Među rasturačima javnih nastupa urednika i saradnika »Peščanika« širom Srbije zapažene su i grupe nasilnika koje su se deklarisale kao »naši«. (Pod tim nazivom deluju i grupe nasilnika u Rusiji.) Inače, u jednom delu naše tradicije, kada se kaže »naš čovek« podrazumeva se nešto vredno, čak i uzvišeno. A u kuloarima, recimo, prilikom zapošljavanja ili unapređenja, sintagma »naš čovek« je najefikasnija preporuka.
Postoji i naličje ovakve prakse. Naime, kada se s moćnih mesta izrekne sumnja u to da li je neko »naš čovek«, takav se najpre zaklati, potom zaspe raznim klevetama i zatim ukloni, ako se sam ne skloni. Često su kampanje trajale godinama. (Recimo, posle »studentske bune« ’68, kada su blaćeni i uklanjani razni »nepoćudni«, »antinaši« i promovisani »moralno-politički podobni«, tj. »naši«; tako je, na dugu stazu, vršena kadrovska selekcija i produkovana »naša elita«.)
Slikovit je način na koji su nedavno iznuđene ostavke direktora Filharmonije i upravnika Narodnog pozorišta, Ivana Tasovca i Predraga Ejdusa, uglednih umetnika i van kulturne javnosti. A ovih dana je započela kampanja protiv direktorke Istorijskog arhiva Beograda Branke Prpe, ugledne doktorke istorijskih nauka i personalno prepoznatljive javne radnice. Gradska vlast traži od nje da se odrekne sadašnjeg statusa direktora, koji je stekla regularnom procedurom i da prihvati status »vršioca dužnosti«. Ona, a ni čitav kolektiv Arhiva to ne prihvataju. Staleško društvo istoričara, kojem Prpa pripada, izgleda niko i ne pita. Niti haju za širu javnost. Naprosto, nameće se nekakva kadrovska kombinatorika, stranačko trgovanje raznim funkcijama, uklanjanje jednih, koji se, izgleda nedovoljno smatraju »našim«, dok se ne nađe neko apsolutno »naš« da bi bio postavljen na rukovodeće mesto.
Tako se, mimo javnosti, bez pravih izbora, obrće »kadrovska vrteška«. A kadriranje je, zna se, izuzetno moćna poluga vlasti. Zna se, takođe, da vlasti koja je izvan javne kontrole ne samo da nije stalo do kulture, nego i ne haje za bilo šta što je izvan monopola vlasti. Mora li biti baš tako? Bez pristajanja, poslušnosti i privikavanja baš i ne mora, može i drukčije.

	N. P.