Kroz mračni, prljavi i krvavi tunel*

Ko može bez groze i jeze da se seća svega što smo preživeli od aprila i juna 1941, od Kragujevca i Kraljeva, od prve do sedme navale Nemaca, ustaša i četnika i svih dobrovoljnih dželata na napredne i nevine ljude, koji su bežeći od kame dohvatili puške, i sve do Sremskog fronta i svih frontova od Soluna do Trsta!? I ko je najponosniji svojom borbom i svojim hrabrim delima, povremeno se strese i uzdahne: »Strašno je bilo, ne ponovilo se!« U toj tragediji, koja nas je spustila do najniže stepenice u paklu i popela do vrha viteštva i slave, od podlog ubijanja bespomoćnih ljudi, najčešće nepoznatih, do bezumnog požrtvovanja za jednu ideju, za jedno ime – u toj provali strasti, najplemenitijih i najgnusnijih, naš nacionalni dijapazon raširio se kao nikad u istoriji ma kog jugoslovenskog naroda. Veliko je pitanje šta će najviše ostati u sećanju potomaka: mrak u kome smo se potucali, blato po kome smo gacali, krvava kupka u koju smo jedni druge uvaljivali. Iz iskustva znamo da se muke zaboravljaju, a pamte se uspesi; porazi se kriju, a veličaju se pobede i preuveličavaju se zasluge; prašta se velikim ljudima koji su nas zvali na napore, jer su mobilizovali snage kojih nismo bili svesni; na kraju žrtve postaju postolje za lično uzdizanje naslednika i zaboravlja se bol koji su one donele savremenicima ma bili najrođeniji. Vetrovi budućnosti razvejavaju pepeo zgarišta, mladi zatrpavaju i cvećem rese grobove, nova pokolenja uživaju rezultate, a ne pitaju koliko su stali. Život nadživljuje, smrt se stidljivo povlači, svetlost pobeđuje mrak, tehnika uklanja blato, sveža krv briše tragove, usirene i pocrnele. Ljudi hoće da imaju svoja dela, da pokažu svoje sposobnosti, da ispolje svoju vitalnost, pa se ne boje da zagaze u slične i još teže događaje. Uzalud je opominjati na strahote koje smo preživeli: za naše unuke to je samo šarena priča, ilustrovana od umetnika koji ništa nisu videli.
Ipak treba reći. Ne radi novih naraštaja: briga njih! Već radi nas samih, radi naše utehe, radi ispovesti i pokajanja. Još više da bismo još jednom živeli, setili se, proživljavali. I da bismo odgovorili na pitanja: da li smo više sami patili ili smo većma druge mučili. Pisanje uspomena, to je pomalo kao vraćanje krivca na mesto zločina. Jer sve to je bio jedan veliki zločin, pošto je palo pedeset miliona ljudi. Mora da je svako od nas pomalo kriv,

svakako više nego što hoće da prizna, više i nego što sam zna. Konkretno, najmračniji period naše nacionalne istorije je počeo klanjem Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Bio je to jedan od najstrašnijih primera genocida: ubijani su ljudi, žene i deca samo zato što su bili Srbi i pravoslavne vere. Lako je reći: ustaše, Pavelić, Stepinac, i okrenuti se na drugu stranu. Ali ima tu još odgovornih, i među Hrvatima i među Srbima, i među svakom od naših »triju vera«. I krivica nije počela u aprilu i maju 1941, već ima raniju istoriju i dublje korene. Ubijanje i davljenje Srba u Vojvodini od strane Mađara takođe ima svoju pozadinu. Najmanje su, razume se, krivi oni koji su stradali i njihove porodice! Manje imamo sebi da zamerimo za tobožnje zlostavljanje vojvođanskih Nemaca; njima odista nije bilo rđavo u staroj Jugoslaviji. Ali se već može razgovarati o

