Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Agrikultura

Zdrava ishrana stanovništva

Nedavno najavljen konkurs za uređenje beogradskih pijaca izaziva pritajenu strepnju.
Navika na česte podvale neodoljivo nam nameće pomisao »eto, hoće da nam ukinu i pijacu« i da nas nateraju u šoping molove, u skupoće tajkunskih monopola, iza brda nam se valja nova prevara, ponovo urota protiv nas građana. I lanac nepoverenja sa pijaca počinje da se pomera ka brojnim pitanjima tekućeg urbaniteta pod najavom da je »apsolutno nedopustivo da lokacija pijace ima ovakvo ekonomski neracionalno iskorišćenje« gde prividna racionalnost prikriva krađu i redukciju. Pitanja se tada kreću i ka budućnosti »zdrave ishrane«, a potežu odjednom nedoumice oko snabdevanja grada, urbanog metabolizma u liku dopreme hrane u grad, urbano-ruralnog kontinuuma, veza i prožimanja, kontradikcija i suprotnosti urbanog i ruralnog, tradicija i vizija.

Budućnost zdrave hrane

Kako doseljavanja u Beograd i u velike gradove ne jenjavaju, selo se prazni i brojni se parametri urbanog metabolizma transformišu. Nimalo zanemarljivi tranzicioni procesi, u stvari od centralnog značaja, pitanja vlasništva i kontrole oko privatizacije njiva sa nasleđem skorijim i davnašnjim, duboko su urezani u tokove kulture. Očigledno nepravedna privatizacija utemeljuje nepravdu zamenjenih kriterijuma, gde se navodna proizvodna efikasnost kapitalizma pretvara u grčevito očuvanje kontinuiteta nakaradnih vrednosti. A nakaradnost poljoprivrede može da se veže za duboke tragove svojevremenog oduzimanja zemlje od ljudi i kultura vekovima navikavanih na život uz njivu i njene ritmove i cikluse, pa ograničenja »seoskog maksimuma« od deset hektara po domaćinstvu kada se u svetu smatralo osamdeset hektara kao optimalno, a sve u korist poljoprivredno industrijskih kombinata, sada otkupljivanih od tajkuna radi špekulacije i pojave »novokomponovanih Dunđerskih«. Proces u kojem nasleđe, pored očiglednog, ima brojne neočigledne iskaze duboko urezane kao kulturne obrasce.
Pri svemu tome pitanje zdrave ishrane i »sveže hrane« iskrsava kao aspekt ekologije grada, a praćenje putanje hrane u urbanom metabolizmu, putanje »od njive do trpeze«, sagledava ekološke okolnosti urbanih konfiguracija. I načina na koji hranljive stvari potrebne organizmu za reprodukciju: belančevine, ugljeni hidrati, kompleks hranljivih materija, u žitaricama, povrću, voću, šećeru, u mesu životinjskog i ribljeg porekla, materije razmeštene u prirodi u različitim oblicima, na različitim razdaljinama i sa različitom pristupačnošću, stižu do mesta konzumiranja – »do trpeze«. Proizvodnja, način dopreme, metodi pripremanja jela, kao kompleksan sistem ishrane sa jasnim prostorno/funkcionalnim odrednicama proširuje se i na objašnjenja vezana ne samo za pojam zdrave ishrane, nego i za mnogo širi koncept kulture ishrane, uslovljenosti koje oblikuju potražnju hrane, atraktivnost i ukuse, apetite i mnoštvo drugih kulturoloških specifičnosti. Sada dodatno transformisanih kako nakaradnom tranzicijom, pa još i prodorom novih tehnologija oblikovanja kolektivne svesti i kulture, »brendiranja« i podsticanja potražnje nasilnom proizvodnjom želja. Danas tokovi snabdevanja hranom nisu u neprekidnom kontinualnom lancu već su podložni mnogobrojnim oscilacijama po više osnova. S jedne strane, tržište je podložno nejednakoj potražnji tokom godine, a oscilacije su uslovljene promenljivošću ukusa, stilova života, mode u ishrani i slično. Promene mogu biti vezane i za pogodbe, ugovore i dogovore, postupke utvrđivanja cene između proizvođača, prodavaca i distributera. Stalno licitiranje pri svakoj karici u lancu unosi nestabilnosti, ali je i osnov vitalnosti sistema dok, s druge strane, stalnost utvrđenih odnosa u lancu, dogovoreni uslovi razmene iz arsenala monopolističkih instrumentarija, mogu da budu u mnogim situacijama klice atrofiranja sistema.

