Mogućnosti raspleta krize*

Veliki deo onoga što sam napisao u prvobitnim skicama za Umetnost pobede poteklo je iz gotovo dve decenije rada koji je obuhvatio propadanje, a zatim i raspad velikog eksperimenta po imenu Jugoslavija. Naravno, mučno iskustvo posmatranja jednog konfederalnog društva – što je Jugoslavija zapravo bila u većoj meri nego što je bila istinska, trajna federacija,  uprkos tome što se zvala »Federativna Republika« – kako gubi svoju koheziju i sposobnost za život nagnalo me je da se zapitam šta je društvima neophodno da opstanu i budu uspešna. Odgovor se nalazio u proučavanju istorije prirodnog ljudskog ponašanja od vremena o kojima postoje istorijski zapisi. Jasno je, činilo mi se, da su dugoročni činioci koje je sama priroda odredila isto tako presudni kao i kratkoročne, neposredne potrebe zasnovane na modernim, intelektualno proizvedenim strukturama, kakve su urbani

okviri. A moderna – naročito urbana – društva, obuzeta bleštavilom uspeha i okrenuta što bržem sticanju bogatstva, zaboravila su neka osnovna načela opstanka koja kontrolišu njihove sudbine na duge staze. (...)

*

Početkom XXI veka, narodi bivše Jugoslavije – a naročito srpski narod – suočili su se s dilemom izbora i, gotovo bez izuzetka, izabrali neposredno zadovoljenje. Neposredno zadovoljenje je u ovom slučaju za neke uglavnom značilo opredeljenje za bogatiji život; za druge je značilo zadovoljenje frustracija i razrešenje dugo gajenih neprijateljstava. Neke članice bivše Jugoslavije napustile su federaciju da bi, opet, kao komponente bile »primljene« u jedno šire društvo. Dok su nekad – pre pridruživanja Jugoslaviji – izvesno vreme bile deo, recimo, Austrougarskog carstva, sada su postale deo Evropske unije. Međutim, društvo koje im je pružilo dom nakon Prvog svetskog rata – Kraljevina Srbija, koja se proširila u Jugoslaviju – samo je, nakon sloma komunizma, bilo opet napušteno.
Tako se Srbija, ponovo sama, suočava sa suštinskim pitanjem s kojim se suočavaju sva društva: da li može da preživi kao suvereni entitet koji svoju sudbinu drži u sopstvenim rukama, ponovo potvrđujući svoju kulturu, vrednosti, jezik i bezbednost? Ovo pitanje ostaje bez odgovora, iako su od raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) prošle dve decenije. U ponovnoj izgradnji srpskog civilnog društva načinjeni su veliki pomaci. Neki od srpskih simbola, poput Srpske pravoslavne crkve, srpske monarhije, te razvoja srpskog pisanog jezika na njegovom ćiriličnom pismu, mogli su ponovo da se pojave, mada ne bez dvosmislenosti. No, osnovno pitanje s kojim se suočava srpsko društvo i dalje je: ko smo mi? Gde su naše zemlje i da li možemo da ih odredimo, kontrolišemo i štitimo? Koji su nam ciljevi i vrednosti dok idemo ka neposrednoj i neograničenoj budućnosti?
Srpsko društvo, kako u zemlji tako i u rasejanju po celom svetu, ostalo je, ove dve decenije ili nešto duže nakon početka ponovnog nastajanja Srbije, svadljivo i okrenuto prema unutra, nepoverljivo i, sa stanovišta spoljnog sveta, narod kojem se ne veruje. Jasnoća istorijskih vrednosti Srbije svetu više nije bila uočljiva, baš kao ni njena sopstvena jasnoća pri određivanju načina na koji njom treba upravljati i čime – u geopolitičkom smislu – treba upravljati. (...)

Kina razume pobedu, žudi za njom i radi na njoj. I kockala se da je ostvari. Ali, pobeda nije stvar broja stanovnika. Zapravo, masovnost kineske populacije već vekovima radi protiv njenih izgleda za uspeh. Sile sa relativno malobrojnim stanovništvom – Rim, Britanija, Mongoli, Hedžazi i tako dalje – u svoje doba su imale prevlast nad velikim delovima čovečanstva.
Kina čini sve što joj je potrebno da postigne svetsku prevlast za, recimo, trideset do pedeset godina, ali je ipak nakon smrti Mao Cedunga i maoizma krenula vrlo rizičnim