Makedoncima, o Šiptarima, pa i o Crnogorcima. Režimi koji su se smenjivali posle 1918. nose veliku odgovornost za mnoge zločine, prestupe i propuste, pre svega u nerešavanju nacionalnog pitanja, nacionalnih pitanja, u tako složeno sastavljanoj državi. Najteže je što se nije žurilo sa rešavanjem hrvatskog pitanja. U spoljnim odnosima možemo se žaliti na Sovjetski Savez što nije odgovorio svojim obavezama iz ugovora o prijateljstvu i nenapadanju od 5. aprila. Ali moramo se pitati: je li trebalo čekati taj dan da bi se zaključio takav ugovor i je li trebalo čekati polovinu 1940. da bi se poslao naš poslanik u Moskvu i primio sovjetski u Beogradu?
Od svega mi izgleda najteže ono što se odigralo među samim Srbima. Ustali su najpre u Srbiji ljudi protiv nemačkog okupatora. Može se diskutovati da li su našli pravi trenutak i prave metode borbe. Može se žaliti što su izazvane racije i kaznene ekspedicije, koje su tako skupo stale svet koji nije imao veze ni sa ustankom ni sa komunizmom. Odmazda Nemaca bila je strašna: svedoci su Kragujevac i Kraljevo, Niš, Šabac, Skela, Jajinci. Ali ko je ovlastio Nedića, Ljotića, Dražu Mihailovića da se stave u službu Nemcima, Talijanima i Bugarima, da ugušuju bunu? Koliko se zna, čak Nemci to od njih nisu tražili. Sami su krenuli u borbu protiv komunista da bi za sebe izvojevali ili sačuvali vlast – pod okupacijom i posle rata. Komunisti su se takođe borili za vlast? To je moguće, to je čak verovatno, ali njihova borba je počela pod nacionalnom lozinkom. Niko ko je bio protiv okupatora nije smeo da ih ometa u tome. Da su pred sobom imali samo Nemce, oni bi vodili nacionalni, ne građanski rat. I da su sa njima bili svi rodoljubi, ta borba ne bi bila ni partijska ni ideološka, i sutrašnja vlast, u slučaju pobede, ne bi bila jednopartijska. Imamo primer Francuske, Belgije, Holandije, Norveške. Tunel kroz koji smo prošli koliko je bio mračan i krvav, toliko je bio prljav. Buržoazija je pokazala svoju sebičnost, uskogrudost, pakost i zloću. Iskoristila je prisustvo okupatora da ukloni iz života sve napredne, leve, borbene ljude po varošima i selima. Nemci su dobijali spiskove »komunista«, »republikanaca«, »dragoljubovaca«, i samo su izvršavali ono što su čaršilije tražile. U tome najprljavijem od svih poslova Nemce i Talijane, pa i Bugare, zamenili su četnici, ljotićevci, rupnikovci, da i ne govorim o ustašama. Ko je Nemcima i četnicima izdao Dragoljuba Milovanovića Benu, Milorada Milića, Mihaila Ivešu, Dušana Milenovića, Nikolu Nikolića u Kragujevcu, Momčila Simića, Vladu Radičevića i druge u Kraljevu, Boru Lukića u Jagodini, a pre sviju Miloša Kačarevića i Crnogorca Milovana u Aleksincu? Ko, ako ne čaršija, radikalska, jerezovska, lopovska? Ko je tražio od četnika da zakolju Radoja Krstića, Milana Đakovića, Živadina Aksentijevića, tolike druge naše divne ljude? Ne bih, međutim, imao mirnu savest kad ne bih napomenuo da su i levičari vršili slične obračune među svojim ljudima, iz razloga ideoloških i unutarpartijskih, i da su izlagali opasnosti i pogibiji mnoge koji im nisu, ili nisu više odgovarali među saveznicima, osobito među zemljoradnicima. U mraku, kalu i krvi, istrebljivali su nas neprijatelji, istrebljivali smo se među sobom. Najgore je, kažu, bilo u Crnoj Gori, zatim, manje grozno, ali strašno, u Srbiji, ne manje u Bosni između jednoveraca, mnogo manje u Vojvodini, u Hrvatskoj, u Sloveniji, u Makedoniji. Mi Srbi smo bili najsvirepiji jedni prema drugima. A važili smo kao politički i socijalno najzreliji. I hteli smo da budemo hegemoni i da vladamo centralistički nad svima narodima i pokrajinama Jugoslavije...
Dante je izgledao kao čovek koji dolazi iz pakla dok je pisao svoje besmrtno delo. Ne znam kako ću ja izgledati svojoj okolini dok budem pričao o događajima koji su došli posle nemačkog napada na Sovjetski Savez. To je najneprijatniji deo jednog posla koji sam preduzeo sa toliko volje i ljubavi.
Od izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine stizali su izveštaji o pokolju Srba, a iz Novog Sada, Starog Bečeja, Srbobrana i drugih gradova i srpskih sela Vojvodine Beograđani su dobili podrobne izveštaje o zlodelima »honveda« i »ronđoš-ezreda«. (...)