Dolazeća kriza gladi

I pored upozorenja o dolazećoj krizi gladi u siromašnim zemljama, kombinovano sa energetskom krizom širom sveta, o posebnoj krizi gladi se manje govori nego o krizi banaka. Cene pšenice, kukuruza i pirinča su se udvostručile i utrostručile i evidentno je da će ekonomski rast prestati u mnogim zemljama i da će se politička stabilnost poremetiti. Razlozi su pored substandardne produktivnosti u manje razvijenim zemljama i podsticaj razvijenih da preorijentišu proizvodnju na biogoriva što je najviše pogodilo siromašne. Ministarstvo poljoprivrede Kine donelo je specijalni državni program kojim se podstiču kineske kompanije da kupuju poljoprivredno zemljište u inostranstvu. Naslućujući da delu sveta preti glad, Kina povećava bezbednost u hrani i garantuje isporuke prehrambenih proizvoda iz drugih zemalja. Tako na imanju kod Leskovca povrtari Kinezi uzgajaju u dve »zelene kuće« i 16 plastenika kineski i naš krastavac, razne vrste salata, luk, šargarepu, paradajz, papriku, lubenice, kao i jucu, koja podseća na našu blitvu. A kao primer za ugled komšijama sa zapostavljenim njivama i zapuštenim baštama.
Mimo iskustava siromašnih zemalja, razvijeni imaju nešto drugačije zahteve, jer je povećana produktivnost zemljišta praćena zahtevima za proizvodnjom kvalitetnije hrane. Poboljšanja produktivnosti po radniku su u tim zemljama beznačajna jer već sada jedan radnik u modernoj i razvijenoj ekonomiji (V. Britanija, SAD, Holandija) proizvodi hrane za 70 i više stanovnika, a poljoprivreda zapošljava manje od 4% radne snage, te se ne

mogu očekivati dalja poboljšanja u produktivnosti merenoj na stari način. Ali se mogu očekivati poboljšanja kvaliteta proizvoda, i po listi prioriteta ona bi se vrednovala: – »zdrava« hrana, sveža i raznovrsna, uz razvoj kulinarskih kultura (gastronomija), estetika kultivisane okoline, pejzaža, etika u stočarskoj proizvodnji, ekološka unapređenja, trajno očuvanje prirodnih potencijala, poboljšanje kvaliteta života na selu, minimalna upotreba hemijskih sredstava, energije i slično. Kvalitetna ishrana, pored zahteva za svežinom kao zdravstvenog aspekta, podrazumeva raznovrsnost, što je posebno značajno kada se uzmu u obzir različite potrebe uzrasta i pola, fizičke aktivnosti kojima se ljudi bave, njihova zdravstvena stanja, zatim kulturološke uslovljenosti i gurmanski zahtevi. Kvalitet namirnica biljnog porekla zavisi od prirodnih činilaca i od primene agrotehnike, ali je značajna osobina ovih namirnica njihova zrelost i svežina, pri čemu zahtevi za kvalitetom podrazumevaju potrošnju kada su zreli (bez veštačkog sazrevanja) i neposredno po ubiranju. Na hranu životinjskog porekla, pored vrsta životinja, utiče način života, ishrane, tova životinja: hrana je boljeg kvaliteta ako su