putem. Za Kinu to ostaje vrlo rizičan proces, uprkos izuzetnim dostignućima koja je ostvarila, uglavnom zbog izazova koje joj nameću priroda i pomeranja stanovništva. U narednih nekoliko decenija mnoge nacije će se nadmetati s prirodom, sa samima sobom i unutar sebe, i jedne s drugima. Uragan Katrina, u avgustu i septembru na jugu SAD, pokazao je Amerikancima koliko je krhak uspeh čovečanstva u odnosu na prirodu. Ali, unutar ljudskih društava možemo, u tvorbenoj prvoj deceniji XXI veka, videti trke koje su već u toku u Kini, Indiji i Iranu, da ne pominjemo Sjedinjene Države i Evropsku uniju. U slučaju Kine – što je jedan od najdramatičnijih primera – to nije prevashodno trka između Kine i Zapada. To je trka da se odredi da li Kina može uspeti u ovladavanju sopstvenom sudbinom ili će se, usled iscrpljivanja prirodnih resursa i odsustva sposobnosti da upravlja stanovništvom koje doživljava duboke promene, politički i društveno urušiti. Ogroman ekonomski i strateški rast Kine od kraja Hladnog rata 1990. godine zasnovan je na dve stvari: liberalizaciji tržišta, uz prateće obnavljanje sposobnosti kineskog naroda da sledi svoj fundamentalan i inherentno demokratski poriv za samoorganizovanjem i upravljanjem sopstvenim sudbinama, i angažovanju

ogromnog rezervoara radne snage za proizvodnju potrošačke robe male dodatne vrednosti za izvozna tržišta. Inherentan problem je u tome što je proizvodna baza zahtevala masivno korišćenje sirovina – petrohemikalija za robu od plastike, drveta za proizvode i infrastrukturu, cement, vodu i slično.
U rasponu od otprilike jedne decenije, veliki deo kineskog sela ogoleo je i postao manje produktivan, jer je više eksploatisan i iskrčen. I stanovništvo počinje svoju veliku seobu ka gradovima i priobalju. Globalno zagrevanje, koje se podudara sa zagađenjem koje stvaraju površinski kopovi i proizvodnja energije spaljivanjem uglja ili relativno sirovim metodama, uzrokovalo je smanjenje snežnih padavina na Tjenšanu i drugim planinskim lancima srednje Azije. Ove snežne padavine su napajale podzemne izvore i reke u Sinkjangu i drugim oblastima ovog regiona, pa su neke reke u unutrašnjosti kopna sada presušile ili presušuju. U nekim bitnim oblastima Kina ostaje bez vode. Značajan deo njenog obradivog kopna pretvorio se u pejzaže nalik na Haiti; početni znaci su da njeno stanovništvo postaje sve teže kontrolisati u urbanim grupacijama, u kojima će frustracija narastati. Priobalnu infrastrukturu će, s porastom globalnog otopljavanja koje je, izgleda, neminovno, ugrožavati rastući nivo mora.
Kinesko vođstvo je svesno ovih izazova i ove trke. Opredelilo se za masivan program izgradnje nuklearnih elektrana, zamišljajući disperziju granularnih modularnih generatora nove tehnologije, koji će donekle smanjiti zavisnost od uglja, a koji će moći da se koriste i za desalinizaciju vode. Štaviše, Kina može utrti put tako što će pokazati da disperzija grupisanih nuklearnih reaktora znači da stara mreža kablova i trafo-stanica za prenos električne energije postaje prošlost, dok će novu »nacionalnu mrežu« činiti mreže cevi za vodu. Čak i u pogledu korišćenja uglja ona se sve više okreće novim tehnikama kojima ugalj postaje održivije, čistije gorivo.
Kina takođe pokušava da prekine s privredom u kojoj se proizvodi roba male dodate vrednosti za koju se koristi mnogo sirovina i da postane uravnoteženija, uz prelazak na proizvode velike dodatne vrednosti za koje se koristi malo sirovina. I to bi moglo pomoći Kini da prevaziđe aktuelni bezglavi juriš ka ekološkoj i ljudskoj katastrofi i da stigne u sunčane predele napredne i uravnotežene privrede.
Indija je, s druge strane, u godinama pred kraj XX i s početka XXI veka svoj privredni rast usredsredila na proizvodnju visoke dodatne vrednosti za koju se koristi malo sirovina, te postigla izuzetne rezultate. Međutim, taj potez nije rasporedio ekonomsko bogatstvo na dovoljan broj glasača – uprkos ukupnom statističkom rastu indijske privrede u celini – pa je vlada koju je predvodila BJP (partija Bharatija Džanata) 2004. godine izgubila na izborima. Kongresna stranka koja je zamenila BJP, shvatila je da mora da rasporedi bogatstvo ukoliko želi da ostane na vlasti.
Njen odgovor mora da bude prelazak na osnovnu proizvodnju male dodatne vrednosti za koju se koristi mnogo sirovina, nalik na kinesku, a da pri tom zadrži i svoje industrije visoke tehnologije. Tako će Indija postati sledeći veliki potrošač nafte, gasa, minerala, cementa, drvne građe i sličnih materijala. Dakle, pitanja koja su pred nama jesu da li Indija može ostvariti svoje privredne i nacionalne ciljeve a da ne zapadne u istu krizu kao Kina, te da li Kina može pobediti u sopstvenoj trci da izbegne posledice proizašle iz Pandorine kutije koju je vođa Deng Sjaoping otvorio osamdesetih godina XX veka, nakon smrti predsednika Mao Cedunga i okončanja rigidno neproduktivne komunističke centralizovane vlasti.
Unutar svega leži pitanje kako da mi, svako u svom društvu, dođemo do sopstvene pobede. Pobeda nad sobom je preduslov za pobedu u okviru šire ljudske istorije.
Ono što moramo odrediti jeste kako da stupimo na stazu kojom se pobeda ostvaruje ili zadržava. (...)