*

Veliko ogorčenje stvarale su priče o mučenjima, koja su obično prethodila ubijanju: premlaćivanje, odsecanje pojedinih delova tela, vađenje očiju, zavrtanje mošnica, zabadanje igala pod nokte, udaranje palicama, vezivanje za klupe. Govorilo se da su tu i tamo Srbi terani da pljuju na srpsku zastavu, pa da je posle jedu komad po komad. Nekima su stavljali trnov venac i po njemu tukli. To se osobito činilo po koncentracionim logorima. (...)

*

Tek kasnije smo saznali da se 4. jula sastao njihov Politički biro i da su 12. jula uputili proglas narodima Jugoslavije da našu zemlju »pretvore u opsednutu tvrđavu«. Iz unutrašnjosti je došla vest da se Sreten Žujović kreće oko Aranđelovca i da stvara jedan odred za borbu. Pitao sam se da li to čini u saradnji sa Čedom Plećevićem ili mimo njega. Žujović je nekoliko godina – odmah posle bekstva od policije iz kancelarije Okružnog zadružnog saveza u Jagodini, uz pomoć Bore Lukića – živeo ilegalno među seljacima. On je odista mogao nešto da krene, pogotovu među najinteligentnijim i najnaprednijim seljacima Srbije. Govorilo se o bukuljskom odredu, i to nije zvučalo nimalo neverovatno. Ali zašto se nama ne javljaju drugovi? Zašto nas ne obaveštavaju o svojim tako sudbonosnim odlukama, nas koje su odredili za najiskrenije saveznike? Zašto nas ne zovu da zajedno krenemo ustanak? Zašto je proglas potpisao samo Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije? Šta ima da znači to ograničenje i sužavanje jedne borbe koja je imala da bude svenarodna i široko nacionalna? Je li to bilo nepoverenje ili želja da se ustanak monopoliše partijski? Ili su možda želeli da sa njima sarađuju samo pojedinci, a ne čitave grupe i stranke? Ta pitanja su me mučila, ali na njih nije bilo odgovora. (...)

*

Komunističko rukovodstvo kod nas bilo je isto tako dalekovido koliko je sovjetsko bilo kratkovido i izloženo prepadu. Zato je bila aktuelnija naša direktiva »Sa komunistima« nego ona koja nam je 9. marta izgledala važnija: »Za Sovjetski Savez«. Nismo se zanosili da možemo mnogo pomoći napadnutom Sovjetskom Savezu nekom svojom vojnom akcijom, jer smo bili slabi i daleki. Ali smo se obradovali i slovenačkom okupljanju posle 6. aprila i opštem stavu KPJ prema onome što je imalo da nastane posle nemačkog napada na SSSR. Jugoslavija, naročito srpski njen deo, dosta je učinila za Sovjetski Savez već time što je za nekoliko meseci odložila taj napad. Pošteni Rusi to neće poreći i biće nam večno zahvalni. U tome smislu 27. mart je važniji i za SSSR korisniji nego 7. juli ili svi drugi počeci partizanske akcije u našoj zemlji. Međutim, s druge strane, ti počeci su značajniji za opstanak i vaskrsavanje jugoslovenske zajednice nego sam 27. mart. Taj datum je stvarno obeležio odvajanje izvesnih Hrvata od Srba kao celine i od onih Jugoslovena koji su bili protiv Pakta, ma njegovo odbijanje značilo početak rata. Komunistička inicijativa za partizanski rat bila je možda preuranjena, suviše usko postavljena i vođena bez obzira na žrtve koje je narod imao da podnese, ali ona je bila jugoslovenska i nacionalno pozitivna u najvećem stepenu. Zato smo mi tu inicijativu od samog početka pomagali iako u njoj nismo učestvovali. Ne našom krivicom. (...)

