Oko čega se lome koplja u Americi

Dok je američka finansijska i ekonomska kriza bila na vrhuncu pojavljivali su se napisi u medijima u kojima su pojedini američki i zapadnoevropski levi mudraci razmatrali, a neki i predviđali, da ne kažemo priželjkivali, građanski, klasni rat, ustanak američkog »proletarijata« zbog američke i globalne krize koja najviše pogađa radničke redove. Sudeći po njihovim napisima, katastrofa je neizbežna, očajni radnici samo što nisu izašli na barikade. Ljudi koji pripadaju američkoj razumnoj levici kažu da ne treba verovati zakrečenim mozgovima koji misle da još nije prošla kriza iz dvadesetih godina prošlog veka. Pa ni tada niko nije išao na barikade, i to usred krize prema kojoj je sadašnja samo njena bleda kopija. Te grupice zanesenjaka prespavale su ceo vek, a ova Amerika je druga zemlja u poređenju s onom, kažu prijatelji sa razumne levice.
I zaista, i »plave« i »bele kragne« imaju automobile, oko 70 posto njih imaju sopstvene kuće, mnogi i motorne čamce i drugu opremu za neizbežni hobi. Teško da će se naći neko ko je dovoljno lud da sve to ruši. Tačno je da je nezaposlenost sa oko pet odsto porasla na oko devet odsto i da i dalje raste, ali već usporeno. Usamljeni korifeji proleterske misli kao da nisu primetili da u Americi odavno postoji državna potpora nezaposlenima u visini od oko polovine poslednje nadnice ili plate, i koja može da se dodeljuje šest do 12 meseci (za hranu, stanarinu, lečenje i drugo). Nije to, naravno, neki slavan život, ali je dovoljno da se ne razgori neki revolucionarni zanos većine, koja ipak nije došla do dna očajanja. Tačno je takođe da su razlike u prihodima između siromašnih, niže srednje i srednje klase i deset odsto najbogatijih u poslednjih trideset godina porasle sa 1:40 na 1:450. Zarade radnika u industriji, servisima, trgovini, zdravstvu, transportu, plate službenika mahom su stagnirale u poslednjih trideset godina, i to je velika nepravda. Ali to još ne znači da većina njih nema iole snošljiv život. Tačno je i to da je za ovu prebogatu i ogromnu zemlju sramota što je 20, a sada i 30 posto stanovnika sirotinja koja živi u relativnoj ili potpunoj bedi, ali ni ta brojna manjina neće, niti može u neki klasni rat.
Uz sve to, sve je više pokazatelja, mada početnih, da se američka privreda, pod dejstvom Obaminih mera kojima se federalni novac upumpava u javne radove i povratak likvidnosti, donekle odmakla od ambisa u koji se zamalo nije stropoštala. Poslednji put kada je bilo ko u ovoj zemlji išao na neke »barikade« bilo je za vreme pobune američkih crnaca 1968. godine kada je ubijen Martin Luter King. Tada su izleteli iz svojih slamova i palili sve pred sobom. A danas, Obama stanuje sa svojom porodicom u Beloj kući.
Ovde se na raznim političkim stranama postavlja pitanje koliko je Obama hrabar, čvrst i, kad zatreba, tvrd. Naš je utisak da on nije samo elegantna pojava, pamet i retorika, nego i da ima, kako bi rekli naši montanjari, »čojstvo«; savitljiv je, ali kao čelična opruga. U poslednjih mesec dana on se hrabro uhvatio u koštac sa dva oštra problema: s Izraelom i sa velikim kompleksom zdravstvenog osiguranja, s moćnim medicinskim establišmentom i, kako to ovde nazivaju, sa »zdravstvenom industrijom«.
Donedavno, Izrael je bio »treća šina« američke unutrašnje politike. Kao što u metrou ne smete da taknete šinu pod visokim naponom, tako su se svi predsednici poslednjih decenija dobro čuvali da se ne zamere moćnom proizraelskom lobiju. Međutim, predsednik Obama je prilikom posete izraelskog premijera Natanjahua javno kritikovao Izrael zbog neprestanog širenja i umnožavanja izraelskih naselja na palestinskim teritorijama, čime onemogućava napredak mirovnog procesa. Obama je tražio da se s tom praksom odmah prestane. U istorijskom obraćanju u Kairu govorio je o »neizdržljivim, malim i velikim poniženjima« koje Palestinci trpe pod izraelskom okupacijom i insistirao na konceptu dveju nezavisnih država. Posle Obaminog obraćanja muslimanskom svetu, proamerička koalicija pobedila je Hezbolah, a u Teheranu traje postizborna kriza. I u Americi većina Jevreja traži da SAD izvrše efikasan pritisak na Izrael da u sopstvenom interesu napusti dosadašnju praksu. I to je novi manevarski prostor za predsednika SAD.
O krizi zdravstvenog sistema svedoči podatak da njegovi ukupni troškovi dostižu 20 posto nacionalnog dohotka (mnogo više od odbrane), a skoro 50 miliona Amerikanaca nije osigurno. Cene usluga vrtoglavo rastu, i Obama želi fundamentalnu reformu zdravstva. On ne bi dirao u sistem privatnog zdravstvenog osiguranja, nego bi pored njega postavio javni, državni sistem, pa bi građani imali mogućnost izbora. Tako bi se smanjili pohlepa i rast cena. Oko toga se sada u Kongresu i javnosti lome koplja, jer se privatni kapital ničeg više ne boji od konkurencije javnog sektora. Obama zagovara da se osiguravanje novih desetina miliona neosiguranih građana finansira iz povećanih poreza za najimućnije, dok konzervativna opozicija smatra da veći porez treba da plate svi Amerikanci. Do kraja godine videće se da li će se Obama iz boja sa kohortama zdravstvene industrije vratiti »sa štitom ili na njemu«.

	Cvijeto Job