Fundamentalni konflikt vrednosti

Dvadeset prvog maja 2009. američki predsednik Barak Obama izložio je glavne stavove svoje administracije o nacionalnoj bezbednosti. Odmah zatim, bivši potpredsednik Ričard Čejni izložio je svoje stavove kojima je, u suštini, doveo u pitanje Obamine stavove o nacionalnoj bezbednosti. Oba govora je naširoko pratila štampa SAD, nazvavši ih fundamentalnim konfliktom vrednosti.
U svom govoru, Obama je objasnio šta misli pod imenom »nijansirana« (ili »uravnotežena«) centristička pozicija u vezi sa svim najkontroverznijim pitanjima, kao što je zatvaranje zatvora Gvantanamo, korišćenje davljenja vodom i drugih »preteranih procedura ispitivanja« zatvorenika i stepen transparentnosti u vezi sa sadašnjim i prošlim odlukama koje se tiču tretmana zatvorenika. Čejni je, u osnovi, optužio da su Obamine centrističke pozicije ugrozile nacionalnu bezbednost. On je to uradio uprkos činjenici što su mnogi komentatori primetili, a i sam Obama nekoliko dana kasnije, da je Obama zauzeo pozicije bliske Bušovim u poslednje dve godine njegovog kabineta.
Dakle, šta se dešava? I Obama i Čejni su veoma inteligentni ljudi i veoma profinjeni politički akteri. Obojica tačno znaju šta rade. Politika je, kako se kaže, misaona igra. Političari normalno rade šta rade imajući dva interesa na umu: žele nastavljanje podrške glasača na sledećim izborima i teže postizanju specifičnih političkih ciljeva. Ne sumnjam da i Obama i Čejni imaju ovaj blizanački interes na umu. I jedan i drugi osećaju da je njihova taktika potencijalno pobednička. Zato, da bismo razumeli šta se dešava, pokušaćemo da razlikujemo njihove analize političke situacije.
Počnimo sa Obamom, pošto on, očigledno, ima neposrednu moć i autoritet. Obama je pobedio na izborima s podrškom skoro svih glasača levice i velikom većinom glasača centra. Pobedio je zbog svojih stavova o dva osnovna problema. Godine 2007. glavna briga glasača SAD bio je rat u Iraku. Obama se predstavio kao nepokolebljiv protivnik tog rata. Ovo je razlog njegovoj podršci sa levice. Godine 2008. glavna briga glasača prebacila se na ozbiljno ekonomsko posrtanje. Obama se predstavio kao čvrsta ruka na kormilu, koja može da vrati ekonomiju SAD i sveta u novi uspon. Ovo je privuklo podršku sa centra.
Od svog izbora Obama je pristupio i jednom i drugom pitanju (pitanju spoljne politike i nacionalne bezbednosti, s jedne, i pitanju ekonomije, s druge strane), na isti način. Imenovao je ključne ljude centra, koji su predložili centrističku politiku. Istovremeno je upotrebio i razboritost i mešanje u svim glavnim odlukama. U polje socijalnih pitanja (okolina, zdravstvo, obrazovanje, rad) nije mnogo investirao (možda još nije investirao) neophodnu političku energiju za donošenje zakona koji bi omogućili značajnu socijalnu promenu obećanu pristalicama sa levice.
Izgleda da Obama misli da će ovaj sveobuhvatni zahvat pomoći da pobedi (demokratska partija, takođe) na izborima za kongres 2010, a zatim i u njegovom reizboru 2012. On računa na pometenost republikanaca i neprekidno otuđivanje glasača sa centra od republikanske partije (posebno onih koji sebe zovu »umerenim« republikancima). Iz ove perspektive, neprestana daleko desna pozicija Čejnija smatra se da je veliko plus za Obamu.
Što se tiče postizanja političkih ciljeva izgleda da Obama veruje da može sve više da naginje politiku SAD, u svim poljima, od daleke desnice ka centru ili, čak, levo od centra. Izgleda da govori svojim pristalicama u svetu: verujte mi i dođite za osam godina pa se uverite. Videćete da su se stvari promenile (mantra iz njegove izborne kampanje). Moja politička taktika dostići će maksimum promene koja je politički moguća u SAD u to vreme. Takođe kaže da ni u čemu neće prenagljivati jer bi, time, otuđio glasače sa centra i, čak, još više, centrističke demokratske zakonodavce, bez čije podrške ne može ići ka svojim rastućim ciljevima.
