Prema tumačenjima sadašnje svetske krize, ona je izazvana zamašnim finansijskim špekulacijama, pohlepom tržišnih mešetara i nepromišljenim korišćenjem raznih kredita. A na osnovu kraha pojedinih industrijskih giganata, rasta nezaposlenosti i izvesnog bunta nezadovoljnih, slede nagađanja o dubini krize, čak i o slomu kapitalizma. Posmatramo kako najmoćnija sila sveta, SAD, ulaže gomile milijardi dolara u saniranje krize, prevaljujući enormne gubitke na leđa poreskih obveznika. Ima i nagoveštaja nekog novog socijalizma. I dok je neizvesno kako će se svetska kriza rasplesti, očigledni su napori najrazvijenijih društava da se regenerišu, preoblikuju i nađu izlaz iz sadašnje krize. Nepoznato je da ikom ozbiljnom pada na pamet da poistoveti eventualni slom kapitalizma s nekakvim neminovnim krahom društva.
A kako reaguje Srbija?
Nakon 2000. godine, finansijske špekulacije nude se kao najefikasniji lek u »šok terapiji« za razorenu privredu, društvo i državu.
Previđa se, međutim, suštinska razlika u efektima finansijskih špekulacija u razvijenim i nerazvijenim zemljama. U prvom slučaju, one mogu izazvati čak i dramatičnu krizu, ali ne mogu napraviti opštu pustoš, jer moćno društvo i država, stvarani i razvijani vekovima, raspolažu snagama za vlastito preoblikovanje, pa vlastitim resursima tragaju za mogućnostima raspleta krize, bez opsednutosti fatalnim krahom društva i države. Nerazvijeno a uz to još i razoreno društvo i država, pak, nemaju odgovarajuću unutarnju snagu za vlastitu regeneraciju, vazda slute katastrofu i povremeno žude za nekim spasiocem. I to nije tek puki folklor, nego surova realnost. Opsednuti prošlošću kao nekakvom fatalnošću, izmiče nam iz vidokruga kako nastaje, i održava se, ovdašnja realnost.
Svodeći razna istraživanja, vlastita i tuđa, na sažet iskaz, bez nostalgije za realnim socijalizmom i Jugoslavijom, rekao bih da je sila vlasti glavni akter zbivanja. Kao što smo ne tako davno silom vlasti uterivani u komunizam, uz žustro obrušavanje na kapitalizam, tako nas odnedavno silom vlasti uteruju u kapitalizam, uz takođe žestoki antikomunizam. U oba slučaja izostaje trezveni uvid u sam život ljudi i realnu dinamiku društva i njegove vitalne impulse. Upadljivo je, takođe, da nedostaje odgovarajući ustavni temelj i okvir koji regulišu način upotrebe vlasti. Tako su i sve vlade nakon 2000. izbegle obećano donošenje novog ustava koji bi proistekao iz najšireg društvenog konsenzusa o osnovama i okvirima strukturnih i političkih promena. Bukvalno preko noći je smandrljan ustav, krajem 2006. godine, pod dominirajućom mantrom »kosovskog zaveta«.
U takvim okolnostima, najdublji i najdalekosežniji proces strukturnih promena – privatizacija – teče bez jasnih i šire prihvaćenih okvira i merila. Sve vlade, od Đinđićeve do Cvetkovićeve, uz podršku izvesnih krugova van zemlje, insistiraju na manje ili više brzoj privatizaciji. U svakoj od njih Dinkić i njegova grupacija imaju ključnu ulogu u kontroli tokova novca, a imali su i glavnu ulogu u rušenju dosadašnjih vlada. Kao da je na delu neka moćna kombinacija šamanizma i mandarinstva, nalickanih japija, muzejskih agitatora i likvidatora.
Bez emocija prema finansijskim špekulacijama i propagandi tržišnog fundamentalizma, možemo da primetimo da one u uslovima političkog voluntarizma ostavljaju koban trag u strukturnim promenama. Prvo, nekadašnja svakojaka zloupotreba društvene svojine nije na valjan način uklonjena, nego je nadomeštena novim voluntarizmom faktičkih vlastodržaca kroz nove zamašne uzurpacije. Drugo, prilikom privatizacije se zapostavlja suštinsko pitanje: da li promena vlasnika konkretnih firmi dovodi do gašenja proizvodnje. Kada se »burazerska« privatizacija (uzajamne nameštaljke »naših ljudi«) nameće kao spasonosni lek, a njenom primenom se gase proizvodni procesi, onda lek ima efekat otrova koji rastvara, do uništenja, zatečene proizvodne pogone, bez ikakve izvesnosti da li će, kada i kako nastati novi. Interesi glavnih učesnika u takvoj privatizaciji usredsređeni su na finansijske operacije, pokazalo se, često sumnjivog legaliteta. Sve to pravda se punjenjem državnog bužeta, koji se troši bez odgovarajuće javne kontrole. Potencira se afirmacija novih preduzetnika, eksperata i analitičara, kao novog »društvanceta«, uz više nego marginalnu brigu o »socijalnom programu« za one koji su isključeni, uklonjeni. Dabome, ne zavise sva dešavanja samo od vlasti, niti od opozicije, već i od samih radnika i građana koji su, pokazalo se, i sami spremni da učestvuju u raznim špekulacijama (nezaboravno je, recimo, masovno učešće »štediša« kod »gazda Jezde« i »mama Dafine«). Dramatični obrti krase i neregulisano tržište akcija.
