Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Ako se svemu ovome dodaju oskudni, neredovni i nesistemski kreirani podsticaji našoj poljoprivredi iz siromašnog državnog i još siromašnijeg agrarnog budžeta, neregulisano agrarno tržište i pravno nesiguran privredni ambijent, neobrazovani poljoprivrednici i nerazvijene stručne službe, depopulacija sela i senilizacija poljoprivrede (koji se mogu posmatrati i kao uzrok i kao posledica navedenog stanja) – onda se lako može zaključiti da su osnovne prepreke za razvoj srpskog agrara sistemske i strukturne, duboke i trajne. Takve prepreke se ne mogu ukloniti nikakvim tekućim merama agrarne politike – ove ili one srpske vlade i(li) nadležnog ministarstva.
Sve su ovo razlozi zbog kojih je danas u Srbiji neophodna nova agrarna reforma kao kompleksna mera alternativne agrarne politike kojom se temeljno i sistemski menja agrarna struktura – zemljišni odnosi, pravno-organizacioni, ekonomski, tehničko-tehnološki i kulturni (obrazovni i motivacioni) okviri – i na optimalniji način kreiraju i kombinuju neophodni činioci moderne i razvojno perspektivne poljoprivrede. Paradoksalna je okolnost da je takva reforma odavno bila potrebna, te da bi se neophodna (i ne mala) finansijska, tehnička i sva druga sredstva za takav poduhvat od nacionalnog značaja lakše našla u boljestojećim vremenima, ali da je današnje krizno vreme u jednom bitnom smislu pogodnije za praktično pokretanje ovakvih projekata: duboka ekonomska kriza je nemilosrdno razotkrila sve strukturne protivrečnosti (ne samo u našem agraru) i ona goni sve aktere da više ne odlažu neophodne reforme. Onda kad »dogori do nokata« nikakvo »šminkanje« nikome neće pomoći da još jednom zabašuri ono što je u nekom drugom kontekstu »uspešno« prikrivao.
Ovakva kakva je danas, srpska poljoprivreda nije u stanju ni samu sebe da održava, a pogotovo nije u stanju da bude činilac razvoja (ni samo ruralnog, a pogotovo šireg, integralnog i globalnog). A bez razvijenije poljoprivrede Srbija neće moći da se izvuče iz aktuelne krize niti da se kontinuirano razvija u postkriznom periodu. Da imamo nešto drugo kao resurs, što bi komparativno bilo pogodnije od poljoprivrede kao jednog od važnih nosilaca ukupnog razvoja, možda bismo još neko vreme mogli u Srbiji da odlažemo agrarnu reformu. Činjenica je, pak, da ni kratkoročno, a pogotovo dugoročno gledano, u razvojnom pogledu nemamo ništa bolje i perspektivnije od poljoprivrede. Glavni dokaz da je tako jesu velike nade koje se polažu i u ovakvu poljoprivredu kakva je ona danas, ali je velika opasnost da se previdi da su takve nade nerealne. Aktuelni političari, pogotovo oni manje odgovorni, imaju svoje razloge da povremeno podgrevaju lažne nade u svemu i svačemu, pa i u naivnom pogledu da nas poljoprivreda može izvući iz krize – što i danas često čine. Oni koji su politički odgovorniji i analitički kritičniji dužni su da što otvorenije »pogledaju istini u oči« – i da to blagovremeno, jasno i otvoreno saopšte svima koji su zainteresovani za ishod tekuće krize.

Strateški gledano, nova agrarna reforma mogla bi po svome značaju za razvoj da se uporedi sa projektom izgradnje modernih transevropskih saobraćajnica kroz Srbiju ili sa proširenjem energetskih kapaciteta. Doduše, za izgradnju modernih autoputeva, »brzih pruga« i gasovoda kroz Srbiju stranci su zainteresovaniji nego za reformu agrarne strukture i veću konkurentnost srpske privrede na međunarodnom tržištu. Zato su nam strana finansijska sredstva dostupnija za projekte koji su prioritetniji strancima, ali sve ono što ne dobijamo kao nepovratnu donaciju nego uzimamo kao kredit koji treba vraćati treba uzimati za ono što je nama prioritetno. Činjenica je, pak, da tehničko uređivanje (komasacije, melioracije) poljoprivrednog zemljišta, a posebno izgradnja preko potrebnih sistema za navodnjavanje, nisu za Srbiju ništa manje važni od ulaganja u saobraćajnu ili energetsku infrastrukturu, čak i u smislu posrednih efekata javnih radova u agraru na oživljavanje posrnule srpske privrede.
S druge strane, unutarnji resursi, ne samo finansijski, lakše bi se sabrali i aktivirali pri reformskim zahvatima u agraru, pogotovo oni koji su skriveni na lokalnom nivou. Naročito je važna jedna u osnovi povoljna okolnost da prosecanje trasa za nove puteve, pruge i gasovode ili izgradnja novih hidroakumulacija zahteva ne male pravne (katastarske) i tehničke intervencije na poljoprivrednom zemljištu, što bi se moglo koordinirati sa neophodnim komasacijama i melioracijama preostalog zemljišta. Na to bi čak i postojeće zakonske odredbe koje se odnose na zaštitu poljoprivrednog zemljišta obavezivale potencijalne investitore ili one koji bi im odobrili navedene projekte. Ako bi se sve ovo simultano radilo, bilo bi znatno jeftinije, a dobilo bi se i na vremenu – što je možda i najvažnije. Problem je danas samo što se toga niko ne seća, niti to pominje kao realnu mogućnost – iako je upravo ovaj kontekst tekuće operacionalizacije drugih infrastrukturnih projekata od nacionalnog značaja onaj momenat koji nipošto ne bi bilo pametno propustiti. Ako nada umire poslednja, moramo se nadati da će jednom i u Srbiji doći do reči i uticaja oni koji ne propuštaju sve povoljne prilike – a potom se, s tragičnim zakašnjenjem, mitološki bore s onima koje su realno najnepovoljnije.