*

Posle ovog opšteg pogleda na naš položaj prema ustanku izneću pojedinosti koje su do mene stizale tokom rata o naporima i stradanjima naših glavnih ljudi. Kao rezime tih stradanja reći ću odmah da je poginulo ili bilo ubijeno 60 od 150 članova Glavnog odbora ili zamenika članova Glavnog odbora Narodne seljačke stranke. Dve petine. Ne znam da li su toliko izgubili CK KPJ ili SKOJ. Mislim da nisu. Ja sam dao svoje objašnjenje zašto se nisam nepozvan priključio ustanku. Moji drugovi su bili svi odlučno protiv toga iz drugih razloga. Mislim na one koji su bili u zemlji i sa kojima sam imao neposredan ili posredan dodir. Jedni nisu verovali da su komunisti dobronamerni, pa su pomišljali da bi me pogodio neki »zalutali metak« kad se ne bih složio sa nekom merom ili sa opštim vođenjem toga rata. Drugi su navodili da ni jugoslovenski komunisti nisu pustili svoje vrhovne rukovodioce da odu u Španiju od 1936. do 1939. i bore se u internacionalnim brigadama. »Oni su čuvali svoje šefove; mi ćemo da čuvamo svoje.« (...)

*

Što sam više saznavao o učešću naših drugova u borbi, tim žalije mi je bilo na vođstvo KPJ što su me obilazili, upravo me ni o čemu nisu obaveštavali, niti su što od mene tražili. Pitao sam se da li i prema našoj stranci komunisti ne primenjuju poznatu svoju taktiku »preko glava njihovih vođa« pridobijati narodne mase. Mi to ničim nismo zaslužili, ali je i dalje vladala bolest da »najbližeg treba tretirati najgore«, jer s njim se dele ne samo ideje nego i pristalice. (...)

*

Glasovi o ovim pogibijama najboljih ljudi mešali su se sa izveštajima iz Londona od izbegličke vlade. Ona je podržavala pokret Draže Mihailovića i proglasila ga za vojsku u otadžbini. Još više nas je iznenadilo što je na njenu inicijativu u Sloveniji obrazovana Rupnikova Bela garda, kao deo »Jugoslovenske vojske u otadžbini«. Tako se manifestovala solidarnost naše reakcije na celoj širini od Beograda do Londona, preko Zagreba i Ljubljane. Žalosno, sramno i neinteligentno! Tokom te 1942. talijanski fašizam je bio u ofanzivi. U stvari je pokušavao da spreči svoje raspadanje. I mi smo mu pomagali u tome agoničnom naporu. Mene su ponovo ophrvale mračne misli. Da li nismo pre vremena i u nesrazmeri sa svojim snagama krenuli u borbu protiv fašističke i nacističke nemani, dok je ona još imala veliku snagu, dok još nije bila polomila zube o sovjetski, američki i britanski greben? Krišom sam posmatrao buđenje prirode posle zime i

upoređivao naš ustanak sa preranim prolećem, koje obično kažnjava mraz. Upoređivao sam to i sa devojkom koja je rano zavolela. Svakog časa je moglo da je preseče i poseče društvo nedoraslo njenom zanosu, mogla je da je ojadi nesreća, da je uništi nevera. Daleko od pijanstva akcije, od dinamike mladosti, ja sam često patio, grizao se i prekorevao čas sebe, čas druge. Našu reakciju sam upoređivao sa tvrdoglavom zimom, koja se povremeno vraćala, sve do aprila. Gledao sam lišće na drveću, požutelo, ali još čvrsto vezano za grane i grančice, kako brani svoj bedni opstanak od toplote proleća. Ne daju se starci. Neće da odu. Gle, mladi list je već nabubreo u kolencetu, i tek što nije prslo pupoljče, a stari još stoji, i ometa novi da krene. Mora da dune jak proletnji vetar, razvigor mora da ošine ove starkelje. To je neka vrsta