Rečima popularne pesme o igranju karata: »Nauči kada da zadržiš karte, nauči kada da ih baciš, nauči kada da odeš, nauči kada da bežiš.« Doba globalnog preobražaja iznelo je u prvi plan pitanje odanosti, a mnoga strateška savezništva će se održati, okončati, pretvoriti u suparništva, ili zameniti novima. Šta možemo da očekujemo u narednoj deceniji?
Prvo, savezništva će se često preklapati i postajati protivrečna, kako vlade budu pokušavale da se izbore s novim realnostima a istovremeno zadrže mnoga od starih savezništava koja predstavljaju njihovu »sigurnosnu mrežu«. I, naravno, strukture mnogih savezništava zavisiće od, na primer, toga da li će se Iran pretvoriti u sekularnu državu ili od toga da li će se u Narodnoj Republici Kini javiti unutrašnji problemi i da li će ona stupiti u rat zbog Tajvana, ili od toga da li će Evropska unija (EU) početi da zapada u teškoće kada Turska krene svojim putem i pokuša da ponovo izgradi svetursko carstvo. I tako dalje. Ima mnogo promenljivih (variables).
Ono što je od kritične važnosti, međutim, jeste da će trgovina pratiti savezništva. Ali, mnoga savezništva i sporazumi biće kratkotrajni i taktički.