Čejni rezonuje sasvim različito. Prvo što treba primetiti u vezi sa Čejnijem jeste da je on, od 2001. do 2009, retko u prvom redu javne debate. Glavne javne figure Bušove ere bili su sam Buš i Kondoliza Rajs. Istina je da je Čejnijev saveznik Donald Ramsfeld takođe imao važan glas, ali ga je Buš uklonio 2007, uprkos Čejnijevim protestima.
Čejni više voli da radi tiho, iza scene, gurajući svoje političke ciljeve vrlo agresivno. Čejnijevi stavovi su bili nadmoćni unutar Bušove administracije od 2001. do 2006. Kada su republikanci pretrpeli veliki poraz u zakonodavnim izborima 2006, Buš je dozvolio Kondolizi Rajs, potpomognutu Robertom Gejtsom, da izaziva više straha i odvratnosti od Čejnija.
Posle izbora 2008. i Buš i Rajsova su, namerno, postali veoma ćutljivi. Takav je postao, do određene mere, i Džon Mekejn. Čejni je, s druge strane, postao neprekidni javni spiker, preuzevši ulogu vodećeg javnog glasa republikanske partije. Prozivao je zbog kukavičluka napuštanje republikanskih redova. Izgleda da većina komentatora misli da Čejni podstiče propadanje republikanske partije. Kao i mnogi republikanski političari, posebno »umereni«. Misliti tako, međutim, znači izgubiti iz vida suštinu njegove političke strategije.
Čejni ne veruje da će republikanci loše prolaziti na izborima sledećih četiri do šest godina. Najhitniji zadatak, po njemu, jeste zaustavljanje onoga što Obama zove porast u radu. On misli da je način da se ovo postigne u okretanju javne debate SAD u debatu centra protiv debate desnice. Čejni smatra da ako on ovo radi vičući glasno i neumereno da će uspeti da politički rezultati postanu kompromis između već centrističke pozicije Obame i njegove, Čejnijeve, pozicije. Misli da 2016, na ovaj način, stvari neće biti uopšte izmenjene toliko mnogo. Računa na mogućnost da sa republikanskim izborima 2016. zemlja može da povrati put ultradesničarskog krila, koji je Čejni zastupao za vreme svoje vlasti.
Ko je u pravu? Obamina strategija porasta zavisi od njegove popularnosti. A to, sa svoje strane, zavisi od ratova i ekonomije. Ako politika SAD na Bliskom istoku počne da izgleda kao močvara, levica će ga napustiti. A ako SAD i svet budu i dalje padali u depresiju, a posebno ako značajno rastu brojke nezaposlenih, počeće da ga napuštaju glasači sa centra.
I jedna i druga negativna posledica je moguća, vrlo moguća. Ako se bilo šta od toga desi, a posebno ako se desi i jedno i drugo, Obamina politika socijalne promene će propasti. A Čejni će pobediti bez muke. Naravno, moguće je i da na oba fronta rezultati budu neodređeniji, ni veliki uspeh, niti očigledna katastrofa. U tom slučaju možda i dobijemo rastuću socijalnu promenu, ali na koji način. Ovo zato što je, situirajući se u centru umesto na levici ili, barem, na centru od levice, Obamina taktika još na početku pustila niz vodu dobar deo važnih pitanja.
Politika je misaoni posao. Takođe je još nešto. Obamin blizak politički savetnik, Dejvid Akselrod, nedavno je priznao da postoji mogućnost loših ishoda. Rekao je Njujork tajmsu da Obama »želi da oproba sreću sa američkim narodom«. A zatim je dodao: »Ja mislim da on, takođe, zna da su nekad argumenti jači, a nekad nisu«. Kada je Akselrodu rečeno da strpljenje Amerikanaca možda neće potrajati, on je uzvratio: »To se može desiti. Politika je nestalan posao«.

Komentar broj 258, 1. jun 2009.
Prevela Borka Đurić