revolucije. Ali, pazi: vetar ne bi uspeo da novi list nije već spreman da se javi. Svi jesenji i zimski vetrovi nisu mogli da otkinu požutele starine. Kao proleće, i revolucija mora da se spremi; novi ljudi treba da se pomole pre no što stari odu. Inače će proleće prezrivo zaobići tvrdu koru, stablo mrtvo.
O revoluciji je govorio i De Gol preko britanskog radija. I on je tražio da se Francuska bori, ali s tim da sa njom idu njeni saveznici. Ona čini sve što može da doprinese njihovoj pobedi, ali pod uslovom da ta pobeda bude i njena. Ne priznaje vladu u Višiju, neće da obnavlja staru Francusku, hoće da stvara jednu novu Francusku, »potpuno novu, čiji vođi će biti novi ljudi«. Tako sam i ja mislio u odnosu na Nedića i ostale kvislinge, ali i u odnosu na naše komunističke saveznike. Da se borimo, da pobedimo zajedno, ali i da plodove borbe i pobede uživamo zajedno. Hoće li to biti? Sa Francuzima smo bili slični, bar mi Srbi, utoliko što smo već imali svoju revoluciju. Možda je naša 1804. bila dublja od njihove 1789. Oni su već imali svoju nacionalnu državu, svoj okvir, pa su samo menjali sadržinu. Mi smo sve tek stvarali. De Gol je 1. aprila kazao da je ova revolucija »najveća u istoriji Francuske«. Odista, sve je imalo da se osvaja ili obnavlja, sve do same nacionalne teritorije. Jer Hitler je okupaciju mislio da pretvori u aneksiju. Bila je u pitanju cela francuska nacija, koja je stvarana hiljadu godina. De Golu je bilo teže nego nama, jer je imao da čuva jedno veće i sa većim trudom izgrađeno nacionalno jedinstvo. On je i sa komunistima imao veće muke nego mi, jer su Torez i njegovi vernici u svome patriotizmu i internacionalizmu išli iz jedne krajnosti u drugu. Čas su licitirali sa nacionalistima, čas išli do defetizma. Njihova parola iz 1937. »Glasati francuski znači glasati komunistički« pretvorila se 1940. u »Za koga i zašto ratovati!?« Naši komunisti su bili dosledni u svom jugoslovenstvu od 1919. do 1941. Na njih smo se mogli osloniti da će raditi na obnavljanju Jugoslavije u njenom prvom i čak proširenom obimu. Jedino nam je pretila opasnost od njihovih političkih i socijalnih preterivanja, od diktature proletarijata i jednopartijskog sistema i od prebrze i totalne kolektivizacije poljoprivrede. O tome su dolazili zabrinjavajući glasovi sa terena. (...)