• Pratite uspon prećutnih savezništava ili »sporazuma«, za šta je najbolji primer takozvana »anglosfera« zemalja u kojima se govori engleski jezik, koje nadgrađuju osnov zajedničkog jezika i relativnog sklada među kulturama i vrednostima. Ona bi obuhvatala, u najmanju ruku, Sjedinjene Američke Države, Kanadu, Britaniju, Australiju, Novi Zeland, a moguće i Indiju, Izrael i neke od afričkih zemalja, poput Južne Afrike i Nigerije, Gane i Sijera Leonea. Japan i Južna Koreja bi i te kako mogli da se smatraju delom ovog »Zapada bez Evrope«, a on bi, ukoliko utihne uvreženo mišljenje u Stejt departmentu, mogao da obuhvati i Rusiju. • NATO će sve više biti bleštav, ali neproduktivan, dragulj koji će se koristiti da skrene pažnju, ali je već sve manje sposoban da ostvari ciljeve koji imaju smisla. On je prepun antagonizama i to će se u naredne dve decenije samo pogoršavati. • Evropska unija će nastaviti da posrće. Turska će nastaviti da se uključuje u dijalog i da se postavlja kao da želi da bude član EU, ali je vođstvo već svesno da neće žrtvovati turske prerogative i pristupe vladanju (vojna kontrola nad izabranom vladom) kako bi to i ostvarilo. Jedine vlade koje toga nisu svesne jesu vlade Sjedinjenih Američkih Država i Britanije, koje nastavljaju da guraju članstvo Turske u EU. Ali, kod većine mislilaca u EU zabrinutost izaziva mogućnost sukoba i haosa koji bi zavladao kada Turska i EU, s jedne strane, i Turska i SAD, s druge, shvate da je igra završena, te da će Turska krenuti sopstvenim putem. A sa oslabljenom EU, da li će to izazvati sledeću fazu turske invazije na Kipar, čime će Ankara steći kontrolu i nad preostalim dvema trećinama ovog ostrva? Verovatno će reagovati samo Grčka, kao kiparska sila garant. Britanija, druga sila garant za ovo ostrvo, nastaviće da ne ispunjava svoje obaveze te će se – usled nedostatka vojne moći – pokazati manje korisnom u razrešavanju ove situacije. Verovatno će doći do grčko-turskog rata čiji se ishod, u ovoj fazi, ne može predvideti. U međuvremenu će se pokazati da je neizvodljivo da Evropska unija bude superdržava ali će ostati delimično delotvorna kao trgovinska oblast. • Tržištem nafte upravljaće nove strukture nezvaničnih saveza, a one će imati kritičnu važnost u naredne tri decenije, tokom kojih će nafta ostati vitalna roba. Organizacija zemalja izvoznica nafte (OPEK) će i dalje biti relativno nebitna, ali će Kina, Iran i Francuska, u najmanju ruku, početi da sarađuju na stvaranju novog tržišnog mehanizma za naftu, koji se neće zasnivati na američkom dolaru, već na evru – dok god se ta valuta bude održala. Ovaj proces je već započeo. Nepoznato je upravo koliku bi to štetu moglo da nanese američkoj ekonomiji, ako štete uopšte i bude. Izvesno je da sada postoji trend da se kontrola nad tržištem nafte preotme od SAD, baš kao što SAD pokušavaju da ojačaju svoju kontrolu nad naftnim sektorom. Ali, ova nezvanična saveznička struktura ima za cilj nešto više od kontrole nad berzom nafte i valutama koje se na njoj koriste. Njen cilj je da se SAD oduzme kontrola nad naftovodima, a ovaj proces već pokazuje znake da će udružiti čudne učesnike: Turke, koji rade s Jermenima i Kinom; Kinu i Izrael, koji sarađuju da bi zaobišli svaku arapsku kontrolu nad naftovodima koji su za njih kritični. Iran bi uskoro mogao da sarađuje s Turskom i nekim srednjoazijskim državama, uključujući i Azerbejdžan, večitog protivnika s Kavkaza. To je daleko od udarnih naslova u zapadnjačkim medjima, ali će ovaj proces – koji odslikava gnev i nezadovoljstvo prema Sjedinjenim Američkim Državama – imati dalekosežne posledice na američku i zapadnjačke privrede. • Australija kao nova srednja sila, u nemogućnosti da računa na bilo kojeg saveznika u pogledu svog opstanka u budućnosti – čak ni kao deo »anglosfere« država sa SAD, kao prvom među jednakima – već razmišlja o širenju svog geopolitičkog uticaja putem članstva u mogućem južnopacifičkom savezu. On bi mogao da proširi geografsku bezbednost preko ogromnih oblasti pomorskih resursa, a mogao bi da obuhvati Australiju, Novi Zeland, Papuu Novu Gvineju, kao i mnoge manje južnopacifičke države (uključujući i Fidži kao jednu od važnijih). Takav savez bi mogao da se okrene ka istoku i da obuhvati i Čile, kritičnog i kompatibilnog južnopacifičkog partnera na američkom kontinentu. A na zapadu bi takav savez, čak i uz spoj zvaničnih i nezvaničnih odnosa, mogao da se opredeli za bliže veze s Južnom Afrikom i drugim zemljama. • Kina već razvija svoje savezničke strukture na diskretnoj i neformalnoj osnovi. Nema sumnje da je ona, čak i u ovoj fazi, u bliskom i strateški značajnom odnosu sa Severnom Korejom i Iranom, te, na drugačiji način, sa Australijom. Ali, kako moć i ekonomija Kine budu rasli, kineska sfera uticaja će otvoreno vršiti pokušaje za temeljniji prodor na američki kontinent s Pacifika i Atlantika. Panama, kao i Venecuela i Brazil, već veoma tesno sarađuje s Kinom.

Ovo je tek pregršt primera o tome kako promenljivi odnosi mogu da utiču na svetsku bezbednost i trgovinu – naročito na interese sila statusa quo, pre svega SAD – u naredne dve-tri decenije.
Ako se uzme u obzir dalekosežno dejstvo kolebanja aktuelnih savezničkih struktura, od kritične je važnosti da razumemo prirodu odanosti, dužnosti i manevrisanja.
Ali, mi ne očekujemo da će potraga za pobedom imati konačan cilj. Mi smo otpočeli beskonačnu potragu, koja otelotvorava suštinu ljudskog napretka. (...)