Sveža hrana – osnova ishrane

U našim uslovima još uvek je uobičajeno da se svežim voćem i povrćem, a oni su osnova dobre ishrane, stanovništvo snabdeva sa »seljačke« pijace, ma koliko ona bila uslovljena nakaradnostima sistema koji smo preživeli i nasledili. Tradicionalni vidovi snabdevanja uglavnom ekstenzivne poljoprivrede, nasleđene iz predindustrijskog perioda, znatno su oblikovani i prinudnom industrijalizacijom i prikladnim urbanim razmeštajem oko šeme pijačnog grada i pijace u raznim oblicima. Predindustrijski odnosi čine pijacu centralnim ili veoma važnim elementom urbaniteta, dok se formiranjem distributivnih centara, specifičnih čvorišta u robnim tokovima, »kvantaša« u koje hrana svakodnevno stiže »na veliko« i u kojima se preprodaje trgovcima »piljarima« vlasnicima prodavnica na pešačkoj distanci od svakog doma, usložnjavaju već komplikovane odnose. Distribucija mesa i nekih drugih proizvoda čini sliku još kompleksnijom u savremenim uslovima i mogućnosti proste pijačne prodaje, pojavljuju se kontrole tokova od strane kompleksnijih organizacija i snabdevačkih mreža centralnih snabdevača i lokalnih samoposluga, gde počinje problem posredničkog mešetarenja nekontrolisanog od građana. I dolazimo do početne teme razmatranja prikrivene prevare.

životinje u prirodnim uslovima ispaše. Unapređenja u proizvodnji mleka uključuju rad na selekciji stočnog fonda, odnosno rasnog sastava krava, ovaca, koza, da bi se postigla što bolja proizvodnost muzara i što bogatiji sastav mleka, ali i bolja prilagođenost prirodnim i drugim uslovima uzgoja; rasplodu, zdravlju i dužem životu. Ali pored tokova distribucije, od ogromnog su uticaja prostorni činioci razmeštaja, ali i klima i prirodni uslovi podneblja, topografija terena, flore koja se koristi kao ishrana stoke (pašnjaka) i drugi činioci.
Kada je u centru Rima 1986. godine otvoren prvi Mekdonaldsov restoran kao simbol dolazeće »brze hrane« istovremeno su građani Rima inicirali kontraprojekt »spora

hrana« (slow food), pokret koji je preuzeo odgovornost da očuva baštinu hrane i recepata, tradiciju i kulturu ishrane, da utemelji koncept ekogastronomije, da se zaštiti biodiverzitet snabdevanja hranom tako što će se na pijacama podržati proizvođači tradicionalnih proverenih i raznovrsnih lokalnih kultura, a sve spajajući zadovoljstvo i odgovornost. Vodeće ličnosti pokreta Karlo Petrini i Masimo Montanari pokrenuli su i gastronomski univerzitet, pokret ima na stotine hiljada članova u 132 zemlje. Naravno, u svest dopire činjenica da je latinska reč »agrikultura« svojevremeno prevedena u kovanicu srpskog jezika »poljoprivreda«, sa nijansiranom razlikom kultivisanja polja koje uključuje očuvanje pejzaža, ekologiju ali i gastronomske aspekte, naspram poljoprivrede i agroindustrije čija značenja naginju redukcijskom i pukom kvantitativnom povećanju prinosa.
Danas je zahtev za kvalitetnom ishranom stanovništva grada svakako deo sveobuhvatnog problema ishrane stanovništva sveta. Porast ljudske populacije očigledno se neće zaustaviti, pri tom rapidno rastući megagradovi ne olakšavaju problem. Površine zemljišta po stanovniku potrebne za ishranu teško da ostavljaju mesta za proizvode kao što su duvan, kafa i pivo, luksuzni proizvodi i proizvodnja vlakana za tekstil, ulja, boje i slično. Činjenica je da će biti potrebna povećana proizvodnja sa istih površina ili će biti neophodno proširivanje zemljišta za poljoprivrednu proizvodnju. (Nekonvencionalni izvori ishrane, na primer uzgoj ribe ili algi u moru, za sada ne pružaju izglede za masovniju zastupljenost.) Problemi se javljaju