*

Za seljake vlast znači nekoliko teških stvari: nasilje, primoravanje, podmitljivost, ali isto tako obezbeđenje sigurnosti od razbojnika, silnika, mogućnost da se od manjeg ide većem, i vrhovnom, koji mora da je pravičan. Od zla se država polako pretvarala u nužno i čak potrebno zlo: policije i vojske mora biti, kao što se mora plaćati porez. Za seljake je osobito karakteristično poverenje u vrhovnog gospodara i želja da se lokalne vlasti što manje njima bave. O tome sam pisao na strani 149, u tome spisu koji je na kraju izneo 680 strana kucanih na mašini:
»Nepoverenje prema vlastima, zebnja od svakog njihovog koraka, strah od svake ‘zvanične posete’ – sve je to dovelo do nepomirljive protivnosti između seljaka i države u svim zemljama. Taj odnos traje sve do današnjeg dana, i veliko je pitanje da li će se seljaci uopšte moći izmiriti sa državom kakva je do sada postojala ili će morati da se izgrađuje jedan novi tip društvene organizacije.
Neprijateljstvo seljaka prema državi nije se mnogo smanjilo ni kada su u toku XIX veka najpre bogatiji, zatim i srednji, pa i siromašni seljaci dobili pravo da glasaju. Ni u samoj Švajcarskoj, gde blagodareći referendumu, pred seljake izlaze mnogi zakoni i gde su oni pozivani da daju svoje mišljenje o raznim pitanjima, ne uspevaju da ih uvuku u prepirke koje potresaju gradski svet. Više su začuđeni i ravnodušni posmatrači nego zainteresovani učesnici... Koji političar nije imao prilike da vidi kako seljaci među sobom razgovaraju o sasvim drugim stvarima, domaćim, poslovnim, najdalje opštinskim, dok samo iz pažnje i učtivosti prema njemu skreću razgovor na ‘politiku’. To se ne bi moglo objasniti samo njihovom slabom svešću, pa ni nerazumevanjem opštih stvari, čak ni neveštinom političara da njihovim rečnikom i na njihov način postavljaju i raspravljaju državna pitanja. Nešto dublje je tu posredi: seljak oseća da se radi o nečem ‘tuđem’. U tome je najteža osuda seljaka protiv države kao društvene organizacije: ona je strana, pa čak i neprijateljska onima koji sačinjavaju većinu naroda na zemlji. Ovo se ne bi moglo reći ni za koju drugu formu ljudskog udruživanja i ni za koji oblik stvaranja i živovanja: za porodicu, domovinu, crkvu, veru, umetnost, književnost (usmenu, ako ne uvek pismenu i štampanu), za igre i zabave, veselje, regule i propise, lokalnu organizaciju. To je zajedničko gradu i selu. Ali sve što se odigrava van tih okvira, izvan onoga što sačinjava pravi život osnovnih društvenih zajednica, tuđe je seljaku, nametnuto mu je, iskorišćuje ga, a ne donosi mu nikakve ili vrlo slabe koristi. Kad ipak mora tim tuđim stvarima da se bavi, on oseća da nisu ‘čista posla’ i da se njemu ne obraćaju sa dobrom i iskrenom namerom, već sa ciljem da mu se nešto izvuče.«
Istakao sam da je Srpska radikalna stranka mnogo učinila da seljake izmiri sa državom, nastavljajući napor Karađorđa i Miloša u tom pravcu. Manje su bili narodu bliski liberali, još manje naprednjaci. Radikali su počeli, posle Svetozara Markovića, sa kritikom birokratskog sistema, ali su najviše uspeha imali sa svojim parolama »nećemo« i »ne damo« dok sami nisu osvojili vlast. Uveli su seljačke poslanike u parlament i pokazali im šta sve mora biti, šta se mora imati i koliko se mora davati. Nešto slično su počeli braća Radići među Hrvatima, ali nisu stigli da uvedu seljake u državu. Od njih su napravili hrvatske nacionaliste, ali ne i državotvorce. Više uspeha je u tom pogledu imala austrougarska vlast među Srbima u Hrvatskoj, osobito među graničarima. Dragijev i Stamboliski su uradili kod Bugara možda više nego radikali i Radići: oni su stvorili seljačke demokrate, pristalice »narodovlastija«; oni su prvi i upotrebili tu reč. Radikali nisu imali seljačku ideologiju, iako su bili pretežno seljački pokret; Radići su probudili nacionalnu svest kod seljaka, ali im nisu dopustili da se osećaju kao stalež. Bugarski zemljoradnici su pošli korak dalje, ali nisu preterali u isticanju klasnosti, kao Avramović sa Savezom zemljoradnika. Oni su našli pravu meru, bili su najbliži seljačkim dušama. Davali su im manje politike nego srpski radikali, manje nacionalizma nego Radići, manje klasnosti nego zemljoradnici, ali više smisla za slobodu, za narodnu upravu, za narodnu vlast. Tim više su to podvlačili što je njihova dinastija