Srpska lađa snova
Mogao si i bolje to da napišeš, ono, pre mesec
dana, o Jeleni Lozanić Frotingham i njenoj požrtvovanoj
upornosti u Americi tokom Prvog svetskog rata,
o traženju pomoći za postradalu, iskrvarenu Srbijicu
– ali važno je da si izvukao iz zaborava jedan
primer za divljenje, bolno važan i danas.
To je trebalo da bude kao neka pohvalica, koju
mi je uputio prijatelj Predrag, usred razgovora
o lutanju sadašnje naše države u traženju – odbijanju
pomoći, podrške, simpatija, sve do monetarne i
bratske ljubavi, čarobnog štapića u tuđoj ruci...
Onda mu pričam o jednom veeelikom Srbinu, koji
je seo na lađu i krenuo u beli svet, da iskamči
štogod, žaleći se tokom dugih dana i noći, vetrovima
bure, na nevolje koje nam nanose »više sile«.
Predrag me prekida:
»Ah, koliko se žale na bogove smrtnici ljudi:
kažu da od nas im dolaze zla, a nevolje preko
sudbine grehom i drskošću spremaju sami«.
To je iz
Odiseje, prisećam se. Jeste,
jeste – odvraća mi prijatelj – dobro, de, nastavi,
da vidimo šta će biti od te tvoje zamišljotine...
Ne znam šta će biti, kažem, plovi lađa, »stvar
je u toku«, vrše se obostrano korisne razmene
mišljenja, i poklanja više pažnje raznim problemima.
Taj tvoj zamišljaj, kaže Predrag, možda i nije
sasvim bez osnova, ukoliko ti se iz neke dublje
zapretenosti prišunjalo u svest jedno sećanje
Matije Bana (Banovo brdo!): verovatno nisi imao
u rukama
Preodnicu iz 1884. godine (gde
je ono objavljeno), ni delove teksta u zbirci
Savremenici o Njegošu (Beograd 1951),
ali mogao si čitati
Memoarsku prozu XVIII
i XIX veka iz »Nolitove« edicije memoara,
dnevnika i autobiografija, pre dvadeset godina.
Naslov sećanja Matije Bana je gotovo administrativan:
»Podaci o Petru Petroviću Njegušu«. A iz njega
se može sačiniti drama, što je i život Njegošev
bio. Matija stiže na Cetinje u proleće 1848, »kad
se bila uzrujala sva skoro Evropa«.
Njegoš se strasno borio za stvaranje države koja
bi Crnogorce izvela na put napretka, ali je to
činio u strašnim okolnostima. Detalj, samo, o
krvnoj osveti, iz Vukovih beleški: »Na stotine
ljudi danima se između sebe biju, jedni drugima
pale i ruše kuće i druge zgrade, sijeku voćke,
uništavaju plodove, usjeve, izvore i bunare«.
Na početku pun obzira prema ljudima, na kraju,
silom prilika i Njegoš je postao despot, spreman
da primeni i surove kazne kad to zahtevaju interesi
države, ideala kojem je služio. Miodrag Popović
u
Romantizmu ističe: »Posečene turske
glave postale su vremenom njegova najveća radost,
tamjan kojim je kadio bogu«.
Kao poverljiva ličnost srpske vlade, Matija Ban
prilikom te prve posete izlaže vladici politiku
Srbije, prema ondašnjim okolnostima i događajima
koji su se mogli otud izroditi... Isto veče, u
gostionici u kojoj je odseo, javiše mu da dolazi
vladika: – ne verovah da će k meni. Ali »bijaše
on«. Matija mu zahvaljuje, Njegoš ga prekida:
»Ostavimo komplimente zapadnjacima, a mi ćemo
kao dva čista Srbina razgovarati se sa srcem na
dlanu«...
Sledeće, 1849. godine, Matija Ban je ponovo na
Cetinju. Vladika ga prima, u biljaru. Matija mu
uručuje novčanu pomoć Srbije: »Nije to milostinja,
nego je malen poklon imućnijeg brata bratu neimućnijemu«...
Upravo u tom trenutku dolazi do Njegoševog iskaza,
koji me i danas zapanjuje i potresa, kaže mi Predrag.
Evo tih reči:
»Ja odavno živo želim da pohodim Srbiju, pa zatim
Sjedinjene Države Severne Amerike. Za sada politički
obziri preče me u izvedenju prve želje, a što
se druge tiče, nemojte se
|
začuditi ako čujete
da sam se navezao na Atlantski okean,
i da plovim za Njujork«.
Matija Ban, začuđen, pita: »A zar vam
je ruska pomoć teška?«
Vladika: »Rusiju volem, ali ne volem da
mi se svakom prilikom daje osećati cena
te pomoći. Ja gospodar slobodne Crne Gore
pravi sam rob petrogradskih ćudi«.
Usudio sam se da Predragu stavim, što
sam delikatnije mogao, primedbu da ovaj
uistinu iznenađujući podatak može izazvati
kao neke »političke paralele« sa današnjim
vremenom, a dogovorili smo se...
Pa, prvi si počeo! (Ah, to ubistveno »ko
je prvi počeo«.) Uostalom, Njegoš je bio
državnik, političar, praktičar, ratnik,
kao vladar nije bio nimalo naivan, umeo
je da bude
|
|
|
kao kurjak, ali i da metaniše, kako kaže M. Popović,
pred stranim diplomatama. A »pesmom leči trpiju,
patnju, jad, nevolju«... Zato njegov iskaz pred
Matijom Banom shvatam kao san, kao neki krik »vapijućeg
u pustinji«, koji je za sebe govorio da je »klik
smrtnoga našega brijega«... Na lađi beloj, preko
okeana, u žudnji za slobodom... A propos, šta
bi sa onim tvojim, na »tvojoj« lađi, gde je, kad
se vraća, da l’ Aravijsko more sve potopi, da
l’ u Ad mu se svijet pretvorio?*
Ne znam, kažem Predragu, ne znam, ni kad je pošao,
ni gde je sada, ni kad će se vratiti. Zavisi s
koje strane je udario. Ako je sa istočne valja
mu izbeći tamilske tigrove i somalijske gusare,
al’ Srbija nema more, pa će možda Dunavom, uzbrdo.
Ako je sa zapada, možda mu je najbolje da pristane
u Solunu, on je ionako trebalo da bude »naš«.
Ali svejedno, s koje god se strane vratio, možda
će taj »moj« moreplovac u svom saznajnom prtljagu
doneti misao, potisnutu već nekoliko godina, nesrećnog
našeg Zorana: kad se ujutro probudiš, ne pitaj
prvo šta drugi mogu da učine za mene već šta ja
sam za sebe mogu – tako nekako, da ne bi morala
stalno da se potvrđuje ona Andrićeva, kako još
nismo nijedan nauk naučili.
I, znaš, ono: no se bojim od zla domaćega.