Ishrana beogradskog stanovništva

U mirnim periodima u Beograd su sa svih strana dovožene najraznovrsnije namirnice. »Kroz varoš su pored karavana kamila sa tovarima kafe, salepa, leblebija, paprika, duvana i začina ozgo od fišeklije ulazili Užičani kiridžije u pelengirima, sa svojim sitnim konjićima natovarenim kačicama sa kajmakom, smokom, pastrmom, slaninom i kozjim lubinama. Savom i Dunavom, s proleća kako se otvori plovidba, u Beograd su pristizale lađe iz Austrije sa belim brašnom ‘mutmel’, kašom (grizom), kvascem, pirindžom, sočivom, taranom, čajem, vanilom, rokčićima, cigurom, bademom, biberom, suvim grožđem, pivom, rumom, likerima, šampanjerom, čokoladom, pomorandžama i limunovima, zejtinom; uvožena je guščja mast, loj, sardina a i sveža riba, salama, šećer i drugo. Savsko pristanište je bilo puno bosanskih lađa kojima su donošene jabuke ‘solarice’. Povrćem i mesom Beograd se snabdevao iz okolnih sela. Velika pijaca... na njoj je uvek veoma živo. Namirnice su prodavane bez reda, na prostrtim asurama ili džakovima. Tu su bila brda belog i crnog luka, paprika, pasulja, krompira, krastavaca, paradajza i kupusa koje su donosili srpski seljaci. Međutim, buter, mast i fino povrće, prodavale su samo zemunske prodavnice. Orijentalne poslastičare, koji su bili Turci ili naše stanovništvo poreklom iz južnih krajeva, postepeno su potiskivali novije zanatlije, ‘švajceri’ koji su u svojim ‘konditorajima’ pravili i prodavali poslastičarsko pecivo, torte ‘hudožestvene’ kolače za zdravlje i dobru čokoladu, sladoled, razne likere i slatka pića. Proizvodnjom alkoholnih pića bavili su se Jevreji, tucanjem kafe Jermeni, Italijani su bili vešti uljari, a Francuzi odlični kuvari.«

Srebrenka Knežević
(iz Godišnjak grada Beograda, knj. V, 1958)

sa genetski modifikovanim vrstama u poljoprivrednoj proizvodnji (semena i životinja) preteći ozbiljnim napadom na biodiverzitet.
Trenutno se smatra da je oko polovina radno aktivnog stanovništva sveta zaokupljeno proizvodnjom hrane. Procenat ljudi zaposlenih oko ishrane, kao i procenat porodičnog budžeta za ishranu se smanjuje što je zemlja razvijenija, bez obzira na to što se otvaraju nova radna mesta oko prerade, transporta, marketinga i distribucije artikala ishrane, što sve utiče na kvalitet, ali proporcije stanovništva zaokupljenog ishranom utiču i na obrasce urbaniteta. Pri tom, proizvodnja krmnog bilja (oko 85% biljne proizvodnje se koristi kao stočna hrana) zajedno sa uzgojem stoke čini u razvijenim zemljama preko dve trećine ukupne vrednosti poljoprivredne proizvodnje. Veoma veliki hranjivi deo stočne hrane nađe se u stajnjaku i osoki što čini prirodno đubrivo za obogaćivanje plodnosti zemljišta. Ali zbog male koncentracije hranljivih materija a velike mase, transport balege na udaljenost veću od 1 km ekonomski je teško opravdan, a preko 3 km sasvim neopravdan. Stoga fabrike mesa, kao velika tovilišta svinja i goveda, ispuštaju balegu u vodotokove što je ekološki neprihvatljivo. Bez obzira na opravdanost reciklaže veličina poseda i radne jedinice porodičnog gazdinstva mnogo je prihvatljivija od industrijskog pogona sa industrijskom organizacijom rada.

Novo značenje agrikulture

Uvođenjem ideje reciklaže pojam agroindustrije se indirektno zamenjuje pojmom agrikulture. U pojmovnom smislu to bi značilo da efikasnost i racionalnost u suštini veštačkog biosistema poljoprivrednog gazdinstva podrazumeva maksimalnu reciklažu. Razlikuje se od sistema koji ima prekide kruženja materije i kojim se povećava input, a smanjuje proizvodni potencijal zemljišta, stvarajući istovremeno ekološke probleme koji

su implicitni industrijskom tipu poljoprivrede. Uz to, efikasnost proizvodnje stočarskog pogona u industrijskoj organizaciji rada je u tovilištima, proizvodnji jaja i reprodukciji u peradarstvu. Zahtevnije faze proizvodnje, kao što su reprodukcije sisavaca i muža, zahtevaju individualni tretman stoke i lični a ne mehanički odnos prema stoci, pri čemu je plantažna poljoprivreda izvedena iz eksploatatorskog odnosa i kao nasleđe kolonijalnih poduhvata. Pojava novih urbanih konfiguracija i po pitanju ishrane predočava značajnu ulogu urbanizma, recimo poželjno je proizvodnju krmnog bilja usmeriti na lošije supstrate, a izgradnju usmeriti na manje bonitetna zemljišta. Iako je teško u tržišnoj privredi
		Joseph Mallord William Turner, Peace - Burial at Sea, 1842.