bila tuđinska. Kao radikali protiv Obrenovića, bugarski zemljoradnici su političku snagu napravili borbom protiv Ferdinanda Koburškog, ali i na socijalnom, više nego na ekonomskom programu. Umeli su da pored klasno-profesionalnog, stave ime »narodni«, što je u neku ruku bila zamena za »socijalistički«. Mi smo učinili isto 1940. kad smo pored »seljačka« stavili »narodna«, podrazumevajući pod tim »socijalistička«, što sam ja i rekao već 1941. Tako su najzad postupili komunisti kad su za nove države u srednjoj Evropi, pa i na Krajnjem istoku, sa Mongolijom, najpre rekli »narodna republika«. I u tome je Jugoslavija išla ispred drugih »narodnih republika« po sovjetskoj inspiraciji. Mi smo do toga došli sami, a pre nas i pre komunista Bugari su rekli »narodovlastije«. Dodajem da su Bugari prvi upotrebili i naličje toga pojma kad su izobličavali »vlastogonstvo«, otimanje za položaje u vlasti i trčanje za samom vlašću radi vlasti.
Najvažnija pouka koju smo izvukli iz bugarskog primera jeste da tako treba braniti zemljoradničku vlast. Ali nije bilo manje važno da levica može osvojiti vladajuće pozicije tek na vojničkim ruševinama jedne stare vlasti. To smo videli već na ruskom primeru. Bez poraza carske Rusije bi možda bilo neke demokratije, ali zacelo ne i boljševičke vlasti. To je Lenjin video tačnije nego svi teoretičari revolucije. Bez sloma stare Jugoslavije mogla je doći na neku vrstu vlasti Udružena opozicija. Možda bi mi, levi zemljoradnici, osvojili mnogo mandata u Skupštini, ali bismo mogli vladati samo u saradnji sa konzervativnom Hrvatskom seljačkom strankom, verovatno i sa građanskim demokratima. Svoju vlast ne bismo mogli zadobiti bez potpunog kraha starog režima. Razlika između nas i komunista najbolje se vidi u odnosu na inostranstvo. Mi bismo mogli uspeti bez ičije pomoći spolja, ili uz prećutnu podršku demokratskog Zapada, dok je komunistima bio nužan prestiž, ako ne i neposredna podrška Sovjetskog Saveza. Mi podršku spolja nismo imali. Britanci su gledali sa podozrenjem na seljačke stranke. Rekli su mi zašto: »Zato što seljačke stranke na Balkanu lako podležu boljševizaciji.« Sovjeti nas ne bi pomogli, jer su imali rđavo iskustvo sa eserima, pa i sa njihovom levom frakcijom. Oni su možda hteli da nas vide uz komuniste, ali ne same. Komuniste su opet zamišljali kao svoju ekspozituru. Za osvajanje vlasti mi smo imali još jedan, možda najveći hendikep: nismo bili jugoslovenski, već stvarno samo srpski pokret. I u tome su komunisti bili u preimućstvu prema nama.
Još teži problem je bilo vladanje, korišćenje onih velikih mogućnosti koje pruža vlast. Imali smo isto tako malo inteligencije kao i Bugarski zemljodelski narodni savez. Ipak nešto više, jer je pre našeg ulaska u SZ postojalo okupljanje oko SKA i lista Rad, koji su čitali mnogi napredni intelektualci. Dobili bismo mnogo saradnika i iz Grupe »Napred«, od levih demokrata i od republikanaca. Da nije došlo do sloma prve Jugoslavije, komunisti bi nas pomogli, kao što smo mi pomogli njih u ratu i posle oslobođenja. Razlika se ponovo javlja: oni bi težili da nas potkopaju i iskoriste prvu krizu u koju bismo pali, dok mi njih nikad nismo rušili. I tu nam je bio za pouku primer A. Stamboliskog. On je usred parlamenta doviknuo desnici da će, ako bude morao da ide, vlast predati komunistima, a ne reakciji. A ovi su mirno podneli obaranje zemljoradničkog režima 9. juna 1923, očekujući od toga šansu za sebe. Tek u septembru su shvatili da zemljoradnički pad povlači i njih u provaliju. Bilo je dockan. Grad, čak radnički, nije se mirio s tim da seljaci mogu da vladaju. Industrijski radnici, sa svojom inteligencijom, nisu se dali preskočiti. Mi smo se, međutim, pomirili s tim da pre seljačkog pokreta dođu na vlast gradski napredni ljudi, u ime proletarijata, kao stariji i iskusniji drugovi, kao saveznici od kojih se mnogo može naučiti. To je možda i glavna slabost seljačkog pokreta: što mu nedostaje onaj imperijalizam, onaj osvajački duh, ona apsolutnost, ona isključivost koja odlikuje komuniste, još više nego njihove građanske prethodnike. Tu slabost nisu imali bugarski zemljodelci u odnosu na varošane kao takve. Ali to im se osvetilo više nego što ih je pomoglo. Oni su objavili rat svima u gradu, a nisu potražili saveznike u neprijateljskoj tvrđavi. (...)

