Bez ikakve namere da govorim
o sekularizmu kao kulturnoj i civilizacijskoj
vrednosti moderne države – u smislu nekog teorijskog
uvoda – ja ipak ne mogu bez nečeg sličnog. Situacija
u kojoj se sada nalazimo u Srbiji zbunjuje: neretko
se čuju zahtevi formulisani kao »potreba desekularizacije«
savremene srpske države. I toga u praksi već i
ima. Nejasno je – »prelomljeno« u stvarnosti –
i ono što piše u Ustavu, kao i ono što se mnogim
zakonima forsira i u situaciji smo da je mnogo
toga ustavno ali nije zakonito i obrnuto. Svakodnevne
konfliktne situacije su materijal za sebe. Možda
to u nedovršenim društvima kakvo je srpsko društvo
i nedovršenoj državi kakva je srpska nije neobično
– ali je opasno i zahteva osvrt.
Podsetiću samo na jednu misao B. Spinoze koji
je na ovu temu pisao ono što je ostavština za
budućnost – ili za našu savremenost – i to je
nesporno. »Sloboda mišljenja se može dozvoliti
ne samo bez štete po religiju i mir u državi ali
se ne može ni oduzeti bez opasnosti po mir u državi
i samu religiju.« Oni koji brižljivije slede Spinozin
tekst lako će zapaziti – u inače odličnom prevodu
traktata B. Gavele – da je ispuštena jedna sintagma
koju je sam Holanđanin podvukao – odsustvo slobode
mišljenja ugrožava i »istinsku usrdnost i pobožnost«.
Spinoza je ovu svoju ideju – danas temelj sekularne
države – skupo platio.
Sve što je potom J. Habermas kazao na ovu temu
samo je sjajna varijacija ove ideje velikoga Holanđanina.
Mir u državi – ne samo verski – može da osigura
samo sekularna država, moderna i demokratski ustrojena,
a nikakvo Crkva i to je jasno iz ukupne istorije.
Od samog početka hrišćanske crkve nastaju podele
i one se – hrišćanske crkve – i danas dele i ima
ih na stotine, a sve u vezi s isključivom privilegijom
na posedovanje konačne istine koje svaka crkva
pripisuje sebi – i otuda su svi društveni sukobi
i ratovi na ovaj ili onaj način verski.
U vreme kada se, krajem osamdesetih godina, počelo
govoriti o kraju istorije i kraju ideologija –
ovde se time baviti nećemo – tek retki su videli
da će religija postati nova
|
ideologija, a da će
crkve postati političke partije. Tu smo
već decenijama, jer se na religiju ne
gleda kao na sistem vrednosti već se ona
uzima kao ideologija, a crkve su zadobile
ulogu jedne (ili jedine) političke partije
– ili su barem takve tendencije sve vidljivije.
Ne može se ipak reći da nije bilo ljudi
koji su ukazivali na to, ali kod nas skoro
da ih nije bilo i nema ih mnogo ni sada.
Odjednom se počelo govoriti o »kraju sekularizma«
i stoga držimo da je ovo prilika da posumnjamo
u taj kraj. Mnogi su, a najbolje Ralf
Darendorf, videli problem koji je nastao
|
|
|
|
Joseph Mallord William
Turner, The
Grand Canal,Venice, 1835.
|
 |
u nekakvom strahu da se sekularizam ne pretvori
u novu dogmu. Dogodilo se uglavnom drugo – »povratak
svetog« nakon sloma modela ruskog komunizma je
bila osveta religije i crkve koje su se borile
za mesto koje su do tada imale ideologije. Dve
njegove teze se ne bi smele zaobići a tiču se
i naše situacije – »Sloboda govora, uključujući
i slobodu da se kažu i napišu stvari koje mnoge
ljute ili čak vređaju. U interesu prosvećenog
dijaloga granice slobode govora treba da budu
iscrtane što je moguće šire«. To je moguće samo
u sekularnoj državi, ne u crkvama u kojima su
dogme nedodirljive. Drugi stav je još precizniji
– »Današnja moda protiv prosvećenosti može se
lako otrgnuti kontroli i oni kojima je stalo do
slobode moraju naučiti da je cene i brane i to
sada i ovde, inače će jednoga dana morati da se
bore da je vrate«.
Ja bih mogao da nastavim dugo sa primerima iz
naše stvarnosti, no ovde nemamo prostora za to.
Ovde i sada u Srbiji država je ustavno-pravno
definisana kao sekularna, ali je to samo polovina
problema: strukturama moći u partijskoj državi
ne odgovara da budu odvojene od Crkve, ali i same
crkve neće da budu odvojene od države, iako bi
to morale biti već po decidiranoj zapovesti Isusovoj
koji je to odvajanje formulisao kao nužnost da
se dâ »caru carevo a bogu božje«. Ideolozi i partijski
moćnici su u novije vreme pokušali da zamene odvojenost
pojmom »nezavisnost od države«, ali i ta je varka
providna i predstavlja banalan ideološki trik.
Primera imamo pod rukom – država Srbija je podelila
Islamsku zajednicu i sada imamo dve koje se ne
samo glože nego se svakodnevno poteže i oružje
i ima ranjenih. Tako je u svim sferama na relaciji
država–crkve. Crkva ima pravo na imovinu – kao
i svako pravno lice – ali se događa nešto drugo:
ona postaje veleposednik jer je recimo trećina
Fruške gore data crkvi. U sekularnoj državi vekovima
već primenjuje se drugi princip, o čemu u Srbiji
ni govora nema – sva imovina u državi svojina
je države a moderna republika – sekularna i demokratska
– u znak poštovanja prema građanima vernicima
ustupa verske objekte građanima na besplatno korišćenje.
Nema još zakona o denacionalizaciji, a ona se
vrši kroz sumnjivu privatizaciju koja otvara vrata
korupciji i zloupotrebama. Nešto što je problem
u crkvama i verskim zajednicama ne bi to bilo
da se ne pretvara u društveni problem.
U građanskim školama imamo veronauku – i ona je
uvedena protivustavno i sada niko ne zna kako
će normirati naučna dostignuća i recimo Darvina,
i sve to uskladiti s dogmama koje se predaju –
nikako. Građanima u Trebinju, inače laicima, crkveni
sud izriče kazne i isključuje ih iz zajednice
na način koji se poslednji put sretao u srednjem
veku. Kada bi to bio unutrašnji crkveni problem
da Crkva neće nekog ko neće nju, problema zapravo
ne bi ni bilo – nevolja je u tome što je presuda
od strane SPC validna na celom njenom kanonskom
području. Gde je tu država, posebno sekularna
država, ako nje uopšte ima? To u ovom momentu
nikom nije jasno, a javnost je zbunjena jer se
ne znaju granice kanonskog i državnog javnog prava.
Da nevolja bude veća država je pristala da prizna
samo neke »tradicionalne crkve«, a ostale su u
situaciji da budu drugorazredne. Vrhunac ovog
ideološkog cinizma je u jednoj drugoj činjenici
– sve su te tradicionalne crkve pristale da jedna
među njima – to je SPC – bude prva, odnosno na
neki način najtradicionalnija. Na pitanje da li
je savremena srpska država sekularna lično nisam
bio u stanju da ponudim odgovor ni jednom dobronamernom
strancu koji dobro poznaje prilike u kojima smo.
Negde smo na nekoj sredini, a takve »sredine«
nema u savremenoj Evropi, u kojoj je još Spinoza,
videli smo, ponudio valjan odgovor. Ostalo je
stvar rasprave.