nametati gledišta, instrumenti poreske politike mogu da posluže i za prostorne racionalizacije. Potrebno je odgovarajuće vrednovanje i poznavanje problema. Tim pre što je i konzumiranje mesa u ljudskoj ishrani veoma važno, meso sadrži proteine najvišeg kvaliteta, mnoge mineralne elemente: fosfor, gvožđe, bakar i dr., nešto vitamina i masnoća, i stimuliše tokove digestivnih sokova. Kalcijuma ima u mleku. Istraživanja govore da u svetu ima dovoljno pašnjaka koji omogućavaju da se krava, koja može da živi isključivo od trave, nameće kao povoljnije rešenje uzgoja za ishranu. Usmerenje na uzgoj krava uslovljava promene ka racionalnoj ishrani i na potrošnju mesa – umesto svinjetine i piletine preorijentacija na junetinu i govedinu bi lakše obezbedila minimum 30 grama

mesa i 0,6 litara mleka dnevno po osobi. Činjenica da je broj domaćih životinja u svetu približno jednak broju ljudi, čini brigu o ishrani stoke takođe veoma aktuelnom. Pogodan prostorni razmeštaj na razumnoj razdaljini od gradom pokrivenih teritorija rezerviše površine za proizvodnju hrane, za koje je poželjno da budu u što prirodnijim uslovima (planinsko jagnje, pastrmka potočara i slično). Zatim se nižu komponente sistema, prikladno razmeštena mesta prikupljanja proizvoda, tokova i kanala distribucije, mesta prerade, pakovanja i prodaje. Pri tom, rezervisane površine kao vid intervencije nagoveštavaju da pojedini aspekti ekologije teško mogu da se prepuste regulativnim mehanizmima sila ogoljenog tržišta. Kako lanac sistema za snabdevanje hranom uključuje prostorno-vremensku komponentu svežine hrane, podrazumeva brzinu dotura na trpezu od trenutka branja voća i povrća, odnosno klanja stoke i živine, ulova ribe, u funkciji je saobraćajnog sredstva (na primer, transport žive stoke i problem mučenja životinja).
Kriza ishrane (u siromašnijem delu planete) nije vezana samo za porast populacije, nego i za problem da se najbolja zemlja koristi za proizvodnju industrijskih sirovina koje se izvoze u industrijski razvijeni svet za devize kojima se plaća uvoz proizvoda koje troši domaća elita. Takođe, danas je raspoloživo manje hrane po glavi stanovnika u svetu nego tokom depresije od pre 70 godina. Održiva proizvodnja u poljoprivredi koja ne uzrokuje degradaciju zemljišta vezana je za rotaciju/izmenu poljoprivrednih vrsta i diverzifikaciju; za zatvaranje ciklusa ishrane u što manjem obimu, upotrebu otpadaka iz proizvodnje i potrošnje (kompost) i ponovno unošenje ljudskog otpada kao izvora đubrenja plodne zemlje. Primenu veštačkih đubriva i hemijskih pesticida svesti na minimum, pa čak i kompletno zaustaviti; koristiti tradicionalne