*

Sa svoje strane partizani su brinuli kako će obnoviti Jugoslaviju, posle svega što se odigralo između Hrvata i Srba, između katolika i muslimana i pravoslavnih, između Albanaca i Srba i Crnogoraca, između Bugara i njima sklonih Makedonaca i Srba. Vrhovni komandant narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda J. B. Tito shvatio je da će odnosi među našim narodima biti od presudne važnosti za budućnost zajedničke države, pa je u decembru Proleter objavio njegov članak »Nacionalno pitanje u svetlosti narodnooslobodilačke borbe«. Tu je prvi put, kao osnovno, istaknuto načelo bratstva i jedinstva naroda koji sačinjavaju Jugoslaviju. Pored Srba, Hrvata i Slovenaca, koji su dotle jedino isticani, čak i od strane demokratske opozicije, dato je određeno mesto Makedoncima i Crnogorcima, a izričito su pomenuti i Šiptari, ne više kao Arnauti ili Albanci, već po imenu koje su sami usvajali. Ne znajući ko bi je mogao umnožavati ili širiti, ja sam napisao jednu brošuru pod naslovom Hoćemo Jugoslaviju. To je bio odgovor onima koji su dizali ruke od ranije državne organizacije, veličali »našu malu Srbiju«, terali Hrvate, pa i Slovence, ratosiljali se Makedonaca, pa i Crnogoraca: »Ne treba nam niko. Najbolje nam je bilo kad smo bili sami, od Beograda do Ristovca, od Drine do Timoka.« Ja sam ustao i protiv namere da se izvrši odmazda nad Hrvatima i muslimanima, nad Šiptarima i »bugarašima« u Makedoniji. Najzad, tražio sam da se prekine bratoubilački rat među Srbima, da se svi složimo u borbi protiv raznih okupatora, da isteramo Nemce, Talijane i Mađare, da obnovimo Jugoslaviju, kao demokratsku i socijalističku državu. Ta brošura nikad nije štampana ni umnožena, ali je tu kao svedočanstvo o mojim pogledima u najcrnje doba, kad je Jugoslavija imala tako malo pristalica izvan partizanskih redova. (...)

*

Dok su tako ubijali moral našem svetu, sluge okupatora su činili sve da umanje veru u naše saveznike. Nije bilo kraja klevetama i izvrtanjima činjenica kad je reč o Sovjetskom Savezu. Lično Nedić se najviše okomljavao na Britaniju i na Čerčila, kao na najveće neprijatelje i krvopije srpskog naroda. Nemačka štampa iz koje su prevodili beogradski listovi više se bavila Sjedinjenim Državama i F. D. Ruzveltom.

* Iz: Dragoljub Jovanović, Političke uspomene, knj. 6, Uzlet u buri, Kultura – Beograd, Arhiv Jugoslavije, Beograd 1997, str. 273–275, 277, 281, 282–283, 284, 300, 325–326, 338–341, 342–343, 349.