru koji nalažu izloženi principi. Mnogi narodi sveta nisu spremni da koriste ova saznanja; oni deluju u skladu sa svojim neravnotežnim težnjama. Takva usmerenja su nesmislena jer se unapred zna da vode državu u katastrofu. Nauka i istorijska iskustva sveta pokazuju ljudima oblasti u kojima se napreduje i oblasti u kojima se strada, a na njima je izbor sopstvenog puta. I pored bolnih iskustava srpski narod, srpski političari, verski velikodostojnici i visoko kotirani intelektualci veruju u posebnu božansku moć srpskog naroda kojem ova saznanja nisu nužna. Navodno, ove »božanske osobenosti« omogućavaju srpskom narodu i njegovim političarima da ignorišu sva iskustva sveta i sva saznanja nauke. Niko na svetu ne može zabraniti srpskim političarima da ovako misle i da se ovako ponašaju. Ostaje činjenica da zakoni prirode i društva neprekidno deluju. Ako srpske vlasti nastave da se i dalje kreću ovim putem kazna prirode (ili boga) biće novi regres Srbije.

1 Republika br. 452–453.
2 Fritjof Copra, »U mreži života«, www.jutarnji.hr.
3 Ilja Prigožin, Biologičeski porjadok, struktura i neustoičivost, Sistemnie isledovanija, Ežegodnik 1982, izdateljstvo »Nauka«, Moskva.
4 A. Lajpunova, S. Jablonski, Problemi kibernetike, fizmatizdat 1963, Moskva.
5 Poston i Stjuart, Teorija katastrofe, Izdateljstvo Nauk, Moskva.