Ne upuštajući se ovde u sav kolorit korupcije države i društva, bitno je da je dosadašnja privatizacija »ugasila« mnoge fabrike a nije stvorila značajnije nove proizvodne pogone. Usled toga nema ni govora o oporavku a još manje o razvoju privrede. A, zna se, bez snažnije privrede nema ni razvijenijeg i snažnijeg društva. Pre se može reći da je posredi destrukcija ne samo nekadašnje privrede, u kojoj nije baš sve bilo za likvidaciju (nekadašnji industrijski giganti nisu naprosto izumrli kao praistorijski dinosaurusi), nego i samih realnih šansi da se obnovi i razvije moderna privreda. Tu onda nema ni realnih mogućnosti za uravnotežavanje različitih interesa, ideologija i politika, pa ni za javna traganja za izlazima iz konkretnih nevolja. U takvim okolnostima je neizvesno kako se može poslovati sa svetom, a još manje odakle, kako i kada će se vraćati krediti. (Prisetimo se samo poslednjih godina Jugoslavije, kada su bujala svakojaka zaduživanja van zemlje, da bi se tragovi svemu zameli u požaru ratova i metežu potonjih dešavanja.)
Sva je prilika, na to opominju mnogi znaci, da su tokom dosadašnje tranzicije opstale stare i nastale nove strukture moći, da se nad slabašnim i zapostavljenim društvom stvrdnjava legura centralizovane vlasti i koncentrisane imovine, prošarana žilama ratnih profitera, plodouživalaca obračuna s »crnim talasom« u kulturi i raznih arivista u politici. Ispod te sve čvršće skrame (ili žabokrečine?) pulsira, neznano kako, zapostavljeno društvo uz masovno siromašenje i obespravljivanje običnih državljana. Otuda sve glasniji izrazi razočaranja ne samo u vlast već i uopšte u politiku, tako da ne iznenađuje rastuća apstinencija iz javnog života. Sve to tek donekle kompenzira estradno nastupanje »civilnog sektora« i blješteći prikrivaju razni spektakli.
Iznova se vraćaju i oveštale vradžbine u stilu »na ljutu ranu ljuta trava«. No sada se uzrok boljke ne traži van Srbije. Prema sadašnjoj vlasti, koja se ne može podičiti značajnijim rezultatima, sve izrazitiji su gestovi puke negacije a ne razložne kritike. Potežu se i oprobani recepti »crne magije«. Tesne pobede na obodu prestonice oglašavaju se kao trijumfalni zalet k osvajanju čitavog grada, kao da se priprema nekakav »marš na Beograd«. Sve žešče su omraze sadašnjeg režima kao da se računa da će sadašnja vlast lakše biti oborena negativnim emocijama prema njoj nego pozitivnim emocijama prema nadolazećim vlastodršcima. Kao što je uobičajeno usred veće krize, opet se nude spasioci nacije, mahom stari, donekle »presvučeni«, skrivenih krvavih ruku od svaštočinstava u službi zločinačkog i pljačkaškog režima. Predstavljaju se kao otmeni konzervativci zapadnog kova, a uz to i najveći patrioti. Nude se i nove/stare strančarske konstrukcije, mahom da bi se zaskočile spontane i nekontrolisane političke inicijative »odozdo«. Iznova se razmahalo i »ribarenje ljudskim dušama«. Da bi se neko okitio patriotizmom dovoljno je da se pozove na »Kosovo« u svom srcu, a da bi neko bio označen izdajnikom dovoljna je denuncijacija da Kosova nema u njegovoj duši. Opstala su i sva neprijateljstva prema »anacionalnim«, »antinacionalnim«, »mondijalistima«, »građanistima«, »stranim uhodama i plaćenicima«. Nisu retki ni surovi fizički obračuni. Raste usplahirenost bezmalo na svaki nagoveštaj kritičkog preispitivanja prošlosti, recimo, udela medija u huškanju na rat. Pojedini funkcioneri moći žure da sami presude, na osnovu intriga tabloida izbacuju decu iz škole, tu i tamo đaci biju profesore. Uopšte, na razne načine se preti »nepoćudnima« svakojakom silom. »A kada se šuma seče, iverje leti«, govorio je čuveni Ježov. Uz nezalečene tragove dosadašnje destrukcije bauljaju novi impulsi nasilja.
A šta se može očekivati od osiromašenih i obespravljenih? Opet se priziva »kuka i motika«, najavljuju »vrele ulice«, dakle nova epizoda »rotacione revolucije«, što bi rekao profesor Aleksandar Molnar.
Ima li leka? Dok je života, nemoguće je da ga nema. I nije svaki lek otrov. Postoje i stari oprobani recepti: podrška stvarno talentovanim ljudima, vrednim i uspešnim preduzetnicima, razvoju lokalne samouprave, autonomiji privrede i kulture, otvorenosti prema bližem i daljem okruženju, produktivnom prisustvu u svetu.... Samo na toj osnovi možemo se ratosiljati onih koji su nam unakazili život i prete da nam osakate i budućnost. Uslov svih uslova za stvarno izbavljenje iz nevolja koje su nas skolile jeste nepristajanje na laži i falsifikate naše kulturne i socijalne istorije, iz koje se sistematski prikrivaju bezmalo svi impulsi slobode, demokratije i prosperiteta. Samo na toj osnovi može se oblikovati i izraziti kreativna kritika i realistička vizija promena. A za dobre stvari naći će se i odgovarajući saveznici.