Otkriće žitarica i nastanak grada

Podsetimo se da je grad nastao u Mesopotamiji pre oko pet hiljada godina baš otkrićem žitarica, razvojem metoda kojima je povećana proizvodnja useva sa hranljivim svojstvima ali onih sa mogućnošću čuvanja i transportovanja. Održavanje hranljivih svojstava za veoma dugi period potpomoglo je razvoj trgovine dok se danas smatra da što je standard života niži u nekoj zemlji veći je procenat žitarica na svakodnevnoj trpezi. U nekim delovima sveta pirinač je osnovni artikal ishrane, još je efektivniji od pšenice jer se za seme ostavlja 3–5% prinosa naspram 8–15% za pšenicu. Evolucijom civilizacije i različitih urbanih prostorno/vremenskih konfiguracija zahteva se da se hrana doprema, ali i da se na neki način čuva održavajući hranljiva svojstva, ukuse, arome, mekoću. Konzervisanje hrane ili odložena potrošnja nasuprot svežoj hrani na veoma prefinjen način strukturišu urbani razmeštaj. Robna proizvodnja i tržišni uslovi odložene prodaje uslovili su i stvaranje zaliha, ali i mnogi drugi momenti su tražili odloženu potrošnju (na primer, opstanak gradova pod opsadom, zatim ishrana mornara u višemesečnim putovanjima i slično). Strategijski momenti opstanka grada i ishrane pri elementarnim nepogodama, »gladnim godinama« koje su u prošlosti devastirale gradove, vezani su za vremenske nepogode, poplave i suše, uništenje useva od insekata ili biljnih bolesti, glad su donosili i ratovi, opsade gradova, prolasci vojski i osvajanja... stanovništvo je bežeći u izbeglištvo i zbegove gladovalo. Za »gladne godine« se znalo još u starom Egiptu u godinama poremećaja u kojima je izostalo plavljenje Nila, zatim u srednjem veku u Evropi i Rusiji zbog nepogoda, suša poplava i slično, poznate su gladi u Irskoj, Kini i Indiji krajem prošlog veka, ali i u Sovjetskom Savezu 1921–1922, pa zatim 1932–1934. kada su iz otpora prema kolektivizaciji seljaci uništavali stoku. Zatim je gladi bilo tokom Drugog svetskog rata u Grčkoj, i u Varšavi, a 1947. u delovima Sovjetskog Saveza bez obzira na to što su te godine izvozili žito iz drugih oblasti. U svežem su nam sećanju i gladi pri opsadi Sarajeva 1990-ih.

tehnike da se zaustavi erozija zemljišta; uz prestanak daljeg zauzimanja zemljišta kroz irigacije velikog obima ili putem podizanja nasipa/brana. Za proizvodnju hrane, ali i za nove načine proizvodnje, značajno je pomenuti genetsko inženjerstvo i biotehnologiju koji se uspešno primenjuju pri tradicionalnoj proizvodnji biosintezom (fermentacijom) uz pomoć genetski konstruisanih mikroorganizama. Otvaraju se pitanja na koji će način ovakve nove mogućnosti, i na njima zasnovane nove tehnologije, u sprezi sa primenom informatičkih pomagala, uticati na obrasce ishrane a time i na načine prostornog razmeštaja.

Male parcele u urbanom tkivu

Da stanovništvo dođe do sveže i kvalitetne hrane, naročito povrća i donekle voća u kombinaciji sa rekreacijom, u vidu obrade okućnice ili male parcele u urbanom tkivu,

odvajkada su postojali vidovi urbane poljoprivrede. Iako može da izgleda paradoksalno da ljudi u gradu gaje sopstvenu hranu u vreme sve istančanije podele rada i specijalizacije i diverzifikacije urbanog društva, javila se aktivnost da se koriste dvorišta za baštovanstvo (ali i terase, staklenici, mali ribnjaci, kavezi). U seoskim naseljima tradicionalna okućnica, uglavnom povrtnjak i voćnjak, za sopstvenu potrošnju. U današnje vreme, kada je omogućeno navodnjavanje, podizanje staklenika, zatim primena raznih grotehničkih mera, moguće je na veoma maloj površini dvorišta i kućne bašte ostvariti i nekoliko setvi godišnje. Uz intenzivnu negu i pomoć nauke, na ovakvim malim površinama od 2 do 3 ara moguće je postizati prinose voća i povrća više nego što bi bilo dovoljno za potrebe jednog domaćinstva za dnevnu upotrebu (paradajz, šargarepa, peršun, luk, krompir, pasulj i slično).
Zapažena je pojava kod nas u novim naseljima oko solitera na »ničijoj zemlji« da ljudi spontano upražnjavaju urbano baštovanstvo, da samoinicijativno, mimo predviđene namene površina, obrađuju delove teritorije koja je namenjena obično za druge svrhe. Zvanični urbanizam, kao i kulturološki trendovi na našim prostorima, verovatno zbog negiranja seljačke prošlosti koju smatraju ponižavajućom, i želje većine stanovništva da se od nje odvoji, nije priznavao ovu vrstu urbanog baštovanstva. Za to vreme se u mnogim razvijenim zemljama omogućava ljudima da obrađuju deo zemlje površine 100–300 m2 na način takozvanog rekreativnog baštovanstva. Za tu su namenu na posebnim mestima, pored već postojećih na sopstvenim parcelama uz kuće, predviđene površine dostupne iz stambene zone, na pešačkoj ili biciklističkoj udaljenosti od stana. Usamljeni primeri, kao ekscentričnog Beograđanina doktora agrikulture, da na imanju svojega dede, u naselju Miljakovac, uzgaja koze na 30 ari placa, sa oko 50 koza kojima društvo pravi i nekoliko jarića,