Oštri vetrovi naše postnuklearne zime i dalje tresu grane civilizacije, a letnje obilje i smiraj još su daleko od nas. Okvir globalnog društva oštećen je događajima ove aktuelne olujne ere. Oštećen, ali ne i uništen. Dragulji čovečanstva i dalje blistaju. Pobeda – spremište svih dragulja mudrosti, bogatstva, bezbednosti, prilike i kulture – ostaje u labavom stisku onoga što se nekad nazivalo »Zapadom«. Ona sada takođe leži na vidiku i dohvatu čitavom čovečanstvu.
»Zapad« je postao nov i amorfniji entitet, »moderan svet« ili »poslezapadnjačko društvo« koje prima sve veći i veći deo čovečanstva. A što više ranije neprijateljskih naroda poslezapadnjačka civilizacija prima u svoje okrilje, to je njeno veće društvo bogatije. Da bi se to postiglo, okvire suvereniteta i nacionalne hijerarhijske strukture sravnili su sa zemljom talasi tehnologija i ljudske interakcije nakon Hladnog rata. Ovi talasi su najpre poplavili stare prepreke na Istoku, uklanjajući vlade, hijerarhije, vrednosti i verovanja. Zatim su počeli da krune obalu Zapada, ostavljajući strukture poput vlada netaknutim, ali odnoseći vekovima izgrađivane društvene hijerarhije. Ograničenja koja su svima nama određivala mesto i izbore u životu svuda su uklonjena ili oslabljena globalnom revolucijom, a svim pojedincima i društvima širom sveta raščišćen je put ka ostvarivanju ili obnovi pobede.
Doba globalnog preobražaja tako počinje da uzmiče pred Dobom prilike.
Došavši do epiloga naše Umetnosti pobede, započeli smo prolog naše nove ere. Osvrnuli smo se na život čovečanstva tokom proteklih nekoliko hiljada godina, a zatim i na neke aspekte naše budućnosti. Naš kontekst se promenio i obećava još promena. Međutim, neprekinuta nit ljudskog razvoja i dalje obezbeđuje temelj onoga što činimo i kako izlazimo na kraj s problemima.
Međutim, preobražaj je haotična rabota, koja obuhvata – kao što smo videli – uništenje

mnogih starih stubova naših života. Promena donosi neizvesnost, a neizvesnost stvara strah. Sâm strah stvara neprijateljstvo i snažne reakcije. Ali, videćemo, postepeno, kako u našim društvenim strukturama i nacionalnim okvirima nastaju nove izvesnosti. Videćemo, na svoje iznenađenje, da su mnogi poznati orijentiri i ikone preživeli, neki od njih obnovljeni i osvežavajuće prilagodljivi našoj budućnosti. Plima promene nas je već zapljusnula, a iz te poplave smo izašli osveženi, jaki i sa sredstvima da svet opet izgradimo boljim nego što je ikad bio. Naša sredstva su parna i nerazdvojna oruđa mudrosti i njene tvorevine, tehnologije. Obe su nadgrađivane dodavanjem slojeva još otkada je čovek počeo da hoda uspravno. Odbacite verovanje da se »moderna tehnologija« rešila svih starih metoda. »Moderna tehnologija« vodi poreklo od

prvobitnih koraka čovečanstva, pre možda sto hiljada godina u istoriji i preistoriji. Zapreten u današnjoj sposobnosti da se, na primer, bavimo inženjeringom na molekularnom nivou leži prvobitni razvoj ljudske veštine da koordinirano koristi palac i kažiprst, te da otud bude sposoban da kamenom udari u drvo kako bi napravio koplje. A fizička oruđa se ne mogu razdvojiti od intelektualnih i emotivnih oruđa koja smo razvili tokom ovog razdoblja. Pa ipak, vidimo kako se ljudi otimaju za moderne fabrički proizvedene proizvode, čije duboko poreklo ne razumeju i misle da ih takvo fizičko posedovanje čini moćnima. Ili druge, kako se valjaju u obilju neobjašnjivog finansijskog bogatstva, verujući da ih je bogatstvo učinilo mudrim.
Kako smo mogli da zaboravimo šta je izgradilo aktuelnu pobedu modernog sveta? Generacije stabilnosti – ili bilo kojeg oblika stalnosti, uključujući stalno ratovanje – čine da pouke drugih vremena, drugih situacija, nestanu i pretvore se u mit. Duga leta spokoja i bogatstva omogućavaju bolnim poukama prošlosti da iščile i kada nastane kriza, malo ko razume šta adrenalin od nas zahteva.
Unutar poslezapadnjačke civilizacije vidimo da su stara, osnovna zapadnjačka društva – Severna Amerika i Zapadna Evropa – uhvaćena u sve jači vrtlog tehnološke i društvene promene i da ne uspevaju da uvide potrebu za ponovnim nametanjem dugo posedovane pobede svojih društava. Vidimo da su novi pripadnici poslezapadnjačke civilizacije, čija su sećanja na slom njihovih društava i vrednosti još sveža, željni da se dokopaju pobede.
Društva koja ne pripadaju poslezapadnjačkoj civilizaciji tek treba da ostvare pobedu, ali znaju da joj moraju stremiti. Zbog frustracije i straha, veliki elementi unutar ovih društava veruju da u najmanju ruku moraju oduzeti bezbednost i bogatstvo pobede Zapadu koji je ne zaslužuje i koji je naizgled ne ceni. Oni koji čeznu za bogatstvom i pobedom Zapada, ili bi ih uništili umesto da streme sopstvenoj pobedi, u pravu su: mnogi na Zapadu zaista ne cene, ili nisu spremni da brane, pobedu koju su izgradili njihovi preci.
Zato i dalje postoje ratovi unutar  poslezapadnjačke civilizacije kako bi se definisala budućnost društava koja su stvorena amalgamom judeo-hrišćanskih, hinduističkih, budističkih, konfučijanskih, muslimanskih i drugih religiozno-intelektualnih verovanja. A unutar islama vodi se rat za vlast nad budućnošću muslimanske ummah. Uskovitlane oluje unutar modernizma i islama zasebna su previranja.
Okršaji koji su sada u toku između ekstremnih elemenata islama i poslezapadnjačke civilizacije u mnogim pogledima su periferni i slučajni; oni društvima oba bloka služe za odvraćanje pažnje, a i jednima i drugima odvraćaju pažnju sa zadatka da definišu novi svet.
A u svim društvima novi svet definišemo koristeći oruđa kojima je čovečanstvo oduvek definisalo svoje mesto u prirodi: preko fundamentalnih načela ljudske organizacije ostvarenih putem vođstva, verovanja, komunikacije, nadmetanja i bezbednosti. Ove fundamente smo u velikoj meri zaboravili ili smo propustili da ih preformulišemo u odnosu na moderni kontekst.
Glavni trendovi čiju pojavu uočavamo – od rasta Kine i Indije do korišćenja svemira i promena u tehnologijama za dobijanje energije, kao i u zavisnostima od energije – dobijaju svoje pravo mesto. Postojaće mnogo varijacija ovih trendova, kao i novih, neočekivanih trendova. Naši pojmovi suvereniteta će se promeniti, a s njima i ekonomski modaliteti i prilike. Promene smo već doživljavali, kao što smo razmatrali na početku ove knjige, a sada će se one događati u bržim i širim talasima.
Usađena svest o tome ko smo – kao pojedinci i kao pripadnici društva – omogućiće nam da se izborimo s promenama i da zadržimo svoj identitet i pravac tokom sadašnjeg i očekivanog razdoblja društvenog restrukturisanja. Radjard Kipling je to iskazao na ličnom nivou kada je rekao: »Ako zadržiš hladnu glavu kada svi oko tebe / gube svoju... Tvoja je Zemlja i sve na njoj, A – povrh toga – bićeš i Čovek sine moj!«
Umetnost pobede podrazumeva korišćenje ustaljenih zakona prirode i ljudskog iskustva za sučeljavanje s pretnjama opstanku i napretku naše vrste. To što iskustva i velika dostignuća naših predaka znamo, njima se ponosimo i oduševljavamo čini da, kada razumemo lepotu procvata čovečanstva, ne čeznemo za prošlošću, nego za budućnošću. Maksime kojima je čovečanstvo doseglo svoje mesto u prirodi ključ su ljudskog učenja koje će nam otvoriti dveri budućnosti koju sami izaberemo.

* Iz Gregori R. Kopli, Umetnost pobede, Javno preduzeće »Službeni glasnik« i Univerzitet u Beogradu – Fakultet bezbednosti, Beograd 2008, str. 7, 7–8, 26–27, 140–142, 191–193.