Konzervisanje hrane u urbanom sistemu

Konzervisanje hrane je u funkciji faktora prostor/vreme u urbanom sistemu da bi se prevazišle neizvesnosti tržišnih oscilacija i sezonskih neujednačenosti (vremenskih prilika, godišnjih doba) u tokovima proizvodnje i potrošnje hrane, i da bi se amortizovale oscilacije u snabdevanju; bilo je potrebno stvaranje zaliha kao amortizera. I oscilacije u ukusima pod delovanjima mode i u ishrani imale su sličan efekat, te je potreba za ravnomernošću i eliminacijom neizvesnosti i tom prilikom promovisala metode koji bi obezbeđivali kontinualnost snabdevanja. Stvaranje zaliha je neophodno iz brojnih razloga ma koliko zalihe bile neproduktivne kao zamrznuti kapital. Uslovi čuvanja hrane, ukoliko se ona konzerviše, načini njene prerade, utiču na promene sadržaja pojedinih hranljivih materija što se naročito odnosi na vitamine. Recimo, mleko dolazi kao sirovo, u prahu, fermentovano kao jogurt, kiselo mleko, pavlaka, buter, sir i sl. Uslovi čuvanja, kvarljivost, bakteriološki sastav, higijena dotura, transporta i prodaje, značajni su činioci od bitnog uticaja i na prostorni razmeštaj u urbanom sistemu i determinante urbane konfiguracije
Otkad se čovek nastanio upražnjavalo se konzervisanje hrane, to jest otkad je prestao da bude prosti lovac i skupljač. Poznati su mnogi drevni načini konzervisanja hrane, na primer usoljavanje mesa, dimljenje i sušenje ribe, razni vidovi ostavljanja turšije.
U mnogim državama različitog stepena razvoja vlade su zaokupljene proizvodnjom jeftine hrane i popularnom ishranom kao osnovom socijalnog mira. Nisu retki slučajevi i u razvijenijim zemljama da se tzv. javnom ishranom poboljšava prehrana školske i predškolske dece, fabričkih radnika i službenika. Tako izreka »hleba i igara« (lat. panem et circenses) govori o drevnom pravilu, koje su vlasti uočile, da je za mir gradskog stanovništva neophodno zadovoljiti fiziološku i psihološku glad, makar i u najelementarnijem obliku. Žitarice su, na primer, u starom Rimu uvožene čak iz Ukrajine, preko Odese do Ostije, luke na Sredozemlju, da bi Tibrom bile doturane do gradskih mlinova i pekara, a narodu je hleb deljen besplatno. Gladijatorske igre su obezbeđivale masovna emotivna pražnjenja navijačkih strasti.

samo je indikacija mogućnosti. Takođe pokret vikendaštva u nas ima kompleksne uzroke, ali je jedan od motiva svakako i rekreativno baštovanstvo.
Brojni problemi agrikulture očigledno su nerešivi bez kompleksnog sagledavanja veze urbaniteta, gradskih pijaca i tokova snabdevanja u funkciji zdrave ishrane stanovništva a sve zavisno od pristupa da li je reč o poljoprivredi, agroindustriji ili agrikulturi. Bez takvog celovitog sagledavanja čitave tone papira potrošenih na »strategijske studije« a uglavnom prepisivanja brojnih izveštaja OUN-a i drugih svetskih agencija nikako nam nisu od pomoći.


	Milan Prodanović


		Nova agrarna reforma u Srbiji je danas neophodna


	Broj 456-459	1.07. - 31.08.2009.